Ideja da biciklom pređemo 90 km Transfagarašana javila se još pre 5-6 godina, ali čigledno bez jasne misli, jer je ostala u zapećku. Sve do… Eto, sve do proletos, kada je Goran odnekud izvukao baš tu ideju; ne bih rekla iz naftalina, jer je stalno negde tinjala blizu nas, samo joj se trebalo više približiti. A kada je ponovo pokrenuta priča o Transfagarašanu ja i dalje nisam mnogo znala o tom putu, osim da je poseban, atraktivan, sa brojnim fotogeničnim serpentinama, da je otvoren svega nekoliko meseci godišnje i da ga biciklisti baš vole. Sve ostalo – koliko traje uspon, odakle se kreće, gde se stiže, koliko je zahtevno, šta ga sve čini tako atraktivnim kako se o njemu priča i piše, … O svemu tome nisam imala blage veze. Čudno? Nije, naravno, a ko je taj ko sve zna i sve može? Ja sigurno nisam, ali da volim da naučim nešto novo i da odem negde gde nisam bila, upoznam nove ljude, predele i običaje – uvek sam ZA!

Krenule su pripreme. Mnogo je detalja prilično važnih za ceo taj put, pa je valjalo odnekud i početi, napraviti red u tom opštem traženju. Setili smo se drugara koji su na Transfagarašanu već bili pa je usledilo nekoliko razgovora s njima. Damir nam je dao pregršt korisnih informacija, poslao i tekst koji je svojevremeno pisao nakon što je vozio ovu rutu, preporučio gde da rezervišemo smeštaj,.. Razgovor je tekao glatko, prijatno, već sam sebe videla u toj lepoti, ali onda je usledila ključna reč: medvedi! Kaže da nije prijatno kada ih sretneš na putu (baš čudno!), ali je to tamo uobičajeno i ne treba time da se opterećujemo. Dao nam je uputstva kako da se ponašamo kada sretnemo medu ili celu medveđu porodicu (nije rekao AKO, jer se podrazumeva da ćeš na Transfagarašanu imati poprilično susreta s medama!) i ponovio da ne treba da nas cela ta situacija zabrinjava premda svakako nije baš da je opuštencija. Ali, kada je naglas počeo da broji: „ček ček.. hm… osam, devet, deset, …“, morala sam da ga prekinem: Ja ne idem na Transfagarašan, odustani od brojenja, za mene je ta priča završena, hvala na informacijama ali ne moram baš da idem tamo a i setila sam se da imam nekog drugog posla! Naravno, to je bila moja prva reakcija, da bih već nakon nekoliko minuta počela da istražujem po netu i proučavam kako izgledaju ti susreti. A kada sam se setila mog brata koji je kao klinac govorio da se ne plaši ni ljudi ni životinja, već samo duhova, još mi se više približio taj put, premda tu i nema neke logike. Usledio je još jedan razgovor, ovaj put s Bucom koji je potvrdio da su to samo mede, i gde ja tu vidim problem?!

***

Transfagarašan ili DN7C je drugi najviši asfaltni put u Rumuniji (najviši je Transalpina ili DN67C, na 2145 m n.v.) i prelazi preko planinskog masiva Fagaraš po kojem je dobio ime. Put počinje kod Sibinja i završava u blizini sela Baskov kod grada Pitešti. Izgrađen je u periodu 1970-1974. godine po nalogu tadašnjeg predsednika Rumunije Čaušeskua, koji se nakon okupacije Čehoslovačke od strane Sovjetskog Saveza uplašio da bi sličan scenario mogao da zadesi i Rumuniju, te je odlučio da se napravi put koji će povezivati Transilvaniju i Vlašku regiju i ići kroz masive Južnih Karpata, preko Fagaraških planina, kako bi vojska mogla brzo i efikasno da se prebacuje sa jedne na drugu stranu zemlje. Inače se preko ovih planina teško moglo i na konjima, toliko su te prilike bile ekstremne. Zato nije ni čudo da je tokom izgradnje puta, prema službenim informacijama, poginulo 40 vojnika i civila, premda se veruje da je broj mnogo veći i da tela mnogih poginulih nikada nisu pronađena zbog izrazite surovosti i nepristupačnosti terena.

Transfagarašan se sa svojim mostovima, vijaduktima, tunelima, serpentinama i čarobnom prirodom koja ga opkoljava sa svih strana našao među 10 najlepših puteva na svetu i postao nadaleko poznata turistička atrakcija. Zbog velikih snegova koji ga prekrivaju veći deo godine, niskih temperatura, leda i odrona koji su česti, otvoren je svega nekoliko meseci u toku godine, uglavnom od juna do oktobra. Ipak, dešava se da se prolazak automobilima s jedne na drugu stranu planine onemogući i usred leta ako to vremenske prilike zahtevaju; tada se vrata tunela na prevoju na 2034 m s obe strane zatvaraju i moguće je jedino pešice proći, jer postoje manja vrata i prolaz za pešake (verovatno se može i biciklom, nisam baš sigurna, ali pitanje je koliko je to bezbedno). Neke od podataka sam dobila od drugara planinara i bicikliste iz Bukurešta, koji se ponudio da nam bude domaćin na našem sledećem dolasku na Transfagarašan i okolinu. Inače, on najviše voli planinu zimi, kada je sve belo, čisto, kada nema turista već samo istinskih zaljubljenika u planinu. Posavetovao nas je da se u takvim situacijama, ako idemo sami, obavezno najavimo Gorskoj službi spašavanja i dao nam kontakte i uputstva da se pozovemo na njega. Oduševila nas je srdačnost tog čoveka i sa zahvalnošću smo prihvatili poziv da zajedno iskusimo zimu na Fagaraš planini.

