Otišli smo, pasulj jeli nismo… I, sad, ko je kriv? Lepo nas ljudi pozvali, hteli da nas ugoste, a Polar i ja nećemo bez Gorana, fol, kao glupo nam… A, Goran se spretno stuštio niz poslednje kilometre padine Vršačkog brega i verovatno nas već čeka na platou kod Crkvice i gricka vlas trave, udobno zavaljen ispod raskošnog bagrema.

Ajd sad redom. Hoćemo li da idemo negde u nedelju? Hoćemo! Gde ćemo, a da ne putujemo mnogo, i da teren nakon obilnih kiša ne bude previše blatnjav i zahtevan? Htedoh ja na Pasuljanske livade, ali to malo daleko. A, može na Vršački breg? Tamo sam bila s planinarima dva puta, nikad biciklom, i baš bi sad mogli.. Pretražujući malo biciklističke trekove na sajtu Staze i bogaze, vidim da jedan vodi i do Vršačkog zamka. Uvek su me privlačila ta srednjevekovna zdanja i priče koje su se oko njih i života u njima ispredale. Tako dođoh i do jedne, zabeležene tokom osmanlijske opsade grada: osmanlijski aga izazvao je na dvoboj srpskog vojvodu Janka Lugošana, koji je branio utvrdu. Janko je izašao na megdan agi i savladao ga. Ceo događaj je postao i deo grba grada Vršca, na kome se iznad kule vidi ruka s mačem i odsečenom turskom glavom.

I, tako, eto raspoložene freebikerske trojke na početnoj tački, na platou kod Crkvice. Naše prve metre ispratila su zvona najstarijeg katoličkog hrama u Banatu i nešto udaljenije, nove crkve, podignute 2002. u čast gradskog sveca Teodora Vršačkog. Lepi, čisti zvuci u rano nedeljno jutro i vrlo pitom i prijateljski početak dana.

Penjemo se naizmenično makadamskom i zemljanom stazom. Na momente je uspon jači, zahtevniji, tu i tamo izviruju džombe kamenja i korenja. Svako malo stajemo, s leve strane nam se pruža veličanstven pogled na grad, od kojeg se postepen odvajamo. S desne nas natkriljuju visoke stene i sve je vrlo idilično. Pored ove „Staze zdravlja“ su i brojne sprave za vežbanje i mnogo je dece i odraslih koji ih koriste. Pažnju nam je privukao natpis: „U slučaju jakog vetra, ne šetati stazom“, koji dovoljno govori o snazi košave, vetru koji duva ovim prostorima i neretko dostiže brzinu i do 120 km/h.

Dolazimo do Kluba ekstremnih sportova „Izazov“. Tu je vrlo veselo, dinamično. Kasnije smo saznali da se taj dan održavala „Vršačka trka uz stepenice“, peta po redu. Valjalo je pretrčati 432 stepenice, na ukupno 750 dužinskih metara i 107 visinskih. Mi idemo dalje, mada se meni baš nešto zastajkivalo i družilo s tim raspoloženim ljudima. Stižemo do Doma Crvenog krsta. Prizor koji se ukazao samo je pojačao onaj prvi utisak o mirnom, pitomom danu. Kao da sam se našla u sred neke odlične filmske scenografije: ispred mene je bio ogroman tenk, muzejski eksponat, išaran mirnodopskim bojama i crtežima. Igralište pored bilo je prepuno razigranih mališana, a mini zoo-vrt privlačio je podjednako i decu i odrasle.

Sunce je počelo pošteno da prži i setih se svojih drumskih biciklističkih vožnji, kada bih po ceo dan bila izložena opakim vrelim zracima koji su nemilice palili nezaštićene delove tela. Kolike sam noći provela stavljajući obloge na neprijatne opekotine… Opametila se i ja, pa me sad evo uglavnom među gustim krošnjama, u dubini lekovite šume. Izlazimo na asfalt, sledi nešto jači uspon i stižemo do Vršačke kule. Ja i opet u čudu, ne znam ko će da mi veruje kad budem pričala, ceo kompleks zamka bio je „okupiran“ vojnicima. Ne onim iz srednjeg veka, ne vitezovima s mačem isklesanim kod najboljih ondašnjih majstora-mačara, ne, to je već neka druga priča! Ovo su bili pripadnici Vojske Srbije. Tako su se rasporedili po kompleksu zamka da su mi delovali poput kaskadera u nekom domaćem ratnom filmu. Rasporedili smo se i nas troje, pa šta, ko kaže da ne bije srce u junaka.. Ipak, ubrzo smo saznali da su to pitomci Vojne akademije došli u pratnji svojih starešina da vide ovaj istorijski kompleks. Tako smo i mi dobili šansu da uđemo u Donžon kulu, inače otvorenu samo za najavljene grupe. Bili smo zahvalni što nam se ukazala ovakva prilika!

