Naš treći dan u istočnoj Srbiji. Prva dva dana imali smo odlično, sunčano i toplo vreme, i ne zna se da li nam je bilo lepše u Rajačkim pimnicama, Mokranjskim stenama, ili u susednoj Bugarskoj, u Belogradčiku. Ipak, dođe red i na malo kišice i oblaka, i to baš danas, kada smo planirali da idemo u kanjon Vratne. Čak je i prilično zahladnilo, tako da je Goran, koji je na put krenuo prehlađen, odlučio da ostane u Negotinu i malo predahne. Za Milutina i mene nema prepreka, te smo odmah posle doručka krenuli prema vodopadima Blederije, a u povratku ćemo da obiđemo kanjon Vratne i vidimo čuvene vratnjanske prerasti. Bez obzira na kišu, ushićeno i nestrpljivo sedamo u kola, i – krećemo.

Vodopadi Blederije su jedni od mnogobrojnih dragulja istočne Srbije. Nalaze se u blizini sela Reka i Brze Palanke, u opštini Kladovo, dobro skriveni i ušuškani u obronke planine Miroč. Ima ih dva – manji koji leti presušuje, i veći koji je izvanredno atraktivan, uvek aktivan, i po kojem je ovaj lokalitet najviše poznat. Vodopadi su nastali od reke Blederije koja izvire na 190 m n.v, na kraškom terenu, dva kilometra dalje. Neki od njenih izvora su na većim dubinama i zato hladnijih voda, a u blizini su i izvori subtermalne vode, sa temperaturom oko 17 stepeni. Zbog svoje lepote i bogatstva čitav ovaj kompleks proglašen je za zaštićeno područje II kategorije i spomenik prirode. U blizini je i pećina Sokolovica do koje ima oko 3 km pešačenja i 200 m uspona, ali taj smo obilazak ostaviti za naš sledeći dolazak u ove krajeve i malo suvlji dan. Inače, zanimljivost je i da je ovuda išla prečica rimskog puta iz Poreča, preko Miroča, dalje prema Dunavu, sve dok Trajan nije probio put kroz Kazan.

Do vodopada nas vodi utaban, na nekim mestima raskvašen i razrovan šljunkovit i zemljani put, sada prepun barica. Okruženi smo visokim listopadnim drvećem, bogato razgranatim, kao da smo u tunelu iz kojeg je samo jedan izlaz – prema olovnosivim oblacima. Čini se kao da smo daleko od civilizacije. Pratimo oznake koje su postavljene na ključnim mestima, jer neka skretanja vode pravo u reku, što nije problem kada je vodostaj nizak. Tu je sigurno prelepo leti, kada je svima potrebno osveženje.

Dolazimo do jednog od mostića, prelazimo rečicu i stižemo do proširenja u blizini zelene oaze, s kućicama za odmor i roštiljanje. Na sve strane su ostaci prvomajskog uranka koji su sada kisnuli i pravili tužnu sliku. Milutin obično u ovakvim situacijama uzme kesu i skuplja otpatke, ali sad je i on toliko rezigniran da je u startu odustao, a i nemamo nepromočive kese. Kiša sve jače pada, a mi se spuštamo strmim stepenicama prema vodopadu. Nismo sami, ima još izletnika koji žele da vide ovu lepotu, i to su uglavnom stranci – Rumuni i Bugari. Svi uživamo u prizoru koji nam se velikodušno nudi – u vodi koja se sa visine od sedam metara penušavo obrušava preko bigrenih prečaga i tone u jezerce smaragdne boje. Ovo se zove raj…