„Ni jedna fotografija ne vredi kao kad sve ovo vidiš u živo!“, uzviknu devojka iza mene i kao da želi da kaže „džaba ti pos‘o!“. U koloni smo planinara na uskoj šumskoj stazi s pogledom na Svrljiške planine, a ja svako malo zastajem i „rafalno“ fotografišem. Ovo je trenutak kad u kasno poslepodne silazimo sa Suve Planine i nakon što smo prošli prevoj Devojački grob nastavljamo strminom prema dole.

Da, volim što sve ovo vidim u živo, ali uživam i kad pomoću fotografije taj prizor produžim. U stvari, on traje, ne prekida se, i spaja se u sve one druge čarobne trenutke koje doživljavam na mojim planinarskim i biciklističkim akcijama. I, zato rekoh: „I fotografija ima moć ako joj udahnemo život; taj trenutak kada se oči, srce, pluća i duša rašire da prime još više inspiracije ipak zavisi samo od nas i toga kako mi doživljavamo lepotu prirode. Još ako umemo to da prenesemo na druge, onda nema sumnje da sve i te kako ima smisla!“

Subota je, 23. februar 2019., dan kada se održava Republička planinarska akcija „Zimski uspon na Trem“. Akcija je to dobro poznata planinarima, a ove godine se organizuje po 23. put. Ipak, evo i nešto više podataka za sve one koji tek počinju da planinare i uče o planinama: Trem je na visini od 1810 m, najviši je vrh Suve Planine, planinskog masiva jugoistične Srbije, dvadesetak km udaljenog od Niša. Planina se nekada zvala Kunovica, po drvetu kun, odnosno klen ili javor, da bi kasnije dobila ime Suva, najverovatnije zbog svog geološkog sastava i građe stena koje zadržavaju vodu negde u svojim dubinama. Severna strana planine je oštrih, kao odsečenih ili odvaljenih vrhova, i čini se kao da je odvojena od glavnog grebena. Ti gorostasni oblici deluju moćno i daju joj na atraktivnosti, što je i mene po četvrti put dovelo ovde.

Moj prvi dolazak na Suvu i utisci koji su ostali bili su veoma impresivni, premda je vreme tog februarskog dana bilo poprilično loše: „neko“ nam je s puno zlovolje poslao izuzetno hladan, tmuran dan, skoro pa orkanski vetar, a oblaci su nemilosrdno po nama posipali bele ledene iglice. Sve to je učinilo da još više zavolim planinu i njenu ćud, i da ostanem u stalnoj potrazi za šumama, jezerima, grebenima i vrhovima koje naizmenično raskošno daruje ili ljubomorno skriva. Čini se da kod mene ako nema borbe, nema ni ljubavi… Da, dobro vam se čini.. A i volim da se borim i izborim za svoje ljubavi. Neću da mi išta „padne s neba“, hoću da i Taj Neko zapamti moju borbu i nastavi podjednako srčano. I nesputano.

Na uspon krećemo iz sela Gornja Studena. Prilično je hladno, premda ne i onoliko koliko je za danas najavljeno: prognoza je bila nemilosrdna i kazivala je 20ak Celzijusovih stepeni u minusu; nije nam to poremetilo planove, a i što bi se zabrinjavali oko tamo neke brojke. Važno je dobro se pripremiti u smislu odgovarajuće odeće i obuće; naravno, bez dobre pripreme „u glavi“ bolje ostati kući i gledati kroz prozor park pod snegom. Tako to radi moja mama i ona je baš zadovoljna. Pokušala je nekoliko puta da mi objasni da bih i ja tako trebala, ali joj nije išlo od ruke. Nije imala dovoljno jake argumente ili smo ipak različite u svojim idejama i snovima.

U ovom penjanju prva nam je „prepreka“ asfaltni deo puta. Taj asfalt niko od nas ne voli, ali ne možemo uvek da ga izbegnemo. Ovaj put je i poprilično pod ledom, zbog čega i nismo mogli dalje autom već sad „tabanamo“ prema Bojaninim vodama i mestu gde ćemo se odvojiti prema šumi. Već smo i nestrpljivi, premda to ne pomaže: i neprekidan uspon i klizavost i sve dublji sneg samo što ne progovore: „Uhvati ritam i polako prema vrhu, od žurbe nema vajde“. Na sreću, na uskoj stazi kroz šumu nas četvoro smo skoro sami, te se tako u ovom delu krećemo prilično brzo. Oko nas je neverovatno lepa tišina. Baš prija. I sunce koji proviruje razgaljuje. Kad je postalo hladnije znali smo da smo blizu izlaska na greben imenom Devojački grob i da je vreme da zastanemo, nešto prezalogajimo i pripremimo se za nižu temperaturu.

Izlazak na greben je za mene lično uvek spektakularan i deluje mi poput mosta koji spaja dve prividno nespojive obale, a mi se nađemo „ni tamo – ni ‘vamo“, pa se osvrćemo i začuđeno gledamo u šumsku dubinu i tminu iz koje smo upravo izašli, a onda pogled u napred, u visine koje zovu. I – šta je jači utisak, čemu ćemo se prepustiti, šta će nas i u kom pravcu odvući… Instiktivno, i telo i emocija i um okreću se put napred i ja smelo nastavljam prema Tremu.

Tih nekoliko grebenskih kilometara bili su spori, podloga je bila kamenita i snežna, zaleđenih i klizavih travnatih čuperaka. Ne može se odoleti, već se staje i fotografiše, a pri susretu s prijateljima-planinarima obavezno se i razmeni po koja zdravosportska reč.

Sa više oblaka i mnogo više magle stižemo i na najviši vrh Suve Planine i do kamena koji ga obeležava. U daljini se valjaju magličasti oblaci i to je sve što uspevamo da vidimo. Srećni, raspoloženi, razgaljeni, rasterećeni, vrlo brzo krećemo nazad. Spust je brz, ali je neophodan oprez jer je sneg prilično uglačan i klizav. Povremeno se malo više približimo rubu litice da bi fotografije bile atraktivnije, ali ipak vrlo obazrivo jer se u zimskim uslovima ovde formiraju strehe koje kao da namerno provociraju i imitiraju čvrsto tlo, a u stvari vise u vazduhu. Odolevamo svim iskušenjima, skoro pa trčimo grebenom, ispred nas je mnogo zadovoljnih planinara, ali ih ima i koji su još na usponu.

Ponovo smo na prevoju Devojački grob, Trem je sad već daleko iza nas, a ispred je vrh Sokolov kamen. Mnogo je graje na ovom mestu i kao da se okleva sa ulaskom u šumu, jer je to onda i definitivni rastanak sa ovim delom „Alpa sa juga Srbije“, kako su Suvu Planinu prozvali Jovan Cvijić i Josip Pančić, očarani čarobnom lepotom „jednim od najgorostasnijih oblika na ovim prostorima“.

Prolazimo nešto kritičnije metre, ali dobro osigurane od strane GSSS. Ostavljamo iza sebe i legendu o lepoj devojci Bojani koja je žureći da kraljeviću na konju sa izvora donese vode – pala i preminula… Tako je ovaj prevoj dobio ime Devojački grob, a izvor Bojanine vode…

A mi idemo dalje kroz šumu,u susret novim vrhovima, pričama i legendama. Na kratko se zaustavljamo u Gornjoj Studeni gde nas čeka vruć čaj i odličan vojnički pasulj. Kući se vraćamo zadovoljni i srećni. I opet smo napravili odličan izbor i dan proveli kako smo i zaslužili. Ipak je do nas…