Jesen je. Mi neskromni, tražimo sunce, toplinu, lepe vidike, pitome pašnjake. Može i po koji potočić, malo divljine. I dobro društvo, naravno – ništa bez drugara. Pa? Gde ćemo sve to da nađemo? Da probamo na Zlatiboru? Može!
Potrajao je taj put, ali čim smo se nakon tri i po sata vožnje zaustavili na brežuljku iznad grada i izašli iz autobusa, zaboravili smo na gnjavež-putovanje i prepustili se čarima planine.
Sunce je već poprilično odskočilo, i mada je kraj oktobra a mi na visini od preko 1000 metara, prilično je toplo. Razbuđeni nakon višesatnog klackanja, punim plućima udišemo rezak vazduh i krećemo u novu avanturu. Biće ovo nešto potpuno drugačije za mene, jer sam do sada Zlatiborom krstarila isključivo planinskim biciklom i nekim drugim stazama. Niti društvo neće biti isto, tako da očekujem poprilično različit doživljaj Zlatibora.
Krećemo lagano, odmah uzbrdo, preko zatalasalih brežuljaka i zlatnih livada. Prolazimo kroz omanje vikend-naselje lepih kuća i urednih dvorišta. Ispred im po koje drvo u raskošnim bojama jeseni. Zastajemo. Nasmejani, razoružani lepotom u koju smo smelo zakoračili, nastavljamo prema prostranom vidikovcu na 1177 m – Crnom vrhu. Širimo se lepom zaravni i zauzimamo pozicije za predah, ali ne svi, jer deo ekipe silazi do obližnje šumice u potrazi za pečurkama. Ubrzo se iz tog pravca čuju uzvici zadovoljstva koji govore da je, posle kišnog perioda, Zlatibor (konačno) preplavljen pečurkama! Brzo se pune kese i kače o rančeve. Jasno je – beračima se, po povratku kući, smeši odlična večera!
Idilu prekida snažan zvuk razularenih kvadova. Ni malo se ne radujemo buci koju prave i tragovima koje za sobom ostavljaju, ali vozači su veoma druželjubivi i s njima smo se lepo ispričali.
Odvajamo se od Crnog vrha, spuštamo niz osunčanu padinu, ponovo penjemo, i sve tako naizmenično. U srcu smo planine, oko nas su pašnjaci i brežuljci, mirisni, toplih boja. U daljini se s vremena na vreme pojavljuju asfaltirani puteljci, pokoja vikendica i automobil, koji s visine na kojoj smo deluju poput pokretnih igračkica. Skrećemo pogled s tih prizora jer je mnogo lepše da mislimo da smo ovde sami, u totalnoj izolaciji od zagađenosti svakodnevice.
Grad Zlatibor se brzo širi, urbanizacija je sve prisutnija, a oni koji dolaze u ovaj kraj dele se na ljubitelje mondenskog planinskog turizma i nas, željnih ruže vetrova koja nad planinom pravi svoj čarobni ples. Istorija kaže da je Zlatibor najpre nosio ime Kaluševac, po istoimenom izvoru hladne vode. Kada je 1893. u posetu došao kralj Aleksandar Obrenović, sagrađena je česma koja je ponela naziv Kraljeva česma, a Kaluševac je postao – Kraljeva Voda, te se smatra da je značajniji razvoj turizma vezan upravo za dolazak kralja. Godine 1905. još jedan kralj Srbije nije odoleo čarima živopisne planine – Petar I Karađorđević, te je i njegova poseta ostala zabeležena. Po završetku II svetskog rata, 1946. godine, naselju je ime promenjeno u – Partizanske Vode, a od 1995. godine nosi svoj današnji naziv – Zlatibor.
Nastavljamo našu šetnju, često zastajkujemo, beremo pečurke. A onda, sasvim nenadano – izlazimo na površinu Marsa! Malo smo zbunjeni, jer je poljana, koja se pred nama prostrla, kao iz udžbenika astronomije, a mi kao da smo upravo kročili na tle Crvene planete. Naime, brojni vulkani koji su bili aktivni u ranom razvoju Marsa učinili su da je površ te planete prepuna kupastih kamenih oblika, crvenkasta od gvožđa (III)oksida i veoma specifičnog izgleda, baš poput ove zlatiborske visoravni kojom sada šetamo. Ceo prizor je predivan, tu i tamo se pojavljuje po koja čupkica trave i a sunce koje snažno sija daje mu magičnu lepotu. Ovde zaista treba zastati.. Ko zna kada će nam se opet pružiti prilika da hodama po površini Marsa..?!
Ponovo se spuštamo i prelazimo rečicu Katušnicu. Na vencu Čigote retkost je naići na drvo, uglavnom su oko nas živopisni zlaćani pašnjaci, te smo sve vreme izloženi suncu. Ne žalimo se, prija nam, zbog svega ovoga smo i došli. Stižemo do vrha Konjoder na 1337 m, a nakon što smo malo požurili, jer je sunce već uveliko počelo da se spušta prema obzorju, dođosmo i do još jednog zanimljivog lokaliteta – vrha Čuker na 1359 m n.v. Tu nas je, usred zlatiborskih livada, dočekala zanimljiva nakupina kamenja i očaravajući zalazak sunca. U daljini se gledamo sa Čigotom, Tornikom, Ribničkim jezerom, Tarom i Mučnjem… Kakva sreća.. Ulazimo u završnicu dana, spuštamo se pašnjacima, a konačno nailazimo i na krdo krava. Znatiželjne su, ali ne preterano, nakon što su nas dobro osmotrile nastavile su svoju večernju promenadu. Verovatno će uskoro i one na počinak.
Prolazimo pored borove šume, pa kroz vikend-naselje sve do spomenika na Šumatnom brdu, podignutom u znak sećanja na streljane ranjenike i borce iz Drugog svetskog rata. Tu smo sreli dosta izletnika, jer je od centra Zlatibora, od Kraljeve česme, obeležena staza koja vodi upravo do ovog spomenika. Već je uveliko mrak, još kilometar-dva kroz lepu šumicu, strmom stazicom, i završavamo našu današnju šetnju.
Bila je ovo fantastična akcija u organizaciji PD “Orfej” iz Zemuna: staza dinamična, raznovrsna i prilično zahtevna, dužine 18.2 km i sa 1150 m uspona. Ali, sve je to samo statistika! Ono što je važnije od suve statistike: sunce, sunce, sunce, lepota prirode bezgranična, pečurki kao u priči, društvo izvanredno, smeh, šale, .. Ma, bilo je fantastično! A, bili smo malo i van Planete! I, idemo dalje, i uvek s najboljima, naravno!