***

Odustala sam od toga da tražim razloge zašto ne treba da idemo, već sam se u potpunosti okrenula tome kako da naš san ostvarimo. Obavili smo sve neophodne pripreme, rezervisali smeštaj i krenuli na put. Otprilike nam je trebalo 6 sati da iz Beograda stignemo do seoceta Karcišoara pored kojeg prolazi Transfagarašan. Karcišoara je ljupko mestašce susretljivih ljudi, prelepih kuća i dvorišta punih cveća, smešteno na 500 m nadmorske visine i biće nam polazna tačka u našem pohodu na prevoj na 2034 m, i dalje na južnu stranu planine.

Vremenska prognoza je toliko dobra da nismo mogli da verujemo! Istine radi, meni su pred očima stalno prolazile slike biciklista koji preko Fagaraša voze u kratkim rukavima, komotni i bez žurbe zbog eventualno lošeg vremena, i to sam poželela i nama. Naime, mnogi su nas upozorili da je na vrhu neretko i usred leta temperatura ne viša od 5 do 6 stepeni, da vetar duva skoro redovno i kiša često pada. Sada izgleda neće biti ništa od toga (a nije nam ni žao) jer prognoza kaže da će na prevoju biti 17 i više stepeni, vedro i sunčano!

***

Ta prva noć u Karcišoari mi je bila neočekivano teška; loše sam spavala, imala čudne, teške snove, osećala sam mučninu kojoj nisam videla uzrok. Nekako sam brinula, činilo mi se bezrazložno, ali ipak je tu nešto bilo… Baš me tištilo… Da li sam se plašila 31 km neprekidnog uspona i više od 1500 visinskih metara u prvom delu dana; naravno, sa dodatkom od još 60 i nešto km i ne znam koliko još uspona u drugom delu? Pa, prošla sam ja mnogo puta puno teže deonice, u ekstremnim vremenskim uslovima i po nekoliko dana zaredom i uvek sam se bez dileme upuštala u te avanture. Dakle, ne radi se o kilometraži i visinskoj razlici. Brinem zbog medveda? Ne bi trebalo, sve govori da su navikli na ljude i da ih eventualno interesuje samo hrana koju im narod daje. Pa, šta je onda?

Ujutro smo rano ustali, spakovali neophodne stvari u bisage i krenuli. Prethodno smo se sa gazdom pansiona u kojem smo spavali dogovorili da auto ostavimo u dvorištu jer ćemo tu i sutradan konačiti. Dovoljno je bilo da auto pomerimo u zadnji deo dvorišta, da ne smeta ostalim gostima.

Dileme na koju ćemo stranu da okrenemo bicikle nije bilo jer se planinski vrhovi nadvijaju nad okolinu i prave veličanstven prizor kojem smo pošli u susret. Na putu smo sami, gde je ta gužva o kojoj se priča? Izgleda da smo baš poranili. Jutro je hladnjikavo, ima i magle, vozimo lagano, određujemo ritam koji nam najviše odgovara. S desne strane puta ima kuća, uglavnom su to pansioni i restorani. Ubrzo ulazimo u šumu i nakon 3-4 kilometra kreće uspon, najpre skoro neprimetan, a zatim sve intenzivniji, premda ništa strašno jer nijednom, po mojoj proceni, nije prelazio 8-9%. Povremeno pomislim na medvede, ali onda odmahnem glavom, kao – ma gde će meda ovako rano da izađe na put, šta mu to treba pored toliko divne šume.

Nekoliko puta sam zastala da sačekam Gorana i bilo mi je čudno što zaostaje jer obično on mene čeka, a kad je spust i da ne pričam – tada se njemu to čekanje verovatno pretvori u agoniju pošto je poznat kao ljubitelj i majstor spusta. Već je prilično otoplilo a i konstantan je uspon, tako da je sve to učinilo da sa oboje lije znoj. Hladno mi je kad god zastanem jer se svež planinski vazduh provlači između kože i majice i osećaj koji pravi ni malo mi ne prija. Goran svaki čas zastaje i petlja nešto oko zadnjeg točka, pa nastavi da vozi, pa opet tako. U jednom trenutku s dozom ljutnje u glasu kaže kako ovi usponi uopšte nisu naivni i da je očekivao da vožnja bude lakša. Iznenađena, ali i zabrinuta, odgovaram da i nisu strašni usponi i pitam ga kakav problem ima sa biciklom kad često zastaje i nešto čačka oko točka. Šta me stalno ispituješ, kao da sam u školi?! Nema nikakvih problema, sve je ok! Tipično ovnovski. Pa, ok, idemo dalje, već će se samo pokazati.

