Kad sam počela da planinarim, a još „gore“ – bavim se brdsko-planinskim biciklizmom i zalazim u najskrivenija planinska sela, skoro pa neprohodne šume, vozim klisurama reka, preko brda, pored usamljenih kućeraka i dalekih nedođija, najteže je to bilo objasniti mojim roditeljima.  Sinovi su me brzo „prežalili“ – pošto sam se prvi put s Tare vratila čitava i nisu me pojeli vukovi iz njihove opterećene mašte, sve je kasnije bilo lakše. Ali, roditelji! „Pa, zar mi pobegli iz male sredine, školovali se i stvorili porodicu da bi se sad naša ćerka lomatala po najgorim selima i najtežoj vrleti; zar ti nismo dovoljno pričali kako smo se mučili u teškim uslovima, bez tekuće vode, toaleta, skoro i bez hleba?! A, ti.. Tako nam vraćaš? Zar smo te tako učili?!“ „Ali, tata, pa vidiš da je hercegovački kamen u mojim genima, od toga se ne može pobeći“! Uostalom, možda su me taj isti kamen i odlasci leti u nepregledna kamena bespuća, među poskoke i brdske konje, slobodne u svojoj potrazi za vodom i hranom, više naučili životu nego sve ono što su nudile asfaltirane ulice Zagreba i Beograda? Istina je da smo jednom prilikom nas petoro dece čuvali četiri krave i toliko se zaigrali da su se one same vratile kući a mi, ne znajući za taj njihov „običaj“, uplašeno se skupili smišljajući kako da se opravdamo pred odraslima. A, i oni nas kasnije držali u neizvesnosti i pošteno nas izgrdili. Ali, i iz toga smo izvukli pouku. Više nego deca koja odrastaju u lažnom spokoju i bezbrižnosti i kojoj se sve nudi „kao na tacni“, a roditelji misle da su im dobri prijatelji. Pa, ko su im onda roditelji?

Jutro na Štedimu, planini iznad Rožaja. Nas sedmoro smo prethodno veče došli iz Beograda, Kraljeva i Vrnjačke Banje. Prvi put smo ovde i gosti smo Planinarskog društva „Ahmica“, a domaćin nam je sekretar Dževdet, zvani Kokan. U stvari, bolje rečeno je da smo gosti Rožaja i da o nama brinu svi Rožajci, jer se to kasnije tako pokazalo.

Kroz prozorčiće katuna u kojem smo spavali nadire sunce i vreme je za ustajanje. Svi jedva čekamo da bolje osmotrimo dokle smo sinoć došli, jer zbog kiše i mraka glavni doživljaj nam je bio topla pucketava vatrica i lepa živa reč dobrodošlice.

Kako je ko izašao iz katuna tako su se čuli samo uzdasi, jer smo bili zatečeni lepotom koja nas je okruživala i koja će biti naš prošireni dom tokom tri dana. Petak je, 17. avgust 2018., i za danas smo planirali mtb vožnju jednim delom rožajskih planina. Vremenska prognoza nam baš i ne ide u prilog, ali u očekivanju idealnog čovek mnogo toga propusti, a nama se ne propušta, pogotovo što za ovakve događaje odvojimo i vreme i energiju i novac i gledamo da iz svega što nam se pruža izvučemo ono najbolje za sebe. Uostalom – šta je kome idealno?  

Od nas sedmoro – šestoro smo „stari, prekaljeni Čikerovci“, a to znači da smo navikli na jake, naporne, višednevne, kišne, sunčane, vetrovite i skoro pa snežne mtb vožnje. i mnogo puta prilično surove uslove u kojima vozimo. Ipak, to su i očaravajući lepe destinacije, nadahnute i pune prirodne mistike i ljudi i okruženja. Ali, s nama je i Sava – eh, Sava, on bi sve da proba, a vozio bajs po ovakvim vrletima nikad nije. Pa, što ne bi baš sad? Prvo malo foto-poziranja, jer – ne dešava se baš često da se probudiš na nadmorskoj visini od 1750 m, među visokim borovima, s pogledom na ogromne kamene gromade, a jutro miriše na rosu i borovnice.

