Ko je propustio, juče nam je bilo ovako: https://www.zvoncara.com/v-ciker-mtb-maratonski-dan-2015-pljevlja-durdevica-tara-zabljak/

I šesti uzastopni dan na biciklu. Nekako sam ovaj dan dočekala puno spremnije nego prethodnih godina; kroz ovakve, maratonske vožnje, ili osnažiš, odrasteš, ili potišteno shvatiš i prihvatiš da nisi za ovo.

Jutro na Žabljaku je bilo poprilično hladno, smenjivali su se oblaci i sunce, i baš sam bila nestrpljiva u iščekivanju Golubovog znaka za pokret.  Ali, ne da bih što pre stigla na cilj, već da bih imala dovoljno vremena da uživam u poslednjem danu Maratona, koji uvek donosi maksimum zadovoljstva. Sledećeg jutra nema više, pa zašto onda ne produžiti sve te lepe trenutke i odložiti vrhunac? Odlaganje vrhunca, sve su prilike, je karakteristika manjeg broja maratonaca. Nisam mogla da se otmem utisku da ih većina silovito i munjevito ulazi u tu ljubavnu igru. Naravno, mislim na poslednji dan vožnje.

Konačno smo krenuli. I, kao što rekoh, za mnoge je to bilo na juriš, a nas nekolicina smo ostali na začelju, da natenane uživamo u pedalanju kroz durmitorska bespuća. Impozantne vrhove povremeno obasja sunce, i tada sve bljesne i pokaže se u čudesnoj raskoši, a kada sunce ponovo zađe za oblake, Durmitor kao da zapreti. Postane mračan, tajnovit, nedostižan.

Skoro šutke vozimo kroz dolinu, od vetrova zakriljenu brdima i planinskim vrhovima. Idemo pored reke Komarnice, koja pod Durmitorom izvire, i teče kanjonom dugim 40 km i dubokim i do 600 metara, sve do svog ušća u Pivu. Reka se provlači, lupa i nosi kamenje, varda, komara, i tako je i dobila ime – Komarnica. U drugoj polovini 18. veka u njenoj dolini počeli su da se doseljavaju Đurđići, Delići, Savovići, Kasalice, i ostale familije, i tako je ovde, na 900 mnv, niklo selo Komarnica. Sada vozimo kroz to ljupko seoce, tiho, skoro pa napušteno, ili su se možda seljani rasporedili po njivama, ko će ga znati. Pauzu pravimo na mostu sa kojeg se pruža predivan pogled na kanjon Komarnice, onaj vidljivi deo kanjona, jer Komarnica je najviše poznata po svom delu gde se odjednom „gubi“ kroz neobično uklesan ulaz, ljudskom oku postaje nevidljiva, i tako je taj deo kanjona dobio ime – Nevidio. Njegovu divlju i zadivljujuću lepotu prvi su svetu 1965. godine predstavili članovi PSD Javorak iz Nikšića, koji su tada prošli dva kilometra dug kanjon. Sada se ovde organizuju vođene ture – tzv kanjoning, i to samo u letnjim mesecima, kada je vodostaj niži.

Izlazimo na magistralu, ali uskoro skrećemo na makadamski put. Nas nekolicina zaneseno jezdimo ogromnim prostranstvom oivičenim livadama, brežuljcima, planinskim vrhovima. Trek nas naizmenično vodi u spust, pa u uspon. Što se na veću visinu penjemo, prizori su lepši i sve više zastajemo Vreme je odlično, nije hladno, kilometri se nižu, a šarenilo raznolikog bilja izranja iz planinskog krša.

Mene hvata prva kriza na ovom Maratonu; žuljaju me šavovi biciklističkih gaća, prebacujem se sa jedne strane sedišta na drugu, tražim najpovoljniji položaj, da što manje trpim nelagodu. Zastajem, malo bih da hodam, vreme počinje da se menja, hladnije je, vetar se pojačava, nekako je sve postalo grubo, oporo, još jedan jači uspon, sa naše leve strane kuća, ljudi žurno skupljaju seno, kiša će, neizainteresovani su za nas, možda nas čak i preziru u svojoj borbi za goli život u planinskom bespuću, a mi, eto, dokoni, izazivamo sudbinu.

Opet se susrećemo s bojama od kojih zastaje dah, zemlja je neplodna, staza lepa, kroz livadu, naši točkovi ovde ne zastaju. Izlazimo na kamenjar, teško je, ali zanosno lepo, čarobno. Nigde drveta. Vetar je sve jači, počinje kiša, neobična, igličasta. Goran već duže trpi zbog stomačnih tegoba, stisnuo je zube, oči su mu se smanjile, to je situacija koje se obično plašim, jer znam da mi neće reći da ima problem, štedi me, tako barem on misli, ali u stvari mene to optereti, jer obično zamislim da je gore nego što jeste. A, pravim se da nemam pojma, i kao vidim sve divno, bajno, idealno, naravno, problema nema. „Nekad baš deluješ da si površna, da se ne udubljuješ u situaciju i problem. Ali, to samo onome ko te ne pozna“. Pa, dobro, istina je, ali, pomislih, sada te molim, popusti malo, pokaži slabost, želim da znam kako da se ponašam u ovoj situaciji, reci ako nešto treba da znam, nemoj da bude kasno za popravljanje!

