U Titel smo pristigli jednog sunčanog i hladnjikavog decembarskog jutra. Mirna, pitoma varošica u jugoistočnom delu Bačke, u regionu poznatom kao Šajkaška, očarala nas je na prvi pogled. Smeštena pored ušća Begeja u Tisu, u blizini mesta gde se Tisa uliva u Dunav, odvajkada je bila primamljivo mesto za život: naseljavali su je Dačani, Kelti, Rimljani i Huni, pa se čak veruje da je vođa Huna, Atila Bič Božiji, sahranjen negde u blizini, u zlatnom kovčegu, zajedno sa zlatnim kočijama. Legenda kaže da je kovčeg s posmrtnim ostacima čuvenog vojskovođe potopljen u Tisu, a ceremoniju su s velikog brega pratili Atilini generali.Taj veliki breg, sada znan kao Titelski, pripada regiji Titelske visoravni i razlog je našeg dolaska u ove krajeve. Što se tiče Atile, priča se da su njegove kočije i dalje predmet interesovanja zaljubljenika u mističnu istoriju, ali i u zlato. Za svaki slučaj da dodam da danas sigurno nećemo ići u potragu za izgubljenim blagom. Ima dana..

U Titelu je rođena Mileva Marić Ajnštajn i u čast čuvene matematičarke i fizičarke na fasadi kuće u centru varošice izrađen je mural s njenim likom. Na muralu piše: Našoj Milevi od Titeljana. Milevina životna priča interesantna je i tegobna, jer je njen život bio pun patnje, tuge i bola, najviše zbog nesrećnog braka s Albertom Ajnštajnom. U braku su bili od 1903. godine, a razveli su se 1919, kada se Albert obavezao da će, ako dobije Nobelovu nagradu, novac od nagrade dati Milevi za izdržavanje njihove dece. Albert je 1922. dobio Nobelovu nagradu za fiziku i, prema brakorazvodnom sporazumu, 121.572 švedskih kruna uručio Milevi. Od svih zanimljivosti, iznosim deo koji je vezan za novac – izgleda da je i mene omađijala priča o zlatu i dragocenostima.

Napuštamo Titel (da li je stvarno ime dobio po rimskom caru Titu??) i idemo prema selu Lok. Po izlasku iz autobusa s leve strane su nam prostrani pašnjaci i po koje vrbovo drvo. Stoke nema, kao ni jata belih gusaka, nekada veoma brojnih u ovom kraju. Celim prostorom dominira stari đeram, interesantna naprava za zahvatanje vode iz bunara, na kojoj je na jednom kraju pričvršćena kofa a na drugom teg. Đeram, koji se nalazi na livadi pored sela, je zajednički i služi za napajanje stada koja se ovde čuvaju. Zovu ga i čuvarom tradicije i simbolom Vojvodine.

Nastavljamo prema Mošorinu, spuštamo se do Tise, a onda polako uzbrdo, na Titelski breg, lesnu zaravan nastalu iz šest etapa navejavanjem lesa tokom plaistocena, o čemu svedoči šest smeđih zona kao svojevrstan zapis klimatske i ekološke evolucije. Breg je u drevna vremena bio ostrvo usred meandara i rukavaca razlivene Tise, i tako izdvojen i zaštićen od poplava bio odično mesto za nastanjivanje.

Titelski breg je jedino uzvišenje u Bačkoj, s najvišom tačkom na 128 m, koji je 1990. godine proglašen za kulturno dobro od izuzetnog značaja, a od 2012. nosi titulu specijalnog rezervata prirode. Nas, uvek spremne za nova istraživanja i učenja, čekaju strmi, ekstravagantni odseci nad rekom, visine i do 60 metara, a pratiće nas mnogo sunca, vetra i odličnog druženja. Za rastanak nam je naš vodič Vlada obećao Tisu pod okriljem noći, čardu i riblju čorbu. Zato – nema šta da se čeka: idemo! Ali, kad smo već kod učenja, evo i jedne narodne mudrolije: pametan uči od svega i svakoga, prosečan na svojim greškama, a glupan ionako sve zna.

Brzo se krećemo prostranim lesnim platoom iznad nepregledne ravnice, ali se i poduže zadržavamo kod skoro svakog vidikovca. Hodamo uskim stazicama uz oranične površine, a pogled se ne sklanja sa tiskog priobalja i snenih topola. Mame nas dubine, a sunce nam je saveznik i svoje nam zrake pruža nadohvat ruku, zove da poskočimo, da se za njih uhvatimo i spustimo do reke.. Savršen dan..

Dočekasmo i zalazak sunca, i to na mestu koje smo priželjkivali – na Kalvariji, arheološkom lokalitetu i vidikovcu s kojeg osvetljeni Titel gledamo kao na dlanu, a pogled puca na ušće Begeja u Tisu, na Carsku baru i ravni Banat. Tu smo upoznali Srđana, mladića zaljubljenog u svoj grad, burnu istoriju i brojne legende koje ga opisuju. Ono malo što smo znali o Kalvariji i Titelu Srđan je upotpunio zanimljivim pričama i fotografijama koje je vešto i sam pravio i sklapao od delića istorije skupljenih sa raznih strana. Iskreno zadivljeni njegovim znanjem i posvećenošću, strpljivo smo ga slušali a potom i obasuli brojnim pitanjima. Nizale su se priče o starom titelskom utvrđenju koje je u austrijsko-turskim ratovima do temelja srušeno 1699. godine, a od kojeg je ostao samo usamljeni kamen, da bi ih smenila priča o mračnoj strani Titelskog brega i napuštenoj kapelici sa čijim se golim zidovima, bez vrata i zvona, sada suočavamo. Kapelicu su krajem XIX veka podigli Franc Šmitmajer i njegova supruga, u znak sećanja na preminulu ćerku, a celoj priči prethodi ova: siromašna devojka Marija je, od dela novaca koje je teško zarađivala, kupovala srećku, a s obzirom da je bila nepismena davala je Francu da proveri da li je nešto dobila na lutriji. Franc je prećutao da je Marija izvukla premiju, a sve pare je prigrabio za sebe i svoju porodicu. Kako je bio veoma rasipan, devojci je ubrzo sve bilo jasno, te je proklela celu familiju Šmitmajer rečima: Dabogda vam zemlja kosti izbacivala i sve vam prokleto bilo..… Kletva se posebno odnosila na Francovu kći. Nedugo potom, devojčica je preminula od nepoznate bolesti, a Franc i njegova žena su se razboleli od neizmerne tuge i boli. Podigli su kapelicu u koju su položili ćerkino telo, ali su ubrzo i oni preminuli i sahranjeni u kapelici. Marijina kletva ni tada nije bila ništa manja, te se pričalo da su se njihove kosti pojavljivale iz zemlje i plašile meštane baš kako je Marija govorila da će se dogoditi. Kapelica je ostala bez zvonika, bez vrata i prozora. I sada je tu, svedoči strašnim pričama iz davne prošlosti ovog kraja.

Spustila se tama nad Kalvariju. I teška tišina. Zahladnilo je, pozdravljamo se sa Srđanom i krećemo u susret sadašnjosti. Čekaju nas Tisa, čarda i obećana riblja čorba. Bio je ovo dan za putovanje kroz vreme… .