„Oni, koji su nadareni magijom, ne gase magiju drugih“.

Juče nas je Rila lagano uvodila u svoje prelepe planinske odaje, pustila nas da čekamo i naslućujemo šta je sve u stanju da nam pruži. Mi smo bili strpljivi, nikako nagli i ishitreni, i zato smo i u današnjem danu nagrađeni.

Mnogi su moji poznanici. koji su već bili na Musali, najvišem vrhu Rile i Balkana, komentarisali da i nisu oduševljeni istočnim, musalenskim delom Rile, i da im je mnogo atraktivnija severozapadna – Maljovička. Meni je ostavljeno da sama „presudim“, da li je to zaista tako, ali sam već unapred znala da nisam od tih „strogih sudija“ i da će mi biti lepo bez obzira na kojem sam delu ove predivne planine.

Na Rili izviru reke Marica, Iskar, Struma i Mesta, a i sam naziv Rila u prevodu znači „mnogovodna planina“. Sadašnje ime joj datira još iz V veka, a iz trakijskog perioda nosila je naziv Donuka, Dunkas, Roula. Mnogo je još zanimljivosti i sigurno zaslužuju da im se više posvetimo, ali i dan koji je pred nama, 27. oktobar 2019., doneće nam mnoge draži i lepote. Prema planu PSK „Balkan“ i vodiča Milanke Arsić, popećemo se na Maljovicu, vrh na 2729 mnv, posebno atraktivan i upečatljiv.

I, ono što je meni veoma važno, opet ćemo uživati u prelepim ledničkim jezerima skladno „rasutim“ po padinama i udolinama planine. O nastanku rilskih jezera ispredene su brojne legende, a zašto ih zovu i „Suzama Sunca“, kaže jedna, meni najlepša: Na ovom je području živela devojka Smiljana, u čiju se lepotu zaljubilo Sunce. Smiljana je svaki dan išla po vodu na bunar, sve dok jednog dana nije krenula na žetvu u ravnicu kod lokalnog bega. Begu se Smiljana dopala, ali Smiljana nije htela bega i zato je bila kažnjena: naredio je da je obese. Kad je Sunce sledećeg dana izašlo i videlo strašan prizor, zaplakalo je, a Sunčeve bistre suze su na padinama Rile stvorile jezera.

Na današnju planinarsku akciju krećemo od Sportskog centra Maljovica, otprilike sa 1600 mnv. Prolazimo kroz širom otvorenu drvenu kapiju iznad koje piše „Nacionalni park Rila“. Prilično je hladnjikavo, ali ipak vrlo prijatno s obzirom da je kraj oktobra. Hodamo zemljanom stazom, postepeno se penjemo i blago zagrevamo. Ubrzo nam je na raspolaganju prva česma i izvor, a zatim i druga, što smo spremno iskoristili i napili se sveže, čiste rilske vode. Staza je sad već poprilično zastrta kamenjem, negde je i malo nezgodnije hodati, ali to samo dok ne uđemo u ritam srca, a pogleda sve vreme usmerenog na vrh koji nam se, osunčan, ukazuje u daljini. Ovde je drveće neobičnih oblika, a korenje smelo razbacano na sve strane. Lepo je.

Stižemo do hiže Maljovica – planinarskog doma na 1960 mnv, ispred kojeg je mnogo drvenih stolova i klupa, sa 6 malih bungalova pride. Pristižu i bugarski planinari, i svi pravimo pauzu za doručak ispred doma ili u njegovoj toploj unutrašnjosti. Dom ima i struju i vodu i wi-fi, a Milanka nam je ispričala da je jednu Novu Godinu dočekala s ekipom planinara upravo ovde i da je bilo veoma bajkovito. Do doma su svi došli pešice kroz dubok sneg, a stvari su im dopremili domaćini na motornim sankama. Već prvi dan Nove Godine pokazali su veliku volju, želju, snagu, hrabrost, umešnost, i popeli se na Maljovicu. Hoću i ja.

Još je poprilično hladnjikavo i priznajem da sam jedva dočekala da nastavimo pešačenje, jer je to najbolji način da se ugrejem. I dalje smo na neosunčanoj strani planine i želja nam je da se što pre „domognemo“ toplih sunčevih zraka. Ima i vetra, i jasno je da će današnji dan ipak biti hladniji kad se radi o temperaturi vazduha. Sve je više kamenja, rečica koja nas prati nestašno poskakuje preko izglačanih oblutaka. Staza je odlično markirana, ima dosta visokih stubova sa oznakama za pravac kretanja, jedva se vidi šta na njima piše, ali je i jasno zašto su toliko visoki: očigledno je da ovde snegovi baš mnogo napadaju, a i kad se lavine obruše važno je da ne prekriju vertikalnu markaciju. Dakle, baš kao i na putu za Musalu, svuda su table upozorenja: Lavinoopasna dolina. Stižemo i do stene oko koje smo se znatiželjno okupili, a tu su se našli i bugarski planinari i objasnili nam: spomen-ploče na steni postavljene su u slavu i znak sećanja na bugarske planinare koji su svoje ovozemaljske živote napustili u zagrljaju planina širom sveta…

Iz doline krećemo u intenzivnije penjanje, kamene ploče su sve veće i nezgrapnije, prelazimo preko stena ispod kojih buja život. Neverovatan kontrast: tvrd, otporan kamen – simbol borbe, postojanosti, snage i neuništivosti, označava statičnost i vezu između prošlosti i sadašnjosti; s druge strane voda, potok koji teče, buja, živi, simbol pročišćenja, napretka, promene. I shvatam da sam i sama iz neke vrste statičnosti krenula napred, u još jednu promenu, i radujem se zbog toga, jer dok se krećeš, dokle god želiš i živiš za promene i napredak, dotle te i ima.

Savladali smo još jedan jači uspon i našli se pred predivnim Eleninim jezerima. Jedva nas je Milanka posle pauze pokrenula, sve nam obećavajući da ćemo i u silasku ovuda proći i ponovo se malo zadržati i uživati.

Još uspona, još mnogo lepote i krasote, jedna pauza s pogledom na Rilski manastir, a u daljini i neobičan dim i vatru koja se, videlo se to, rasplamsavala. Na žalost, bio je to požar koji je gutao bugarski deo šuma i niskog rastinja Stare planine, i koji se vrlo brzo proširio i na srpsku stranu…

Mi stižemo na 2729 mnv i naš cilj: vrh Maljovica! Naš vodič nas čeka i svima čestita na odličnom usponu i pristizanju na cilj! Da nije bilo ni malo naivno, govori i to da je sa današnje akcije izostalo 11oro naših drugara, kojima je bio sasvim dovoljan napor prilikom jučerašnjeg uspona na Musalu, i nisu hteli da rizikuju i preforsiraju se u današnjem penjanju. Njima, a i svima drugima koji bi kad-tad da dođu na Maljovicu i iskuse ovo atraktivno penjanje, želim da prenesem barem deo impresija koje ću poneti sa ovog prostranstva. To nikako nije materijalno blago, već je to ljubav koja oplemenjuje i koja nas čini boljim ljudima. Slike Rile magično su se usadile u moje sećanje i brižljivo ću ih čuvati. Hvala svima na predivnom vikend-planinskom tumaranju.