Ušli smo u kulu i skoro pa protrčali njenim spratovima. U stvari, ja sam se malo više zadržala na dva mesta: u udubljenju jednog prozorčeta, gde sam sela na klupicu i zamislila kako tu sede dvorske dame i uz svetlost mnogobrojnih sveća pletu vunene čarape za svoje vitezove i, po malo, prave sitan vez od dvorskih spletki…

Treći je sprat, saznali smo, a i videli ostatke kamina i odžaka, korišćen za stanovanje. Tu smo još malo fotkali, pa još malo ispred zamka,… i dosta! Idemo dalje, do planinarskog doma, gde smo seli da se malo okrepimo. Tu sam se požalila da mi ne radi brzinometar na bajsu i da mi to prilično smeta, jer volim da znam koliko smo kilometara prešli penjući se, koliko vijugavim ravnim šumskim puteljkom, a koliko uživali u spustu.  Usledio je razgovor koji me doveo do toga da sad ozbiljno razmišljam da se posvetim trbušnom plesu… Aha, pa da podelim to i s vama… Elem, na moju tužbalicu, Polar reče: “Nemoj da si rob takvim stvarima, treba da budeš robinja samo svom muškarcu! Auuuuu… Polar, pa kako ga pogodi!  Sad ću da začaram tog mog muškarca, kažem ja, ali ne odah tajnu, već će mu se samo ka’sti….

Vožnju nastavismo uskom šumskom stazom, prema vrhu Lisičija glava, na 590 mnv. Staza je poprilično zarasla u bujno zelenilo, ali to nam nije bilo dovoljno, već smo pre vremena skrenuli u još gušće raslinje, kopriva do struka, popadalo granje na sve strane. Bi lepo, ali smo se pošteno nažarili, a i nagnjavali, jer nije bilo prohodno za vožnju biciklom. Mudra odluka, te se vratismo na put.

Nastavak vožnje je bio veoma lep, kroz gustu, gustu šumu, utabanom zemljanom stazom. Sad smo na pravom putu, skrećemo u desno, i dolazimo do Lisičije glave. Popeh se na stene da pogledom obuhvatim Dunav i ravnicu koja se ispod nas prostirala. Oko sebe kao da čujem glasove mojih prijatelja planinara, s kojima sam ovde već bila. Nebo se malo namračilo, ali meni je baš lepo, vedrina je u mom srcu.

Nadahnuti, pripremamo se za povratak. Sledi još jedna nagrada, predivan spust kroz šumu. To su Goran i Polar jedva dočekali, jer su pravi majstori downhilla. Ja sam vrlo, hm, damski vozila iza njih, a oni su me, naravno, vrlo džentlmenski čekali na mestu jednog razdvajanja u šumi. Zastadoh da ih izdaleka uslikam, kad’li mi Polar dovikuje: “Požuri, da vidiš dve zmije u krošnji iznad naših glava”! Prelepi smukovi, izvijali su se svojim telima i protezali kao da su se netom probudili pa pokušavaju da rastresu zgrčene mišiće i malo se rasane. Fascinirano smo ih gledali i pratili njihovu igru preko čvrstih grana i lišća. Brzo su se navikle na nas, a konačno smo se odvojili od tog prizora tek kad je jedna od njih krenula da se spušta s drveta. Nešto i nismo bili raspoloženi da nam se mota oko nogu, koliko god bile neotrovnice. Ipak ih je lepše gledati s pristojne daljine. I, šta kažete, kako mogu biti lepe, a da nisu otrovne?! Eto, ima i takvih… 

Dalje idemo pored Doma Crvenog krsta i „Stazom zdravlja“. Polar i ja i opet ne možemo da odolimo panorami Vršca, stali smo, popeli se na jednu stenu, fotkamo. Goran je već odjezdio, pa da krenemo i mi. U susret nam idu dva mladića.“ Dobar dan“, kažem ja, „Dobar dan“, kaže jedan od njih, „Ja tebe poznajem, Ti si Zvoncara“. „Jao, pa jesam, kako znaš, nisi me valjda čuo dok sam zvoNcala sve vozeći kroz šumu“… „Haj’te, budite naši gosti u Klubu „Izazov“, malo niže dole, mi smo danas organizovali „Trku uz stepenice“ i sad je društvo na ručku“.. Divni ljudi, divan poziv, odličan povod, ali Polar i ja krenusmo za Goranom. Šta reći, bi nam žao, ali smo razmenili kontakte i sigurno ćemo vrlo brzo upriličiti neki novi susret i lepo druženje.

Divan dan u pitomom Banatu. Pozdrav, do nekog novog susreta…