Ovo je priča o Njoj, koja ne voli da joj se u kosu uvuče miris dinstanog luka, te je tako, kuvajući subotnji ručak, kosu zaštitila maramom, seckala, prala, mešala, razmišljala, iiiiii… smislila! Zakuvava se IV Jesenji fruškogorski MTB maraton, a ona će ga začiniti, na svoj način, i u nekom svom maniru. U poverenju, ali da nikome ne kažete: ona i inače izbegava te kuhinjske poslove vikendom, i obično se dosta dobro snađe. Ali, Ona i nije tako važna! Ja ću da vam ispričam kako je bilo.

Prohladno, maglovito oktobarsko jutro. Okupljanje je ispred planinarskog doma na Popovici. Nas petoro fribajkera odlučili smo da vozimo srednji maraton, 56 km. Na rasplaganju su nam još tzv “mali” od 32 km, i “veliki”, 82 km. Ova jesenja manifestacija, za razliku od njene majske verzije, nije takmičarskog karaktera. Upotrebiću reč koju sam svojevremeno naučila od svoje dece i koja me je neverovatno iritirala, ali sad zaista ima smisla: dakle, opušteno! Opušteno druženje i pedaliranje MTB zaljubljenika, i, na taj način, svojevrsno “zatvaranje” “udarnog” dela sezone. Kotizacija je 1000 dinara, ali nije obavezna, tj možeš da voziš i za “svoju dušu”. Međutim, mi smo hteli da to bude i ozvaničeno. Za uzvrat nam je organizator, Klub za planinski biciklizam “Fanatic”, pripremio paketiće vrlo zgodne sadržine: interesantna majica, s natpisom “Fanatic IV Jesenji fruškogorski MTB maraton 23.10.2016.”, kratke sportske čarape, voće za okrepu (mandarine, jabuke, banana) i bonžite. Po završetku vožnje, čekali su nas: vruć paprikaš, hleb, kupus-salata i, opet voćkice.

Toliko o ponudama. A, sada, da se vratimo na start. Reklo bi se da nas je pedesetak, sve muškarci, i nas tri: 2M: Melinda i Maja, devojke koje ne poznajem od ranije, i ja, naravno! Pa, neću valjda da u nedelju ostanem kući i kuvam ručak…

Na ovom sam Maratonu prvi put. Naravno, ne prvi i na Fruškoj gori. Dobro znam da ova, po visini, nevelika lepotica, mudro skriva svoje adute. Koliko se pozabaviš njome, koliko joj poštovanja ukažeš, i s neskrivenim joj se divljenjem približiš, toliko ćeš od nje i da dobiješ. Ona strasno uzvraća. I na dobro i na loše. Izaberite sami. Lepo je zamoliš, i za dobru igru, vrtoglavi ples, uvek je raspoložena.

U međuvremenu se i sunce otrglo jutarnjem dremežu, i mi konačno krećemo. Na strmom smo spustu, vozimo kroz vikend-naselje. Podloga makadamska, s gomilom šuta, ostataka cigli i drugog građevinskog materijala, pomešanog s blatom. To smo prošli, ali smo onda upali u šumu i blato, koje se nemilice lepilo za točkove. Ništa novo za nas, ali je prilično otežavalo kretanje. Garmin je u jednom trenutku izbacio podatak da ćemo, ako nastavimo da se krećemo tom “brzinom”, na cilj stići u 23.45! Prilično nevesela statistika, ali nas je, zato, i te kako razveselio susret sa fru-avanturistima! Tu su Tina, Dragan i njihovi prijatelji, članovi organizacije Green Adventure Fruška gora, čija je misija jedna: da se svi zaljube u Frušku goru! Jer, kako sami kažu, oni – fru-avanturisti, veruju da ljubav čini čuda! I ja verujem u ljubav! I, verujem u čuda! U čudu smo se i razdvojili, svako je otišao na svoju stranu, ali iskreno oduševljen ovim nenadanim susretom i lepim vibracijama koje smo međusobno razmenili. 

Dakle, prvih petnaestak kilometara je zaista bila više nego zahtevna vožnja, s dosta tehničkih problema. Tu je napravljena i ključna greška, tj, nas petoro smo se “držali zajedno”, što znači da smo se nepotrebno čekali dok smo se borili, svak’ na svoj način, s lepljivim blatnjavim terenom i točkovima “teškim k’o tuč”. Kažem “nepotrebno”, zato što smo svi imali navigaciju, nije bilo neiskusnih i nesamostalnih, i mogli smo, i trebali, da se razdvojimo, i nastavimo prema svojim trenutnim mogućnostima. Kad smo se konačno, na nekom dvadesetom kilometru, na kratko “dočepali” asfalta, odlučili smo da pređemo na trek malog maratona, premda je najteži deo već bio iza nas. Međutim, vreme je bilo pravo jesenje, prilično hladnjikavo, na momente maglovito, rezak vazduh je povremeno stezao sa svih strana, a samo u kratkim intervalima je bilo i sunca. Usponi su bili vrlo karakteristični za Frušku goru, prilično jaki, tu je znoj curio niz leđa, ali se vrlo brzo, kod prvog spusta, ledio i lepio za nadraženu kožu. Do Stražilova je, čini mi se, bilo najviše onog blata koje najmanje volimo. Ovde da napomenem da ima i onog koji baš volimo… Mljac.. Blato.

Penjanje do Brankovog groba je bilo lakše i prijatnije no što sam očekivala i pamtila iz ranijih akcija. Posle je bio još jedan deo pun dubokih i širokih bara i blatnjavih zaobilaženja. Po izlasku na asfalt, vrlo brzo je usledilo skretanje prema manastiru Grgeteg. Taj deo treka je bio jako lep: prolazak kroz hrastovu šumu širokim zemljanim putem, veverice trčkaraju na sve strane, mnogo šetača, planinara, blagi povetarac koji donosi najlepše mirise jeseni. Spust do manastira – bajkovit! Jedva sam se otrgla toj čaroliji! Fotki ima vrlo malo, s ovog mesta ni jedna, fotoaparat nisam ponela, fotkala sam telefonom sve vodeći računa o tome da ne zastajkujem mnogo, da se ne hladim, i ne produžavam bespotrebno vožnju i sebi i drugima. Od manastira nas vodi jako jako strm šumski puteljak, veći deo nije ni mogao da se vozi, pošteno se guralo.

Usput stižemo ostale maratonce, ili nas stižu, kako u kom delu. Dolazimo do Zmajevca, Iriškog Venca, zatim opet penjanje, pa spust i sve tako, kroz lepu i klizavu šumu, pa do cilja.

A, na cilju široki osmesi, i oooogromno zadovoljstvo! Malo fotkanja, samo da se zna, i fruškogorski smo maraton iskusili, i sad ulazimo u trpezariju Planinarskog doma. Naši nas prijatelji već čekaju, a lica im zajapurena. Greju se pored vrele kaljeve peći, a optimalnu temperaturu održavaju hladnim pivom! Još smeha za kraj. I za neki novi početak. 

A, Ona sada i opet pere blatnjave patike, a iz čarapa istresa gomilu peska. Kaže, bilo je divno, i hoće opet!