„Došao si nepoznatim ljudima pred vrata, pokucao, oni su ti otvorili i bez reči te pustili u svoj dom?! Tata, zar je to moguće?“ A, moj će otac: „Šta se čudiš – kad’ je to bilo da se meni neka vrata nisu otvorila? Pa, svi vide da sam dobar čovek!“ I, stvarno, kada ideš u nepoznato s idejom da ideš među prijatelje i da ćeš biti dobrodošao, tvoje telo, tvoji pokreti i mimika govore za tebe. Tada se oslobađaš svake nelagode, skidaš sve maske i bezrezervno se prepuštaš nekom drugačijem svetu.

Ovo je moj način da i vas, koji ovaj put niste bili sa ZvoNcara-timom, uvedem u svet u koji smo se nas sedmoro „udenuli“ tokom četiri dana produženog avgustovskog vikenda. Iskreno – odavno sam planirala dolazak u Rožaje i na mnogobrojne pozive mojih prijatelja planinara uglavnom odgovarala sa: „Još nije vreme za Hajlu, Štedim i Rožaje“. Zašto nije bilo vreme – to nisam znala, ali sam znala da ću da osetim taj trenutak i da će to biti baš „to vreme“. I, došlo je! Moj susret i upoznavanje sa dva odvažna muškarca: stariji – otac, i mlađi – sinčić koji nosi ime svoga dede, ali – gle čuda, i moga, bili su glavni pokretač. Od tog trenutka ja više nisam razmišljala o tome da li ću i kada u rožajski kraj, već samo o tome kako i s kim to putovanje da ostvarim. U duhu emocija koje me vode u šume i planine i uz zvuke uzdaha ushićenja koji se oslobađaju u susretu s novim predelima i ljudima, važno je, jako je važno odabrati ljude s kojima ćeš sve to da podeliš. Ako hoćeš više i ako ti nikad nije dosta lepote i uživanja u bistrom planinskom potoku, u kamenu koji ga gordo natkriljuje, dovoljno je da daješ, da se daješ, jer samo davanjem ti umnožavaš.

I, tako smo se nas sedmoro u četvrtak 16. avgusta 2018. uputili ka Rožajama, dobro opremljeni i za planinarenje i mtb-bicikliranje. Idemo u krajeve gde niko od nas nikada nije bio, među ljude koje nismo lično poznavali, ali energija kojom smo obostrano zračili i na „neviđeno“, govorila je više od bilo kog pogleda pri zvaničnom upoznavanju i bilo koje reči pri kurtoaznim druženjima. Na „viberu“ smo oformili grupu za dogovore i pregovore i teklo je to dosta glatko, sa mnogo smeha i vickastih poruka, sve dok Kuša nije postavio pitanje – ima li mogućnosti da na Štedimu sprema palačinke?! Brže-bolje njegovo pitanje prosleđujem Dževdetu-Kokanu, čoveku koji će nam ispred Planinarskog društva „Ahmica“ iz Rožaja biti domaćin tokom četiri dana našeg boravka u rožajskom kraju. Rekoh u sebi, šta li će ovaj čovek misliti o nama, od svega što nas očekuje i što nam se nudi – mi smo našli da pitamo ima li tiganj i sastojke za palačinke?! Pa, stvarno, to je od strateškog značaja, jer sve ostalo uvek nosimo sa sobom: zdrav duh, snažno telo, odlično raspoloženje, vickastost, spremnost za nešto novo, sigurnost u ljude s kojima smo i s kojima ćemo tek da se upoznamo… I, sva sreća, Kokan ne postavlja suvišna pitanja, već spremno odgovara – sve ima, samo dođite, to je najvažnije, sve ostalo je rešivo. Ne mogu da izdržim, malo ću da prokomentarišem: sviđaju mi se ljudi koji ne komplikuju život, koji znaju prave životne vrednosti, koji žive upravo na način „ ne daj Bože nepopravljivog, u svemu ostalom zajedno ćemo uspeti!“

Pošto smo i to važno pitanje razrešili, opušteno smo putovali, a opušteno došli i do srpske granice: prilazi nam policajac, pomislih kako će sad da nas pohvali „Bravo, ljudi, bavite se sportom, vozite bicikl, idete u planine, baš su vas lepo mama i tata naučili… ali, nećeš, vraže, već će ti on: „Bicikli… hm… da… serijski brojevi, kako vi to mislite,..„ Tamo, vamo… koji dosadnjaković, ma sram ga bilo, cela Evropa ide na odmor sa biciklima na autu, ili natovareni bisagama putuju po Belom Svetu… A, mi – samo je važno da nisi „drugačiji“, da nikome „ne bodeš oči“.. Ma, svarismo i njega nekako, nikome nismo dali da nam pokvari raspoloženje. Evo nas i na crnogorskoj granici, tu nas dočekaše kao prijatelje, najavljeni smo iz Rožaja, malo popričali i ulazimo u Crnu Goru. Vozimo kanjonom Ibra i polako ulazimo u spektakle koji nam tek slede.