Toliko je sve lepo da smo se jedva otrgli od naših katuna i krenuli u nove avanture. Kokan nas upozorava na neke deonice šumskih puteva koje su odnele vodene bujice i predlaže alternativu. Ja mnogo i ne brinem oko svega toga jer znam da sam s najboljima i da mogu da se prepustim vođstvu Gorana i Kuše. S nama su još i Sneža, Milan, Miloš i Sava. Tomek i Dragana, planinari koje smo sinoć zatekli u katunu, sada se zajedno s Kokanom kolima „spuštaju“ do grada; idu ljudi za svojim poslom. Mi prve kilometre pedalamo makadamskim putem koji se proširuje i priprema za asfaltiranje. Već tu se, na sreću, pokazalo da Sava baš nije spreman za mtb vožnju kakvu smo za danas isplanirali, pogotovo što i ne možemo da znamo šta nas sve čeka jer nam je teren potpuno nepoznat. Mudre i iskusne glave naše male ekipe su odlučile da on produži do Rožaja i malo se bolje upozna s okolinom i ljudima tog ljupkog gradića, te će mu i to biti sasvim dovoljno mtb iskustvo za njegovu prvu ovakvu vožnju. Savi se pridružio Milanče, koji očigledno dobro poznaje svog prijatelja i zna da je i u toj varijanti odličan provod zagarantovan.

Njih dvojica produžiše pravo, a nas petoro se odvojismo u levo, na nešto što je trebalo da se zove šumski put. Međutim, to su bili survani ostaci nekadašnjeg zemljanog puteljka, sa mnogo krupnog kamenja, peska, vode, blata, trave. Ispočetka smo se nekako i snalazili ali je postajalo sve teže i opasnije i više nikome nije bilo interesantno to proklizavanje, upadanje u mokar pesak, sudaranje sa oštrim ivicama stenja. Snežu i mene je toliko uljuljkalo divno jutro nad Štedimom da smo bile pomalo lenje da se borimo sa svim tim nedaćama; bi nam draže da kuliramo negde na osunčanom proplanku pa se spustimo do grada na baklave i limunadu. No, ne daju nam ti „ovnovi“ (i Goran i Kuša su ovnovi u horoskopu; ko razume – shvatiće!) i uporno idu dalje. Vreme prolazi u traženju najboljeg izlaza iz te situacije a kao da se i neki glupi kišni oblaci pojavljuju, te smo konačno odlučili da se vratimo na glavni makadamski put i potražimo drugu stazu.

Tako i opet dolazimo do jednog skretanja „u levo“ , ali ovaj put je to markirana staza sa oznakom „Via Dinarica“. Za ovaj međudržavni projekat i „platformu za održivi razvoj turizma i lokalni ekonomski rast“ prvi put sam čula prošle godine, kada je magazin National Geographic Traveler „Via Dinaricu“ proglasio jednom od top destinacija za 2017. godinu. Radi se o 1200 km turističko-planinarske staze koja, preko Dinarskog gorja, povezuje 7 balkanskih zemalja: kreće iz Slovenije a završava se na najvišem vrhu Dinarida – Maja Jezerce na 2694 mnv. Staza je namenjena planinarima, biciklistima, alpinistima, istraživačima i ostalim ljubiteljima prirode i raznih sportskih aktivnosti u prirodi. Kokan nam je dao brošuru koja se odnosi na deo „Via Dinarice“ koji ide kroz Crnu Goru i odmah nas ubacio u „problem“: kako naći vreme i novac da prođemo barem jednim delom te trase… Ili možda proći sve… Hm… Baš veliki problemi… Dao Bog što više ovakvih.

Staza kojom se krećemo je široka makadamska, okruženi smo četinarima, s leva nam je rečica, uspon je blag i konstantan i sve bi bilo super da ja nisam imala tehničkih problema na mom KTMu. Dok su Kuša, Goran i Miloš većali kako da problem reše, Sneža i ja smo se fotkale i pošto smo i to izgustirale ja „maznuh“ Goranov Canyon sa full suspenzijom (da probam i to čudo) i većim točkovima, te nas dve nastavismo polako kroz šumu. Sad već dolazimo i do malo jačeg uspona, a podloga po kojoj se krećemo je zemljana sa dosta kamenja. Preko tog kamenja prelazim „kao od šale“ i ludo se zabavljam pogotovo što Kuša nije shvatio da sam na Goranovom bajsu već se sve vreme pitao na kakvom sam dopingu kad sam tako furijski prozujala pored svih njih. Stvarno odlična zabava, ali je sve prestalo da mi bude interesantno kad je počela kiša koja se začas pretvorila u nenormalan produžen pljusak. Imali smo mi kompletnu opremu za ovakve uslove vožnje, naravno da jesmo; otkad smo se vratili sa Čiker mtb maratona gde smo danima kisnuli vozeći planinskim vrletima Srbije i Crne Gore ni u podrum po teglu ajvara ne idem bez kišne kabanice i pantalona. Sad malo preterujem, ali hoću da kažem da je protukišna oprema postala neizostavni deo mog ranca.

