“Gorane, stvorio si mašinu”! Bile su to šaljive reči našeg prijatelja Zlaje, izgovorene u trenutku podrške jednoj od mojih zahtevnijih vožnji. Prethodno, sportski sam život dugo godina “živela” s bratom pod koševima, zamenila ga klikerima i fudbalom s dva sina, i taman sam “napredovala” do prvih džudo-lekcija s mlađim, slušajući fantastične priče istočnjačke filozofije od strane džudo-majstora i legende Zemuna – Srbe, a onda se “dosetila jadu” i, k’o velim, baš bih nešto da promenim! Dok živiš menjaš se i sve promene koje su spolja drugima vidljive u stvari su potekle iz tvog unutrašnjeg bića; začele se ko zna kada u nekom skrivenom tamnom kutku tvoje suštine, tražile pogodan trenutak da proklijaju, razviju se, narastu i konačno dosegnu svoju punu visinu i značaj. Zato i smatram da je moja odluka da počnem da vozim bicikl jedna od presudnih u mojim zrelijim, rekla bih i mudrijim godinama (to je sad srećna zamena za ono ranije – “starijim”).

I, tako, biciklizam se pokazao kao prava mera za moje nove životne poduhvate. Što sam više kilometara prelazila a manje se umarala i opterećivala, to sam spremnija bila i za druge zgode i nezgode iz svoje svakodnevice; sa svakom zahtevnijom vožnjom dobijala sam na čvrstini i duha i tela, više tražila od sebe, ali i od drugih koji su bili pored mene. Ko je izdržao, ko se i sam menjao i napredovao, zaslužio je moje poštovanje i imala sam s kim “da idem dalje”. Bes onih koji nisu mogli da me prate vrlo mi je nedvosmisleno ukazao na njihova ograničenja i nespremnost da pomere svoje granice. Neke nisam mogla da stignem jer su bili previše spori u svojim odlukama i činjenjima; dok ja “obiđem tri kruga” oni su se tek odvojili od početka, i nikad se ne bi sreli u istoj tački. Dakle, sve vreme se razvijati i kao čovek, graditi svoj karakter na najpozitivniji mogući način, ni po čemu ne zaostajati u manirima džentlmena – važi za muškarce – ne podlegati niskim strastima i uvek biti fer i korektan posebno prema damama – sve su to osobine koje krase pravog biciklistu.

I, zbog svega navedenog, i još mnogo toga što naslućujemo a nekad i glasno izražavamo i s punim pravom tražimo, nas smo pet došle u Lazarevac, na startnu poziciju brdovitog breveta 200k. Na platou ispred lazarevačkog sportskog centra u subotnje jutro 2. juna 2018. godine već je vrlo šareno i živahno. Ekipu koja će se danas upustiti u biciklističku drumsku vožnju dugu 205 km i s nekih 2800 visinskih metara (dakle, mogli bi se, primerice, “s mora” popeti na jedan od vrhova Šar-planine: Peskovi na 2609, ili Bistru na 2651 mnv, ..) čini pet dama i 33 muškarca. Jako je toplo, a prognoza kaže da će se iza te toplote i žarećeg sunca povremeno prikrasti i po koji kišni oblak. Na sve smo spremni – ne što nismo od šećera, već što smo izgrađeni kao ljudi koji na razne vremenske neprilike ne gledaju kao na katastrofu već kao na jednu od stepenica na putu do cilja.

Dat je znak od strane organizatora, Igora Ralića, i krenusmo u prve kilometre. Tih 30 km do prve kontrolne tačke bili su zagrevanje i u stvari ih se i ne sećam baš previše. Bilo je nešto kao malo gore, malo dole, malo priče s prijateljima s kojima se ne viđam baš često, i lako stigosmo do Aranđelovca i “Simić bajka” gde smo spremno pružili na overu naše putne brevet-kartone, sve to “overili” po kojom fotkom, osvežili se sokovima i iskoristili ljubaznost domaćina i još jednu pogodnost te “skoknuli” do toaleta. Tu je Goran bio u društvu nas četiri: Jace, Jelene, Marijane i mom, a Ana nam se nešto docnije pridružila. Podsetio me taj prizor na neke od svetskih državnika koji su najviše voleli da se okruže ženama-telohraniteljkama, jer su ženama najviše verovali. Gorane, a Tvoje iskustvo?

S obzirom da mi je ova vožnja najzahtevnija od svih dosadašnjih, a posebno što sam odavno prešla na brdsko-planinski biciklizam i pomalo zaboravila zakonitosti drumske vožnje i još koječega što je prati, mnogo mi je značila podrška prijatelja i jako mi je bilo važno da je opravdam. Nikako nisam želela da “izgorim” u svojoj želji da sve ovo lepo i bez problema izvezem, a opet da ne traje preterno dugo. Vremenski limit je 13.5 sati, što bi značilo zaći i u mrak ako bi se čekalo poslednji tren. Ni to nisam želela. Cilj mi je bio da vožnju završim u vremenskom okviru od 11 sati, ali bezbedno i elegantno. Da li mi je start dobar i da li sve to radim kako sam i zamisliila pokazaće se na KT2 u Kragujevcu.