Pored puta su kameni zidići na kojima povremeno pišu putokazi i oznake i tako pratimo koliko još imamo do vodopada Balea koji je na 1400 m n.v.  Tu će nam biti prva pauza. Šuma je sve gušća, sunce samo povremeno proviruje između gustih krošnji. Čuje se cvrkut ptica i fin rad naših lanaca. Kad se malo više udubiš u misli lako se čuje i ritam srca. Povremeno prozborimo po koju reč, svakako nismo u školi.

Ono najlepše zbog čega smo došli čeka nas na visini od 1500 i više metara. Od medveda ni traga ni glasa, ko zna šta je Damir brojao, možda se samo šalio… Ma, ne bi on… Ajd’, videćemo. 

Stižemo do planinarskog doma, mnogo je naroda, atmosfera prava vašarska. Većina se kreće u pravcu vodopada Balea koji se u daljini snažno obrušava, a neki se zadovoljavaju fotkanjem sa pristojne udaljenosti i obilaskom brojnih tezgi sa bogatom ponudom kravljih i kozjih sireva, raznih kobasica i slatkiša. Naravno, ima i magneta i ostalih suvenira, ali njima ćemo se pozabaviti u povratku. Meni se dopadaju mini-perece koje su nanizane na tanku žicu i ima ih sigurno pedesetak, ali i njih ostavljam za kasnije, jer je Goran nakon kratkog poziranja za fotkanje otišao do obližnje klupe da opet nešto čačne oko bicikla i malo prilegne.

Sad sam već poprilično zbunjena i sve više zabrinuta jer vreme neumitno teče a prešli smo tek 17-18 km od 90 i nešto koliko nas danas čeka. Rizikujući da ponovo zvučim kao učiteljica predlažem da se vratimo u Karcišoaru i put nastavimo autom. Samo je promrmljao nešto u fazonu – videćemo. 

Odlučujemo se za nastavak uspona prema prevoju. Nekako smo se uspentrali i probili kroz gomilu naroda, a najviše motora i motorista, i nastavili još kilometar-dva. Tada je Goran ponovo zastao i rekao da je ipak bolje da se vratimo jer problem koji ima s točkom i koji u ovim uslovima ne može da reši prilično mu otežava vožnju tako da ga je sve to fizički iscrpilo. Dok je sve to izgovarao meni je konačno laknulo i tada sam shvatila otkud sve one moje noćašnje brige, more, ona neobjašnjiva mučnina; dakle, kada si s nekim toliko dugo i tako intenzivno i u raznim situacijama kao što smo nas dvoje, neka neobjašnjiva sila čini da predosetiš probleme. Ma, sad ćemo i da ih rešimo, naći ćemo način, zajedno smo u svemu i uspećemo kao i obično; tako sam pomislila, tako i izgovorila, sve u sebi se zahvaljujući što je kod Gorana prevladao racio, mudrost, a ne nikako inat i odlučnost da se pošto-poto nešto mora završiti baš onako kako si i zamislio.

Malo smo se osvežili, prezalogajili i krenuli u spust. Čekalo nas je 19 km koje smo prethodno popeli, ali i prvi meda na tom putu. Dakle, na jednoj lakat-krivini, gde je asfalt bio baš loš i zbog toga smo malo usporili, pred nas je istrčala devojka koja je vrlo uzbuđenim glasom, na engleskom jeziku, uzvikivala: Medved, medved, tu je odmah na krivini!! Još smo smanjili brzinu i onda s leve strane puta, na jednom proširenju koje je vodilo prema šumarku, na delu koji je bio osunčan, videli velikog medveda kako se lenjo uspravlja na zadnje noge. Preko puta je stajalo nekoliko automobila a putnici su izašli i fotografisali medu. Nas dvoje smo prošli iza cele te bulumente, samo na trenutak zastali fascinirani celim prizorom. Nismo odoleli već smo i mi fotografisali, ali priznajem da smo bili toliko iznenađeni i uzbuđeni tim susretom da i nismo znali šta u stvari treba da radimo i kako da se ponašamo. Odlučili smo da je najbolje da nastavimo svojim putem i tako smo i uradili. Narednih desetak kilometara spusta bili smo oboje pod neverovatnim utiskom tog susreta i pomislili smo kako bi se ponašali da smo bili sami, odnosno da nije bilo svih tih automobila i motora. Verovatno bi se setili Damirovih reči i sačekali još nekoga pa da zajedno prođemo.. Ko će ga znati….

Po silasku u Karcišoaru Goran je uspeo da koliko-toliko osposobi bicikl i to je bila odlična vest s obzirom da je ideja da povremeno parkiramo auto pored puta i neke deonice Transfagarašana izvozamo biciklom, pa se vratimo do auta, pa … Uglavnom, plan A s kojim smo došli u Rumuniju bez problema je zamenjen planom B (koji smo na licu mesta na brzinu osmislili) i mogli smo da krenemo u našu novu avanturu. Zahvalni!

– nastaviće se –