“Da li se vi često zaljubljujete, s obzirom da ste rak u horoskopu, a to je za rakove karakteristično”? U trenutku sam bila zbunjena ovim pitanjem, ali sam se i snašla, tj bila sam iskrena, pa mi i nije bio problem “da se snađem”. “Oh, pa zar ne znate”, rekoh, “zaljubljujem se svakog vikenda, i svaki put na drugoj planini. I, što više od sebe dam, i što više planina od mene traži, ja sam sve zaljubljenija. Drži to mene do prve prilike i naredne planine. Baš dugo me drži.

Ma, uostalom, kakvo je to pitanje, koga je to briga, i što ja treba nekome da se pravdam za svoje ljubavi?! Potrudi se, pruži korak, kreni u osvajanje, malo će i da boli, niko ti nije obećao da neće, biće i suza, ima i da zapeče, možda se i zateturaš u nekom naletu vetra taman kad si pomislila da je nebo vedro i mirno i da strujanja vazduha skoro i da nema. Ima ga, već će ga napraviti neki uzdah, jecaj otet iz grudi. Malo skupi ramena i pogni leđa, nekad treba i da se prećuti, udaraće te vetar malo s boka, ili će to biti onaj čeoni, što baca unazad. Ljubav je prava ako zbog nje vredi i da se pati.

Ovog vikenda, 16/17. jun 2018., moj izbor je “pao” na Transilvanijske Karpate i vrh Varful Carku na 2190 mnv. Nisam spremna za patnju, malo sam se i ja opametila, neka pate drugi. Neću više ni čokoladu. Velika sam, a velika deca jedu srce.

Pun je autobus “velike dece”, a okupilo nas je planinarsko društvo “Azimut” iz Beograda i vodiči Vlada Radivojević i Dobrica Dabović. Ova planinarska akcija u sred sezone mtb-biciklizma za mene je presedan, što znači izuzetno atraktivna u najavi, ali, videće se, i u realizaciji, te sasvim dovoljan razlog da i ja budem deo ove ekipe. Vremenska prognoza je blago rečeno nepovoljna; sa svih sajtova pretili su nam obilnim kišnim padavinama i izuzetno niskom temperaturom za ovo doba godine. Ništa nas nije pokolebalo – opremu za sve vremenske uslove odavno već svi imamo, a i poprilično iskustva i kad nije sve potaman. To je onaj kamenčić koji valja povremeno ubaciti u cipelu; neka malo i žulja, posle će sve biti slađe.

Krenuli smo u ponoć put Pančeva, Vršca i graničnog prelaza Vatin. Po ulasku u Rumuniju čeka nas još oko 160 km prilično dosadne vožnje. Srećom pa sam uspela malo i da odremam i nisam bila umorna ni “slomljena” kad smo oko 7 ujutro stigli, tačnije rečeno kada smo se nezgodnim serpentinama popeli na prevoj ispod turističkog mesta Muntele Mik. Nakon kraće pripreme na blatnjavom puteljku, krećemo put šume. Otprilike smo na nekih 1200 mnv, jutro je predivno, prijatno, toplo, ispunjeno mirisom zemlje i cvrkutom ptica. Bajkovito. Šuma je najpre bukova, a zatim četinarska. Još uvek smo pod utiskom nevaljale vremenske prognoze, te se poprilično brzo krećemo s idejom da preteknemo kišu i prvo se do vrha popnemo mi. Šuma je lepa, ali ja jedva čekam da iz nje izađemo i konačno vidim ono zbog čega sam i došla – nepregledne pašnjake, zelena brdašca, rasuto kamenje, manje i veće, prekriveno žuto-zelenim lišajem. E, da, možda vidimo i zubre! Zubr je evropski bizon, najveći kopneni sisar u Evropi koji je nekad živeo u divljini Karpata i sa tih prostora nestao pre otprilike dva veka. Zoološki vrtovi Švedske, Nemačke, Švajcarske i Italije poklonili su pre neku godinu Rumuniji 17 bizona koji su pušteni najpre u “zonu povratka” – na ograničeno područje planine Carku, gde će, svi se tome nadaju, naučiti da prežive u prirodi i formiraju krdo. Kada dođe vreme “sastaviće” se s jelenima, medvedima i vukovima, i biti potpuno slobodni.

