Zovu ga i Alpi Istočne Srbije – Njegovo Veličanstvo Veliki krš (1148 m)! Zanimljiv, atraktivan i moćan, pleni i izaziva da mu opet dođeš. Ne obećava ništa, nekada je goropadan poput raspomamljenog zmaja, a onda se povuče kao najnežnija maca. Ipak, mistika kojom odiše nikoga ne ostavlja ravnodušnim! I zato me nije trebalo nagovarati, već sam s planinarima PD “Orfej” iz Zemuna krenula put Bora i još nekih desetak kilometara, sve do Krivelja i Carevog sela. Danas, 10.2.2024. godine, u organizaciji PSD “Crni vrh” iz Bora održava se tradicionalna akcija “Zimski uspon na Veliki krš” i očekujemo odlično druženje i lep dan proveden na planini. 

Veliki krš je jedan od ogranaka Južnih Karpata i u grupi je najstarijih planina u Srbiji – procenjuje se da mu je starost 270 miliona godina. Pre mnogo godina bio je to greben okružen morem. More se povuklo a ostao je okamenjeni gorostas koji s Malim kršem dostiže dužinu do 20 km i širinu oko 3 km. Sve su ovo samo brojke, mada značajne, ali ipak je najlepši od svega osećaj kada kreneš u pravcu istočne Srbije – Velikom kršu u pohode.

Kratku pauzu smo napravili u selu Krivelj gde su nas dočekali domaćini, poželeli nam dobrodošlicu, podelili učesničke knjižice i uputili nas prema Carevom selu gde je start akcije. Inače, Krivelj je ime dobio po brdu Kriveljski kamen na kojem je postojalo naselje još u praistorijsko doba. Ovde sve vrvi od arheoloških nalazišta i istorije koja seže daleko u prošlost, ali ima nešto što se postavilo iznad svega: naime, Brdo se urušava i nestaje pod uticajem eksploatacije kamena koje datira još od nastanka Borskog rudnika. Nestaće uskoro i selo, odnosno biće raseljeno jer se u blizini nalaze tri rudnika koji se neprekidno šire i ugrožavaju opstanak naroda koji je ovde odvajkada. 

Put prema Carevom selu bio je sve samo ne carski – na sve strane kopovi, jalovišta, sivilo i žutilo zemlje i vazduha koje se bori za dah… Zvuči čudno, strašno… I jeste strašno… U daljini se gledamo s planinskim lepotanima Velikim kršem i Stolom i strahujemo da li će uskoro ogromne mašine početi da kopaju i po njihovim obroncima i da ih obrušavaju… Ne, ne želimo tako da razmišljamo.. Odmahujemo rukama, borimo se protiv zamišljene aveti, korimo se – hajde, otkud nam sad takve crne misli?!! Imaju li ikakvog smisla? Vreme će pokazati… Ipak, bojim se.. Kuda sve ovo vodi…? Štitite svoje skute, vi divne planine, čuvajte svoje utrobe…

Izlazimo iz autobusa i krećemo na uspon. Dan je oblačan, toplo je, vreme ni malo zimsko. Naši vodiči su uvek odlično opremljeni, ali ovaj put su cepini i dereze zaista bili nepotrebni, te viškovi ostaju u prevozu. Idemo kroz šumu, sve vreme se penjemo i postepeno ulazimo u ritam. Po izlasku na otvoreni deo planine nakratko nas obraduje tračak sunca, pa onda opet krenu oblaci da se gomilaju. Neće biti kiše, to se samo oblaci igraju i vode nas prema mestima koje najviše vole i gde su njihove igre najzanimljivije. Tu im se pridruži vetar, a nama kako bude.

Što se više penjemo prizori oko nas su sve lepši. Gledamo se s brojnim vrhovima planina istočne Srbije, danas u omaglici i oblacima, ali ipak prepoznatljivih obrisa. Uspon je sve intenzivniji, krećemo se uskim kamenim puteljkom a zatim izlazimo na najlepši deo Velikog krša, na greben koji vijuga kilometrima u daljinu. Ovaj sam trenutak čekala i iskreno sam oduševljena: hodam, barem mi se tako čini, po leđima ogromnog zmaja, pod nogama mi pršljenovi njegovog hrpta i neravnine koje govore o njegovoj starosti. Izložen je zubu vremena, vetrovima, kišama i snegovima, formirale su ga oluje i more koje ga je okruživalo.. Uživam neizmerno.. Vetar opominje da nema prepuštanja, da se držimo sredine i ne približavamo odsečenim stranama grebena koje gledaju u ponor. Već se vidi i najviši vrh na 1148 m na kojem je mnogo planinara. Neki se već vraćaju i među njima prepoznajem moje drugare. Svima su lica ozarena.

Još malo i stigla sam i ja na vrh. Ovde se obronci Velikog krša naglo odsecaju i ne dozvoljavaju dalje kretanje. Znam da se s neke strane može preći ceo greben i da su za to potrebno dobre pripreme; pored fizičkih, jako je bitno da je staza očišćena i prohodna. Za ovaj deo staze kojim smo mi danas išli pobrinuo se organizator akcije, a odnosi se na deo kroz šumu gde su puteljak raskrčili od izdžikljalog rastinja. Ima i dosta vidljivih markacija, a preglednost planine je dobra, tako da nema straha da bi neko mogao zalutati.

U povratku smo jednim delom išli istim putem, naravno onim koji je vodio grebenom planine, da bi se u jednom trenutku odvojili i pešačenje nastavili prilično intenzivnim spustom, kroz suvu travu i preko kamenja koje je nicalo na sve strane. Konačno smo sišli na prostranu livadu i nastavili dalje prema Krivelju. I u tom delu bilo je dosta kamenja i visoke žute trave koja je krila brojne nezgodne rupe. U svakom slučaju je to bio dan koji nam je držao konstantnu pažnju i nije dozvolio da mislimo ni na šta dugo do li na predeo kojim se krećemo.

U završnici ove atraktivne akcije potražili smo i jedan vodopad, ali je na našu žalost stena preko koje se inače obrušava bila suva. U blizini se čuo snažan huk vode i bilo je jasno da je otrgnuta od svog prirodnog toka i preusmerena na drugu stranu. Uskoro ćemo opet da se sretnemo s površinskim kopovima kriveljskih rudnika.. Neverovatan dan, pun različitosti, ushićenja i neverice, sreće i tuge… Život, šta li je…?

Tekst i fotografije: Emira Miličević