Kiša pada bez prestanka, odmah je i hladnije i baš je dosadno kad ne možeš da se opustiš i maksimalno uživaš u lepoti kojom si okružen. Uglavnom pazimo da ne proklizamo i da se problem ne uveća. Na jednom proplanku Sneža i ja zastajemo i čekamo mušku ekipu koja se zadržala, ne znamo zbog čega. Mokro je i vlaga isparava na sve strane, telefon i fotoaparat mi u rancu iza pet kesa, ali nisam mogla da odolim dok sam gledala u obronke moćne Hajle te izvadih fotoaparat baš u trenutku kad su muškarci pristizali i tako nastadoše fotke umrljane kapima kiše. Nedugo potom Kuša nam je ponudio tek ubrane borovnice. Mljac, mljac, mljac, bi nam lepo, pa krenusmo u spust prema katunima za koje smo najpre mislili da nam se priviđaju u našoj silnoj potrebi da negde ogrejemo svoje promrzle kosti. S druge strane, učini mi se prizor koji je bio pred nama poznat odnekud, pa se i setih: to je „Eko katun Hajla“, čije aktivnosti pratim preko njihove FB strane. Još samo da vidimo dim…. Jes! Ima i dima – dakle ima i vatrice!

Ulazimo u katun koji naši domaćini zovu „restoran“: to je prostorija sa pećicom na drva, dugim drvenim stolovima i klupama. U katunu se već suše i greju planinari, mislim da ih je bilo trojica, ali kad su videli nas onako mokre i promrzle odmah nam ustupiše mesto i iznad peći i pored, odnosno oslobodiše nam kukice da možemo da okačimo garderobu da se suši. Ubrzo dođe i gazdarica Emina i njeni sinovi, a kasnije i kći. Zapamtila sam ime dvanaestogodišnjeg Smaje, pošto se on najviše družio s nama i bio nam na usluzi. Pitao i za „jedan krug“ biciklom, a pričao nam i o svom skorašnjem rođendanu i kako je lepu tortu dobio. Tužan je bio Smajo, kaže – nema društva u planini, bratu starijem nekad neko i dođe iz grada, ali on je dosta usamljen. Uskoro završava sezona čuvanja ovaca i ostale stoke na planini, pa će i Eminina porodica nazad u grad, valjda će i deca u školu, pa da budu tamo gde i pripadaju u ovim mladim godinama. „Pustili“ nam domaćini i signal za wifi, ali se ne ovajdismo jer ovde čim padne kiša i zagrmi i signal se gubi. Popili čaj, kafu, jeli planinskog sira, osušili se, ugrejali, ugrejalo i sunce, te dođe vreme da idemo dalje.

To „dalje“ je preko livada i kroz šumu, ali uglavnom preko travnatih površina. Dosta je klizavo, ima i kamenja, ali je lepo, mnogo lepo. Spuštamo se pored planinarskog doma „Grope“ koji je na nekih 1950 mnv, idemo prema Bandžovu i taj deo je bio najteži, i fizički i tehnički: radi se o nekoliko kilometara „teškog“ kamenjara kroz šumu, koji smo nekako savladali. Polako ali sigurno siđosmo do „glavnog“ makadamskog puta pa preko mostića desno dolinom Ibra – nekih 12 km lepote do Rožaja. Da smo skrenuli levo došli bi do izvora Ibra, ali nismo se usudili da rizikujemo pa da se na Štedim penjemo po mraku. Dan je već poprilično odmakao, a pogotovo u planini ranije sunce zalazi, te je ideja da u Rožajama potražimo kombi ili slično prevozno sredstvo i tako se „prebacimo“ na Štedim. Računamo da su Sava i Milanče odavno otpedalali do naših katuna gde spavamo i da prevoz tražimo za nas petoro i eventualno naše bicikle, ili ćemo bicikle ostaviti kod prijatelja u Rožajama. Nekoliko minuta po silasku u grad stiže nam Milančetova poruka da nas njih dvojica jarana opušteno čekaju u poslastičarnici i da im je super i da nisu hteli nigde da idu bez nas. Eh. Pa, dobro, još „samo“ da nađemo ko će da nas vrati na pravi put… pod Kokanovo sigurno okrilje.

Ima još, budite tu.