Na ulazu u grad čeka nas Kokan, tu su i mnogi drugi koji nam žele dobrodošlicu. Šetamo centralnim trgom lepe varošice i svako malo nam priđe neko od meštana sa željom da nas upozna i poželi nam dobrodošlicu u njihovom kraju. Rožaje je bolje upućenima poznato i pod imenom „Musafirska kuća“, jer su Rožajci oduvek važili za veoma gostroprimljive i druželjubive. Dakle, pomislih, nas sedmoro smo musafiri – gosti, putnici, i kao takvi bićemo ugošćeni za pamćenje i najlepše uspomene. Kao „pravi“ nekadašnji musafiri, mi nemamo konje, ne tražimo smeštaj za njih i gde ćemo da ih napojimo i senom nahranimo. Imamo naše KTMove, Canyone, Polare, Merride, ali, eto, i njih možemo da nazovemo konjićima, a negovaćemo ih dobrim uljem za podmazivanje lanca i novim diskovima za kočnice. To za početak. Možda će im još nešto trebati, ali hajd’ sad da se okrenemo sebi. Nakon kratkog zadržavanja u predivnom gradiću interesantne istorije, s prvim sumrakom krećemo put Štedima. Štedim je planinski venac u severoistočnom ogranku Prokletijskog lanca. Najviši vrh mu je Ahmica na 2272 mnv i vrlo je karakterističnog izgleda, ali o tome ćemo kasnije. Do katuna u kojima ćemo biti smešteni idemo najpre asfaltnim putem a zatim širokim makadamskim i zemljanim, koji se priprema za asfaltiranje. U planu je da se u ovom delu planine otvori moderan ski-centar, te je tako i započeto sa izgradnjom neophodne infrastrukture. Odvajamo se od Rožaja koji je smešten na nekih 1007 mnv i postepeno dobijamo u visini, ali i u neverovatnoj lepoti. Svi smo ushićeni i to ne krijemo. Iz automobila kojima smo putovali u jednom trenutku, jer je put bivao sve lošiji, prelazimo kod Kokana u terensko vozilo. Vozači nastavljaju da upravljaju automobilima sa biciklima na krovu a nas petoro smo sa Kokanom u džipu. Ovde ću da zastanem i nešto ispričam: kad sam na već spomenutoj „viber“ grupi opisivala naš dolazak u Rožaje, napisala sam da će nas u gradu čekati „ljudi sa džipovima“. Milanče je odmah veoma vickasto pitao: „ A šta će da nam rade?“. Odgovor je dao Feka koji mi je ispričao kako su ga jednom prilikom pitali: “Šta vi na rožajskim planinama radite planinarima iz Srbije kad svi vole da idu kod vas?“ Feka je odgovorio: „Mi ne jedemo ljude, mi ih poštujemo i volimo“. Eto, malo poštovanja, ljubavi, lepih manira, srčanosti, srdačnosti, samo toliko, i eto te među prijateljima.

Atmosfera u džipu je fenomenalna, tražimo od Kokana da malo zastane, da izađemo i uživamo u pogledu na vrhove četinara koji paraju štedimsko nebo. Vazduh je rezak, temperatura naglo pada, nekako se i smračilo, nije samo smiraj dana u pitanju. Neće valjda kiša…. Dolazimo do dela puta gde „dalje nećeš moći“, odnosno tu smo svi osim Kokana nastavili pešice, gurajući i bicikle. U trenutku pretovara naših stvari u džip počela je da pada jaka kiša. Brže-bolje oblačimo kišne kabanice, uzimamo čeone lampe i put pod noge. Taj „put pod noge“ je 900 metara krupnog makadama i zemlje, ali i gore-doliranja. Već je pošteno i mrak pao, nekako se snalazimo u svemu tome, nije nam ni prvi ni poslednji put, ali zato Savi jeste prvi put, ali eto baš Sava pita: „Ej, a zašto mi ovde ne vozimo bajseve, već guramo?!“ Ćuti, Savo, i plivaj dalje, još si mali, naučićeš. Shvatili ste, ovo je Savina prva mtb akcija u pokušaju. Sačekaćemo jutro za detalje.

Sad stižemo do pitome zaravni na nekih 1750 mnv: tu su dva katuna koja se svojim zanimljivim obrisima lepo odvajaju od okoline, ali i savršeno uklapaju. Kokan nas uvodi u jedan od katuna i pokazuje gde da se smestimo i gde ćemo da prostremo vreće za spavanje. Dušeci kao podloge su već bili pripremljeni, sad je samo trebalo da se i mi prilagodimo novim uslovima u kojima do sada nismo boravili i koji će biti potpuno novo iskustvo za nas. Ulazimo u drugi katun, tu je i kuhinja, šporet na drva, sudopera, ima i protočne vode, mokri smo, treba nam se presvući i osušiti. Kokan-čarobnjak iz džepa vadi kanap i uskoro se nad šporetom sušila sva naša pokisla oprema. Konačno da se upoznamo i sa „kućom“ u kojoj nam je ognjište oko kojeg ćemo se okupljati: Dobro veče, Kućo, u dobru te našli, želimo da nas prigrliš kao svoje najrođenije, a mi ćemo ti se odužiti dubokim poštovanjem, ljubavlju i uvažavanjem! I, ne izgovori kuća ni reči, ali smo mi osetili njenu toplinu, veselo pucketanje vatrice i zvižduk ibrika sa vrelom vodom za kafu dobrodošlice. 

Prostoriju do kuhinje – trpezarijski deo katuna, obasjava svetlost sveća, a za stolom sede Tomek i Dragana, planinari koje poznajem od ranije i kojima sam se baš obradovala. Znam da su veliki zaljubljenici u Prokletije, da su prijatelji s Kokanom, pa i ne treba da me čudi što su ovde. Ako malo bolje razmislim, možda se oni nama ispočetka i nisu baš obradovali jer cene mir i spokoj koji dobijaju boravkom na planini.. I, kako to reče Tomek: Ovo je za odabrane. Na nama je bilo da dokažemo da smo među tim odabranim i da smo zaslužili da nas ove planine prime kao prijatelje. Stali smo spremno na prag, pokucali, i otvorilo nam se. Tata, sve si u pravu!