Najpre su me privukli neobični i zanimljivi toponimi: Šarbanovac, Mućea i Golema Porica, a ubrzo sam iz objave PD „Orfej“ saznala još detalja o akciji koja je planirana za 25.11.2023. Jedino realno je bilo da u autobusu na putu za rtanjske male vrhove budem i ja! Dilemu nisam imala!

Kišno je i hladno subotnje jutro. Na putu do Boljevca tmurni teški oblaci ne posustaju – možda iz njih ipak krene sneg, tome bi se svi jako radovali. Iz kombija smo izašli na otprilike 15-om kilometru od hotela Rtanj, na putu Boljevac-Sokobanja. Dočekala su nas netaknuta snežna polja i prijatan planinski vazduh bez vetra. Ubrzo smo formirali kolonu i složno krenuli u zimsku pustolovinu.

Nalazimo se na južnoj padini Rtnja, ispod masiva Gole planine, u reonu sela Šarbanovac. Okruženi smo pitomim belim prostranstvom, lagano i s uživanjem prtimo sneg dubine skoro do kolena, ništa nam nije teško, uživamo beskrajno. Reči nam radosno žubore, poput potočića koji se ledi i podrhtava pod povremenim naletima vetra. Odnekud naiđe i po koja pahulja i ukrasi nam trepavice.

Primećujemo putokaze koji nas vrlo precizno i bez dileme usmeravaju. Na jednoj od tabli je logo PD „Oštra čuka“ iz Sokobanje, tako da je jasno ko o ovim stazama i putokazima brine. Mogu samo da kažem – svaka čast drugari, i da izrazim svoju zahvalnost! Nekoliko toponima se ponavlja a ja s posebnom radošću i nestrpljenjem pratim strelice koje nas vode prema Velikoj Porici. Porica je lokalni naziv za jamu, otvor u zemlji, i sve mi to deluje veoma mistično i atraktivno, mnogo mi se pitanja vrzma po glavi, zamišljam kako su porice nastale, da li je tu nekada neko živeo, krio se, možda izvodio neke religijske rituale… Otkud znam šta bi sve tu moglo da se odvija. Uostalom, sačekaćemo da dođemo do ove naše porice pa kad se malo bolje upoznamo možda i više o njoj saznamo. Inače, u ovom kraju ima dosta jama i pećina, ali ova Velika (Golema) Porica je najveća, a nalazi se na nadmorskoj visini od 880 m.

S desne strane, dole u dubini, pojavljuje se ogromna tamna mrlja. Deluje nepristupačno i tajnovito, ni malo gostoljubivo. Možda nam se ipak smiluje. Prolazimo pored nekoliko krhkih stabala i zastajemo na uskom prolazu koji vodi prema dole. Jedan od vodiča je ispred svih, drugi iza i čekamo njihove instrukcije. Od planinara koji su već u tom tunelu-prolazu ne vidim šta je ispred, ali shvatam da su svi na posebnom oprezu. Ubrzo se vodiči oglašavaju sa detaljnim uputstvima, pratim dešavanja ispred sebe i dolazim i ja na red za spuštanje u jamu. Desnom rukom se najpre pridržavam za vlažnu kamenu stenu koja mi je s desne strane, zatim se hvatam za konopac koji služi kao značajna pomoć, a onda dolazim do položenog trupca na koji se nastavljaju metalne merdevine.. Bogami, bogami, … Sneg veje, sitan, razigran, odnekud se i vetar budi, a kompletna scena u kojoj se nalazim je jedan fantastičan doživljaj i zato ne žurim. Polako se spuštam u poricu, na rukama su mi rukavice, pridržavam se za trupac, pazim na svaki korak i međukorak, sve je mokro, zaleđeno, klizavo i zahteva poseban oprez. U međuvremenu su vodiči spustili još jedan konopac i sad je obezbeđenje kompletno. Merdevine su izuzetno kliske i blago nestabilne i zato niko nikoga ne požuruje već se vrlo staloženo i obazrivo spuštamo.

Dotakavši zemljano tlo porice osetila sam neverovatnu energiju koja iz nje izbija i s ogromnim ushićenjem krenula u obilazak. Ova atraktivna pećina/jama je s jamskim ulazom i izuzetno velikog otvora. Ima dva nivoa i pri dnu se račva u nekoliko pećinskih kanala. Ukupna dužina joj je 217 m, a dubina do 35 m. Raštrkali smo se po njenoj utrobi, pustila nas je bez ikakve zadrške, bez suvišnih pitanja. Pokazala nam je dobrodošlicu na svoj, jednostavan način, a istina je da je njena lepota i posebnost takva da je mogla i drugačije da se ponaša, da nas odbije, da se prenemaže, jer sve joj se to – zna ona to dobro – može. Lepa je, zanimljiva, posebna. Obmotani utiskom fantazije ipak smo nakon nekog vremena krenuli nazad, uz merdevine, pa kroz prolaz, pa dalje preko planine. A vetar se pojačavao, sneg je sve više padao i zahladilo je. Ništa nam nije smetalo. Za to se pobrinula harizma prelepe Velike Porice.

Uputili smo se prema vrhu Mućea (na 974 m). Tu se vetar naglo razgoropadio i zašištao promuklim glasom veštice. Veštice?! Da, da. Nekada davno ovaj kraj je posećivala veštica Mućea. Podigla se velika hajka, Rimljani su je uhvatili i spalili baš na ovom brdu koje se od tada zove Mućea. Meni ova priča zvučni sasvim realno, šta vi kažete?

Na brdašcu je klizavo, sneg je sve dublji, ima kamenja, valja biti oprezan. Na ovom području zvanom Jelovac ima i kamenih ploča, ali sada to ništa ne razaznajemo jer je sneg pošteno zagospodario. Idemo dalje do vrha Petkova poljana, pa produžavamo i prema trećem, najvišem od svih malih rtanjskih vrhova. Na nekoliko mesta se suočavamo sa ozbiljnim prirodnim preprekama – raslinjem punog trnja, nekontrolisano izdžikljalim, jer nema kozica, ovčica, kravica, nema ko da „čisti“ ove livade. Temperatura je u debelom minusu, magla nas sve više obavija, vidljivost je prilično loša, dan brzo odmiče, sve se sporije krećemo i doneta je ispravna odluka – da odustanemo od uspona na treći vrh i da se polako vraćamo prema našem prevozu.

Gladni smo i žedni, a treba i čeone lampe pripremiti, pa smo napravili pauzu od nekih 10-ak minuta da nešto prezalogajimo i pripremimo se za nastavak akcije. Tih poslednjih 5-6 kilometara smo se nešto brže kretali, a i vidljivost je bila sasvim solidna jer nam je sneg poprilično obasjavao put. Srećni i zadovoljni, zaleđenih jakni, kapa i rukavica, stigli smo do našeg kombija, na brzinu se presvukli i zauzeli pozicije za povratak kući.

Bilo je ovo jedno nezaboravno iskustvo, pravi zimski ugođaj na Goloj planini i obroncima Rtnja! Dan predobar, lep, hladnjikav, veštičje vetrovit, sa sipavim snegom koji nas je uporno i u stopu pratio… Bilo je fantastično! Porica me fascinirala! Ma, šta reći… Perfektan dan!! Idemo dalje, naravno.