Na 89. km stižem do picerije “Pizza Trkačica”, tu je već pristiglo dosta biciklista, overavam brevet-karton, proveravam prosečno vreme – dobro je, zadovoljna sam, i dalje mi stižu poruke podrške, jedem picu, sipam vodu u bidon, Gorana “cimam” da fotka žensku ekipu… I kad nam je sve želje ispunio krećemo dalje. Tu su kroz sunčeve zrake pale i prve kapi kiše, vrlo kolebljive pa im nismo ni verovali; prekaljeni smo mi, ne nasedamo tek tako na provokacije i izmotavanja. Uglavnom se krećemo uz brdo, brže ili sporije, povremeno bivamo nagrađeni i po nekim lepim spustom, ali sve vreme okruženi prelepom prirodom. S leve strane nam ostaje Spomen-park “Kragujevački oktobar”, koji se nalazi u Šumaricama, na mestu gde je 21. oktobra 1941. od strane Vermahta streljano oko 3000 Kragujevčana, među kojima 300 đaka i njihovih profesora. Ne mogu da prođem a da ovo mesto ne spomenem.

Idemo u susret Rudniku i KT3, ali pre toga malo da se “družimo” s crnim oblacima, grmljavinom, svetlucavim munjama, a ubrzo nam eto i kiše. Prve kapi su bile vrlo eksplozivne i moglo se očekivati da se pretvore u pravi letnji pljusak. Brza misao mi je bila da valja sačuvati brevet-karton od natapanja jer džaba mi sve ako nemam adekvatne overe ili se one razmrljave pod dejstvom vode, a zatim i da spasim telefon u džepu na leđima od potopa. Prolazim pored prodavnice koja se – o, velike li sreće – našla u pravo vreme na pravom mestu, a ima i nadstrešnicu. Ispred mene je Jaca, zovem je da svrati i ona malo do radnje, ne na pivo, ali barem da sačekamo da kijamet prođe. Nije se dugo dvoumila i tako smo u poslednji tren bicikle smestile pod nadstrešnicu, a nas smo troje, jer nam se u međuvremenu pridružio i Goran, zaklon našli u radnji, među gajbama i frižiderima. Fotka-dve da ovekoveči i kišu kao poseban prirodni fenomen (morala sam, bilo je jače od mene), pojedosmo po sladoled (to samo još Goran Rumenka zove sladoledom, reklo bi se da se radi o zaleđenoj rozikastoj zašećerenoj vodici), u to kiša stade, eto i sunca, i haj’mo dalje. Vruće je, isparava asfalt i okolna šuma, malo je vidljivost zbog toga lošija, ali ubrzo se ponovo sve razbistrava i vožnja je baš lepa. Kilometri penjanja koji su usledili i nisu bili nešto posebno teški; bila je i jedna česma pored puta, napili se lepe sveže vode, koristili prodavnice za nabavku novih količina koka-kole, napolitanki i ostalog što nam se jelo i pilo. Ni u jednom trenutku nismo dozvolili da budemo gladni ili žedni, te “padove” smo davno još naučili da predupredimo. Izlazimo na Ibarsku magistralu, saobraćaj baš kao na Ibarskoj, ali mi iskusni, pa povremeno “skliznemo” i u kanal pored puta, bolje i tako nego… Neću da izgovorim.

Evo i 141. km i KT3: Benzinska pumpa “Braća Kovačević” na ulazu u Rudnik. Žena koja tu radi prvo Goranu overava karton i kaže mu da je jedna grupa otišla ispred nas još pre najmanje dva sata. Goranov odgovor bio je: “Da, ali oni nisu sa ženom”. Bio mi je okrenut leđima i prigušenog glasa, pa nisam baš najbolje shvatila da li se on to hvalio ili branio. Baš ga pitajte. I, šta bi dalje.. Pa, nižu se ti kilometri, ima i lepog asfalta i onog ružnog, sa mnogo rupa i zakrpa, niz nepreglednih krivina, svašta nešto na tom našem putu. Ima i seoska prodavnica, ispred sto i klupa, za stolom seoski pijanci, a iz dvorišta pored ludi psi. Kratka pauza, izazivamo pažnju, naravno, gledaju u naše ciklomastere nije im jasno da li smo mi ludi ili su oni previše popili… Imamo mi još posla pa nastavismo put prema Ljigu, dalje do Dudovice a na 189. km i 4. KT – market Leša. Tu se već lakše diše, još 25 km, 20, 15, pa jedan grozan uspon, pa daj sveže vode, pa uđosmo kod žene u dvorište, lepo se osvežili, Jaca ode ispred nas, u međuvremenu je zvala mamu da stavi u rernu pitu sa sirom…

Idemo i mi, konačno i spust, lep asfalt, još samo malo i ponovo smo u Lazarevcu! Ispunila sam sebi želju: moja vožnja je trajala koji minut manje od 11 sati! Srećna sam i što će se moji prijatelji obradovati i, sigurna sam, i dalje me podržavati u mojim ljubavima. Ipak je to i naš zajednički interes – pomažući jedni drugima obogaćujemo i svoj svet i činimo ga mnogo lepšim i prijatnijim za življenje. Mom starijem sinu sam poslala poruku za srećan rođendan u kojoj sam napisala da je ovaj dan i sve ovo što sam u jednom danu prošla na neki način sublimacija života u malom i specifičan prikaz svega onoga što te u životu čeka: i lepo i nasmejano i srećno, i dramatično, i egoistično, i šarmantno, i kišovito i maglovito. Uporno, uzvišeno, i bez odustajanja. Nema tu više šta mnogo da se kaže. Kratak predah uz kotlić u aranžmanu Vlade Jovanovića, mnogo zadovoljnog smeha i hladnog piva. Ja sad odoh dalje, a verujem da ni vi nećete stajati u mestu! Pozdrav, dragi brevetaši, do sledećeg druženja!