Evo nas, izašli smo iz šume, zubra za sada nema, ali stižemo do prelepog jezerceta Kuntu i istoimenog planinarskog doma i meteo-stanice. Tu je, na 1450 metara nadmorske visine, i izvor vode i naša prva pauza. Izvor vode k’o kuljajući izvor života – krepi i nadahnjuje. Doći na ovakvo mesto, sklopiti ruke i pognuti se da zahvatiš koju kapljicu više… Da, pokloniću se ovom daru od Boga nebrojeno puta, jer osećam poštovanje i neprolaz ove lepote. To što mnogi u ljudskom obliku misle za sebe da su bogovi i traže da im se klanjaš… Ti sigurno na ovakvom mestu nisu bili. A ja im se klanjati neću.

Sve vreme je uspon, toplo je i poprilično smo ugrejani. Nakon kraćeg predaha pokraj jezerceta idemo dalje, a s nama će i bela dobrodušna kuca koja je ostavila svoje mladunce dobro sakrivene na tremu ispred planinarskog doma. Sada više nema drveća, ma ni za ‘lad, i pogotovo ne želimo kišu. Ipak, u jednom trenutku se sunce s’krilo iza teških tamnih oblaka, ali mi smo i dalje bili sigurni u svoju dobru karmu i uspeli po ko zna koji put da kišu oteramo. Maglu smo privukli, prosto da ubacimo malo mistike u ovaj naš dan. Približivši se rubu iza kojeg je bio ponor samo sam čula huk planinske rečice u daljini, a iz doline čije dno nisam videla izbijala je beličasta koprena. Prvi put sam ovako nešto doživela nad kanjonom Sušice pre nekih šest godina i tada mi je to delovalo kao đavolja rabota. Sada ne mislim tako. Premda, ako bolje razmislim.. hmmm.. ko će ga znati….

Sve je više kamenja, a ja sve srećnija. Kamen za mene ima posebno značenje. Kakvo? Još sve tajne nisam dokučila, a i ne želim. Bojim se da kada bih sve otkrila da bi to bio kraj. Zato to kod mene traje, traje, ja to želim sporo, polako, sa uzdisajem, sa emocijom…

Ima jedno predanje koje kaže da između kamena i duše postoji uska veza, a da kamenje ima ljudski miris: nekada davno duše su poškropljene različitim mirisama, te se tako na ovom svetu ljudi i “prepoznaju” prema tom istom mirisu. Ja verujem u to. I verujem u slobodu. Kamen iz prirode, neobrađeni kamen, je simbol slobode. Možda je u tome tajna mog ropstva.

Nije nam teško, zadovoljni smo, uživamo i u malo jačoj završnici; evo nas pored još jedne meteo-stanice, prolazimo s njene leve strane, još samo kojih stotinjak metara i stižemo na vrh koji nam je i cilj penjanja na današnjoj akciji: Varful Carku na 2190 mnv! Moj prvi vrh iznad 2000 metara, računa se i u visokogorski. Možda to valja i prigodno obeležiti, što da ne, nazdravićemo već na benzinskoj pumpi pri povratku za Beograd. Ali, prvo da siđemo s planine. Vraćamo se istim putem, i premda nekad može delovati blago neinteresantno, znam da je to varka. Uvek se pri povratku malo bolje pogledaju neki detalji, i sunce pravi drugačiji odsjaj, senke stvaraju nove oblike po kamenoj stazi ispred nas i pašnjacima kojima kraja nema. Spust je nešto zahtevniji, kamenje se na nekim mestima odranja pod našim nogama, ali se svi dobro snalazimo. Prizor zbog kojeg smo svi zastali bio je neverovatan čak i za nas koji smo često u potpuno netaknutoj prirodi: veliko stado ovaca sa tri psa-čuvara i čobaninom, naravno. Trenutak koji nas je zaokupirao i zamislio.

Ponovo pauza pored jezera, ovaj put uz tople kapi kiše, ali i potmulu grmljavinu koja nas požuruje. Prolazak kroz šumu bio je začinjen potragom za gljivama i Dejanovim “pričama sa terena”: kako pronalazi gljive, kako ih raspoznaje, na koji način ih sprema… Reč po reč, noga pred nogu, i stigosmo do autobusa i na onaj isti prevoj odakle smo u ranim jutarnjim satima krenuli u uspon. Svi se smejemo, zadovoljni, ispunjeni nekim posebnim ushićenjem, a opet mirni i spokojni. Brzo presvlačenje, polazak nazad, prema kući, i prve kapi kiše. Urnebesno odobravanje svih nas, sad nekad pada koliko joj duša ište. A ja i opet zaljubljena.