Da li je moguće doći do Podgorice, a ne otići na more? Ili, još bolje – kako iz Podgorice na more ne otići vozom, odnosno Željeznicama Crne Gore? Evo kako smo to Goran i ja uradili: stigli smo biciklima na stanicu u Podgorici na vreme, odnosno petnaestak minuta pre polaska voza. Ali, avaj, mesto u zadnjem vagonu, ono počasno, do toaleta, već je zauzeo mladi biciklista i njegov blistavi sivo-plavičasti Cube. Rečeno nam je da jedino tu možemo da smestimo bicikle, pa smo zakukali – šta sad? Isprva strogi i bezkompromisni, ipak nam se smilovaše delatnici Željeznice, pa smo bicikle ukrcali u prvi vagon. Naravno, do toaleta, odmah uz vrata za ulaz/izlaz. Goran je užasnut, lice mu se namračilo, a kroz zube cedi da su ovakvi vozovi bili i pre 40 godina, kada je poslednji put putovao železnicom. A meni smešno. Pazim da ga ne povredim svojim smehom, ali nije lako, jedva se suzdržavam. Stvarno mi je čudno što je očekivao drugačijie, jer ipak je to lokalni voz koji ide samo od Podgorice do mora, dakle baš kratku relaciju, i staje kod svake bandere.

U voz smo se jedva nekako popeli, jer su tu i dalje ona tri gvozdena visoka stepenika preko kojih nije bilo lako prebaciti naše bicikle sa bisagama. Voz je krcat narodom, kao da i mlado i staro baš danas želi u Sutomore i Bar. Nije imala gde igla da se spusti. Nižu se tu razni likovi i uglavnom misle da smo stranci te nam se obraćaju na engleskom. Mi ne trepnuvši odgovaramo na srpskom, oni se malo zbune pa nastave s uzdahom olakšanja, u fazonu – dobro je, naši smo. Voz često menja brzinu kretanja, ubrzava pa naglo usporava, a sa svakim ulaskom u stanicu zadržava se po nekoliko minuta. Tada ispraćamo deo putnika a prihvatamo po dvoje-troje novih. Brzo smo se odomaćili. Nikome ne smeta što Goran i ja „visimo“ na vratima, stojimo uz naše bicikle, i nikome na pamet nije palo da uđe u toalet. Zaobilaze ga svi u širom luku. Ko zna na šta liči… Ustvari, ne želim da znam..

Ipak, najveći hit na našem putu do Bara je – kondukter! Visok, suvonjav, crn čovek šezdesetih godina, škiljav i namrgođen, kao da je upravo sad izašao iz filma Živka Nikolića, crrnogorskog režisera koji je radnju svojih filmova uglavnom smeštao u ruralna podneblja planinske i delom primorske Crne Gore, u krajeve iz kojih je i sam potekao. Naš kondukter odlučnim korakom prolazi kroz vagon i dolazi do mladića plave kosice, brčića i bradice. Reklo bi se da je Rus; crnogorski ni da bekne, ruski cedi mrzovoljno. U ruci drži novčanicu od 50 eura. Ne laži da nemaš sitno??! To se čudi kondukter. Mladić ćuti. Suvonjavi prolazi pored njega u fazonu: Ništa ti ne brini, doći ću ja do tebe opet.. Onda stiže do nas: Čiji su ovo bicikli? Imate li vi karte za bicikle?! Ton kojim nam se obraća je otresit i ne prhvata bilo kakav odgovor do li onog koji je on zamislio. Odgovaramo da nam je rečeno da ćemo karte platiti u vozu. Dobro su vam rekli!, zadovoljno će suvonjavi, a i mi smo bili zadovoljni jer smo se dobro pokazali. Stojimo mirno ko školarci i čekamo dalje instrukcije. Dajte četiri eura za ova vaša dva bicikla. Dajemo pare, dobijamo naškrabanu priznanicu. Kondukter odlazi. Vraća se ponovo nakon pola sata, gleda u mladog Rusa: Pare? Jesi li razmenio onih 50 eura?? Nisi? Ccc. A vi – sada se okreće prema nama – odakle ste, koji ste, otkud ovde? Goran kaže da mu je otac iz ovih krajeva. Pa, što ne reče da si iz Bjelopavlića, ne bih ti naplatio za bicikle?! Kažemo da se ne opterećuje, da nije važno. A onda sam i ja prozvana da izložim svoju porodičnu situaciju, sve u sitna crevca, do nekog četvrtog kolena… Gledam u Gorana, očima molim – spasi me – ali on se pravi da ne primećuje, očigledno se dobro zabavlja.

Sve vreme stojimo jer mesta za sedenje nema ni za lek. Poslednji put sam u vozu stajala kada sam kao klinika išla u Trst, a do Ljubljane prestajala na jednoj nozi, pa čak i zaspala. Dotle nisam verovala kada mi neko kaže da i na nogama može da se spava.

Konačno stižemo u Bar. Prvi put sam u Baru i, realno, ne znam šta da očekujem. Najveća želja mi je da odemo do Starog Bara i tvrđave. To smo i uradili, naravno. Stari Grad je izgrađen podno Rumije, a tvrđava na samoj litici. Do tog lokaliteta smo imali četiri kilometra uspona i mnogo nestrpljivih vozača. Bila je nesnosna vrućina i pošteno smo se oznojili, ali vredelo je. Stari Grad je predivan, tvrđava imozantna. Treba videti, zaista. A onda je usledila kafa, pa hajdemo na plažu, na kupanjac, na ručak… Svuda nas naši bicikli vode, reklo bi se da nas vole. Naše je samo da ih slušamo – kuda požele, neka idu, mi smo uvek ZA. 

I opet u voz, nazad za Podgoricu. Sad smo već stari vukovi i odlično se snalazimo, ili barem tako mislimo. Treba ponovo bicikle smestiti na dobro poznato mesto, u hodničiću do toaleta. Vrata od toaleta su otvorena… Oh… Kakav nesnosan smrad.. Samo jedan pogled i jasno je da je to taj isti toalet od pre 40 i više godina, koji mi je i onda bio grozan i izbegavala sam ga bez obzira na dužinu putovanja… Pored nas prolazi čovek teturavog hoda, sa flašom rakije u ruci. Zaudara na znoj, duvan, na alkohol i na muku… Provlači se pored nas i ulazi u toalet, skida pantalone i ne zatvorivši vrata za sobom… Nas dvoje zamičemo za prvu krivinu i sedamo u kupe koji je prazan. Ubrzo stiže i kondukter. Razočarani smo, jer nije onaj naš. Ovaj je mlađi, urban tip, Živku sigurno ne bi zapao za oko. Taj nam nije tražio karte za bicikle, nije s nama ni razgovarao. Baš bezveze. Kakva je ovo vožnja bez egzotike? Ali, ne reci dvaput… Iz pravca toaleta stiže pesma pijanog čoveka, malo peva, malo kuka, štuca, psuje, podriguje. Eto ti egzotike.. A, kad smo krenuli po bicikle jer smo se bližili Podgorici i iskrcavanju, veseli čikica je bez imalo stida razgaćen sedeo na wc-šolji, nagnut napred, jedva održavajući ravnotežu. Kaže, dobri su nam bicikli.. Izlazi, Gorane već jednom, šta čekaš.. Sada se Goran smeje.

Mnogo dobar dan.. Predobar… Idemo dalje, dobri ljudi…

U nastavku sledi priča o našoj albanskoj avanturi…