Kiša je sve jača, Goran mi rukom govori da nastavim sa vožnjom, on mora da se zaustavi, stići će me. Znam da uskoro izlazimo na asfalt i poslednjih 20ak kilometara vožnje. Vidljivost je značajno smanjena, i dalje je sve oko nas prelepo, ali neka preteća lepota izranja iz te sumaglice. Ne želim da mi išta pokvari dan.

Dolazim do asfalta, sve očekujući da me Goran stigne. Počinje lep spust kroz šumu, kiša posustaje, ali je hladno. Odlažem trenutak da stanem i presvučem se, ali ne dugo, jer pri izlazu iz jedne krivine osetih problem sa gumom. Naravno, gumi-defekt, i tu stajem da sačekam Gorana. Sad će on, pomislih, pumpa je kod njega, sve će on to očas… Prošlo je nekih 20ak minuta, hladno mi je, neobično mi je ne samo što ga nema, već što nema ni svih onih ljudi koji su vozili iza nas, i u čijoj je pratnji bilo vozilo organizatora i nekoliko momaka iz organizacije Maratona. Okrenula sam desetak brojeva mobilnih telefona, svi su bili isključeni ili nedostupni. Neobična situacija, krajnje neobična, i nije mi jasno kako sam se uopšte u ovoj situaciji našla. Ja sama, sve mi je hladnije, mnoga pitanja i dileme mi se nameću: da ostavim negde bicikl u šumi, da se vratim da tražim Gorana, zašto ga još nema, nadam se da je dobro?? Moram da se ugrejem, sad će on, i uprtih bicikl na leđa, i hodam tako, i osluškujem zvukove iza sebe. Samo ptice.

Konačno stiže Goran. Pored problema sa stomakom, i njemu je pukla guma, a pumpa koja je uvek bila pouzdana, otkazala je poslušnost. On je sad rastavlja i uspeva da je osposobi, a samim tim i svoj bicikl za nastavak vožnje. U svemu tome se pošteno rashladio, i više ništa nije pomoglo da se ugreje. Zatim je rešio i problem moje gume, te smo nastavili vožnju prema Plužinama.

Goran se trese od hladnoće, srećom ima tu još dosta uspona, koji, kad je hladno, prijaju. Ja fotkam i uživam u prelepom Pivskom jezeru. Prolazak kroz jedan duži tunel je bio pravi adrenalinski, mračan. Prelazimo most, ulazimo u Plužine, gradić je miran, tih; nekolicina maratonaca u neobaveznom razgovoru, čudna situacija, oni bi trebalo da su iza nas, gde su nas prošli??! Pa, i nisu nas prošli, saznajemo, već su se sa prvom najavom lošeg vremena evakuisali sa planine drugim putem, a mi smo tako, i ne znajući, ostali u planini sami. Malo gorčine za kraj. Nedovoljno da pokvari užitak svega doživljenog. Ipak smo mi maratonci! A, i Golub reče: “Ma, lako mi je za vas, vi ste specijalci”! Pa, što jes’ – jes’..

I konačno se “mi specijalni” smeštamo u hotelsku sobu; treba da požurimo, da se istuširamo, presvučemo, pa na zajedničku večeru, da se proslavi završetak ovogodišnjeg maratona. Uđem u kupatilo, po prvi put u ovom danu se pogledam u ogledalo – uuuhhhh, pa šta je ovo, celo mi je lice crveno, zažareno?? Jasno je, hladnoća i jak vetar na planini, one iglice na granici sa snegom, a sada ulazak u toplu sobu – sve je to učinilo da moje lice izgleda kao majmunsko dupence. Ipak, imam rešenje i za to: mast na bazi nevena! Malo sam se upristojila, i – pravac restoran i zaslužena večera. A, tamo toplo, atmosfera slavljenička, naravno – priključićemo joj se i nas dvoje: trebalo je “samo” sa sebe skinuti ono breme gorčine koje nas je obavijalo poslednjih 20ak km današnje vožnje. Ipak, shvatili smo, živimo za ovaj trenutak, sve ostalo ili je već bilo, i o tome ne vredi razmišljati, izmeniti se ne može, ili će tek doći, a o tome ništa ne znamo. Ali zato sada, ovde, da ustanemo, da nazdravimo svima nama, našem drugarstvu, svemu što smo zajedno prošli, avanturama kroz koje smo osnažili i koje će nas povezivati kroz ceo život. Živeli, drugari, živeo Čiker-maraton, i – vidimo se i opet, naravno!