Idemo u selo Zabrega pored Paraćina, u kanjon Crnice, i vraćamo se u vreme pre Nemanjića, kada su na ovom području hilandarski monasi sagradili brojne manastire o kojima i sada svedoče mnoge sačuvane zidine i predmeti iz tog doba. Na brdu iznad kanjona je Petrus, grad-tvrđava sa tri strane okružen Crnicom, dok je sa četvrte, zapadne strane, zaštićen veštačkim šancem. Po Petrusu se ceo ovaj kraj naziva Petruška oblast i pod zaštitom je Republike Srbije kao spomenik kulture od velikog značaja.
Ovo je kratak uvod u izvanredno zanimljiv i sadržajan dan, ispunjen istorijom koja seže sve do doba drevne Sparte. Mnogo bi to bilo podataka za jedan blogovski osvrt, te ću svoje utiske svesti na nekoliko upečatljivih detalja.
S obzirom da se radnja odigrava u dolini reke Crnice, zanimljiva je priča oko nastanka njenog imena. Crnica izvire ispod ogromne stene na južnom delu Kučajskih planina, kod rudarskog naselja Sisevac; na izvoru je potpuno bela od krečnjačkih stena, te je dobila naziv Belica. Međutim, legenda kaže da se jednom prilikom, a bilo je to u vreme turske vladavine, okupila svetkovina na saboru kod crkve, odmah pored reke. Turska ordija (rulja, horda, neorganizovana vojska) izvršila je strašan masakr nad narodom i tako se bela reka obojila; od tada se više ne zove Belica, već Crnica.
U nedeljno jutro, 10. aprila 2022., grupa planinara vođena Draganom Rajblović, PK “Alti”, krenula je od sela Zabrega prema kanjonu Crnice i ubrzo “nestala” u snažnim talasima istorije. Sitna kišica i omaglica koja se širila kanjonom samo su pojačali utisak mističnosti i daleke prošlosti, a oštre stene se poput vernih čuvara nadvijale nad rekom.
Došavši do Crnice najpre smo zastali pored ostataka manastira Sv Jovana Glavoseka, a potom prešli preko mosta na drugu stranu.
Od tog trenutka kreće intenzivan uspon uskom zemljanom stazom prošaranom kamenom; kišica sipi, povremeno i prestaje, ali puteljak je klizav, teren neujednačen, cipele proklizavaju i valja biti oprezan. Pridržavamo se i rukama, zaobilazimo manje stene, pri intenzivnijem spuštanju štapove jače zabadamo u crvenu lepljivu zemlju. Kanjon nam je s leve strane, gledamo se s liticama, reka je bučna, ne odolevamo već povremeno spustimo pogled i kroz već olistalo granje pratimo kako uznemireno penuša dok snažno preskače preko raskošnih kaskada.
Staza je odlično obeležena, na nekoliko mesta i obezbeđena jakim konopcima, za šta su se pobrinuli članovi Udruženja „Petrus“ iz Zabrege. Uskoro stižemo do odvajanja za drevni grad Petrus, sledi još malo uspona, izlazim iz šumice, i – zadivljeno zastajem pred neočekivanom lepotom! Stojim na prostranoj zaravni na brdu Čokoće, oko mene su kameni ostaci nekadašnjeg srednjovekovnog utvrđenja koje je, istraživanja su pokazala, imalo isključivo vojnu ulogu i nije bilo nastanjeno civilnim stanovništvom. Međutim, ovaj lokalitet krije mnoge tajne, jer je Petrus sagrađen preko ostataka starijih utvrđenja koja sežu do praistorije, verovatno do vremena drevne Sparte, 5-10 vekova pre nove ere.
Šetam prostranim platoom i pogled mi zastaje na impozantnoj steni iz koje raste drvo divlje višnje! Ovo je Krstata stena, a zovu je i Jerinina: legenda kaže da je stenu donela despotica Jerina u svojoj kecelji, u središte svog dvorca. Idem dalje, sve do same litice, gde su ostaci kule grada-tvrđave Petrus. Osećaj je neverovatan, okruženi smo rekom sa tri strane, kanjon je izuzetno dubok, moćnih litica, šume su prelepe. Uživam… Kao da me neka neobjašnjiva sila spustila odnekud baš tu, na taj plato, i daje mi snagu i moć da spoznam život koji se ovde kroz vekove odvijao… Zahvalna sam, neizmerno zahvalna.
Tražimo stazu koja će nas odvesti do obale Crnice. Dragana se vešto snalazi i odlično vodi ekipu; idemo preko livade, prolazimo pored još ostataka utvrđenja, zalazimo u šumu i veoma strmom i brzom stazom se spuštamo prema reci. Nije to dugo trajalo, ali prvi kontakt očima sa crkvicom posvećenoj Blagoj Mariji Petruškoj nikada neću zaboraviti: podignuta na jednoj steni, s druge strane okružena prostranom livadom i rekom, crkvica odiše brižnošću i dostojanstvenošću. Upravo ovde se dogodio onaj masakr kada su Turci pobili narod, i kada je reka Belica zacrnila svoje ime.
Prošetali smo malo obalom Crnice te se ponovo vratili do Petrusa i nastavili kroz šumu sve do Zabrege i manastira Namasija. Manastir je podignut u XIV veku i posvećen je Svetom Nikoli, a poznat je i po tome što se tu nalazi jedini sačuvani mutvak u Srbiji, odnosno reč je o delu monaške trpezarije koja je služila za pečenje hleba, grejanje vode, pripremu hrane, itd. Pobliže sa ovim manastirom nas je upoznao naš domaćin Dragan iz Udruženja „Petrus“, na čemu smo mu veoma zahvalni.
Ipak, vreme je da se ide dalje; hladno je, kišica opet rominja a nas čeka još dobrih 8 km kroz šumu, pa pored reke, sve do sela Sisevac i obnovljenog manastira Sisojevac. Tu smo, u prelepom ambijentu kučajskih šuma, napravili pauzu za ručak i još se malo osvrnuli na dan koji je sad već iza nas. Svima je zaključak isti – obogatili smo svoje živote za još jednu priču i snažan i upečatljiv doživljaj. I za još jedan život. Idemo dalje.
Teks i fotografije: Emira Miličević