Ja ga i osvojih, na moj način. Pogledom, dodirom, drhtajem, neizgovorenim pitanjem. A, vi? Koji je vaš način…?

Nedeljni dan, isplaniran za lepu pešačku akciju, na Taorska vrela, Ali, kako to obično biva, nije kome je namenjeno, već kome je suđeno. Obilne kiše u danima koji su prethodili bile su dovoljan znak, i naš je vodič Vlada doneo mudru odluku. Uputismo se, tako, ka Vršačkom bregu. Nas trinaest, trinaestog dana, trećeg meseca. Pauza za doručak u Vršcu.

Hladnjikavo je, duva vetrić, ali bez kiše. Ispred ulaza u vršački hotel interesantna skulptura bika. Glava mu blago pognuta, bedra kao da podrhtavaju u nemom iščekivanju. Varošicom se širi miris spokoja. Centralni trg mi je dobro poznat, nekoliko sam puta ovde dolazila biciklom, na kaficu i kolače. Krenem u rano letnje jutro, da izbegnem vrućinu, ali me, očekivano, negde u ravnici sustigne jak vetar. Da li treba reći da obavezno bude i čeoni?! Računam, kad se budem vraćala, duvaće mi u leđa. Aha, kako da ne! Kad se ne bi smer vetra promenio, i opet pravo u glavu! Mislim, nije ni važno, ja Vršac volim, a volim i moj bicikl. Ipak, kad se dan skrati i dobrano rashladi, ja uprtim moj ranac, pa “cipelcugom” u planine!

Ponovo smo u minibusu. Još koji kilometar, i stižemo do Malog Središta, naše polazne tačke za današnje pešačenje. Na padini pored puta smešten je muški manastir Središte, nekada zvan manastir Svetih Arhangela i Gavrila. Mnogo je automobila parkirano oko ulaza, a meni prva asocijacija moje odrastanje u Zagrebu. Tada sam se redovno u nedeljno jutro zaticala na balkonu stana u kojem smo živeli i znatiželjno gledala porodice kako u svečanoj odori, odmerenog koraka, idu ka obližnjoj crkvi na misu: majka i otac ruku pod ruku, glave im se blago naginju jedno ka drugom u nemom razumevanju, iza njih deca poskakuju s noge na nogu, prigušeno se smejulje, njihove im mlade godine ne dozvoljavaju potpunu predaju. Dakle, kako i ja odrastam, iz godine u godinu mi se sve češće javljaju vrlo precizne slike iz tamo nekih, ušuškanih godina…

E, a da se ja vratim u vreme sadašnje. Spremamo se za polazak, gledamo u nebo, hoće kiša-neće kiša, računam da nam baš i ne bi bila od neke koristi, te tako i pripremim ranac za jedno suvo penjanje.

Lepo smo se uvodili u današnjih 20 kilometara, tipičan primer osvajanja. Idem ja tako, lagano, pa još laganije, pa zastanem, pa se zagledam u preslatke cvetiće, pa omirišem koru drveta koje se razgranava nad zemljanom stazom. Uspon je sve jači, a osmeh sve širi. Ja kao zastanem, možda i ne treba dalje da se ide, možda je dovoljno za jedan novi početak, čekaće On mene. Nailazimo na prve veće kamene oblike. Odmah su me osvojili, ukazali su se u svojoj neverovatnoj raskoši fino naslaganih boja. Kao sedefaste školjke, koje u svojoj skrivenoj mekoj utrobi čuvaju najfinije bisere. Našla sam na trenutak svoje mesto u tim raskošnim udubljenjima, ali me Glas vodi dalje. Još jači uspon, ali i moja želja. Znam, dug je Put, sve svoje želje, htenja, nadanja, ne želim da prostrem u ovom jednom, kao jedinom, trenutku.

Stižemo do Guduričkog vrha, najvišeg vrha Vojvodine, i prva pauza. Moji su se drugovi baš lepo raštrkali na livadi podno tornja-vidikovca. Već samo penjanje na vrh tornja je za mene doživljaj. Ima neke magije u tom penjanju. Uvek je to i osvajanje.

Brzina i lakoća kojom se krećem najbolje govore o mom odličnom raspoloženju. Sa vrha ne baš jasan pregled situacije, ali srediće se to vremenom, ima dana, biće nebo i bez oblaka, a fina sumaglica će se razići.

Čuvenih Vladinih 10 do 12 minuta pauze, uzimaj parče pite u ruke i Bog te veselio, idemo dalje. Ček, ček, ima tu jedno metalno sanduče, a u njemu upisna knjiga i olovčica i jedan Goran Tepić, koji je ovde bio pre nas, i lepo se upisao, kako i dolikuje. Trk kroz šumu, jači spust, kolena se malo bune, ali ko njih šta pita, ima da me nose, tek sam počela.

Stižemo do Hajdučkih stena. Šta sad? Sve bih ja! I desno i levo, i gore i dole. Hajd, polako. Ne može se sve. Ali, zato može da se bira. Zaobilazim s leve strane impozantne stene, postepeno prelazim s jedne na drugu, svaki put s novim drhtajem. Na vrhu doživljavam neverovatno ushićenje. Ne, ne, stani malo! Ovo je tek početak. Ovo mora da traje. Osvrćem se na sve strane, pogled mi zastaje na usecima između stena koje se čarobno dodiruju i između sebe propuštaju jedan novi život.

Ispod stena, ispod mojih nogu, Bela šuma. Ili se to samo meni čini da je bela. Drveće koje pušta novo mlado granje, koje na proletnjem suncu blješti novom snagom i čudesnom nevinošću. I zato je belo.

Hajdučke stene. Ostaće u mom sećanju podjednako snene i stamene. Dalje se ponavljaju oblici, boje, emocija traje, ali se intenzitet menja zajedno s potokom koji povremeno razdragano poskakuje preko uglačanih stena, da bi se vrlo brzo primirio i lenjo valjao dolinom.

Vode je sve više, prelazimo s jedne na drugu stranu, raslinje je sve bujnije. Lokalitet Lisičija Glava, malo istraživanja, još jedna bukova šuma i još jedan prolazak obavijen mistikom. Izlazak na čistinu, pa ulazak među procvetalo drveće, sve do sela, manastira, i našeg minibusa.

Sunce koje obasjava dolinu s jedne strane i crni oblak koji se s druge strane preteći nadvio. Presvlačenje i u poslednji tren beg od kiše. Ma, kiša, možda je to naš smeh okružio minibus i veselo dobovao po krovu i staklima. Muzika za dušu u Vladinoj režiji, svetla se gase, fino vrpoljenje i sitno žagorenje i mi stižemo do ispred Pančeva, gde nas čeka Goxy. Mnogo je pitanja, a odgovor nam daju njegove oči i sitne fine bore koje se zadovoljno smejulje, a usne pričaju s najlepšim užitkom. Njegovih 40 kilometara pešačenja i fotografije kojima će najbolje sam ispričati sve doživljeno.

Idem ja sad. Sutra je novi dan.
Pozdrav, do sledećeg druženja!