Kiša je pljuštala celu noć. Nisam mogla da spavam, i umesto da se dobro odmorim pred sutrašnji start maratona, ja sam brinula! Svašta od mene, ali bilo je tako, i nikako nisam uspela da brige odagnam i posvetim se važnijim stvarima. Budimo realni, briga uglavnom odmaže, i njome nikako ne možemo da utičemo na razvoj događaja. Šta možemo? Paaaa, prosto u nekim situacijama možeš samo da čekaš, pa šta bude – biće! U kući koju smo dobili na raspolaganje za jednu noć isključena je voda, zbog nekog kvara, ali zato napolju – lije li lije!! Stavili smo kofu ispod oluka, pa ćemo da nakupimo barem za jutarnju toaletu; eto neke koristi od ovog kijameta!

Nedeljno junsko jutro u Kraljevu tmurno, kiša je popustila, sada pada ona sitna, gnjavež-kišica. Maratonci se okupljaju na centralnom gradskom trgu, pristižu sa svih strana, veseli i razdragani, spremni za nove Čiker-avanture. Ima dosta poznatih lica, ali i novih, s kojima ćemo se ubrzo upoznati i združiti. Prošle godine su iz Nemačke došli Ana i Kristof, a sada se ekipa proširila – pridružilo im se još četvoro njihovih drugara. Sada su oni i naši drugari, naravno. Evo i Sneže, moje divne drugarice iz Vrnjačke Banje, upoznale smo se upravo ovde, prošle, 2014. godine, i bilo nam je super, pa zašto da ne nastavimo? A, šta očekujemo? Paaaa… Dobro bicikliranje, lepe planinske predele kroz koje teško da bi išle bez ovako dobre organizacije, mnogo zanimljivih destinacija i avantura, divnih drugara i prijateljstava za ceo život; da smo zdravo svi, i da srećno i uspešno završimo ovogodišnji maraton! Samo toliko. Dakle, vreme ne možemo da biramo, ali možemo društvo.. Mislite o tome. 

I, krenuli. Vlaga je enormna, nije lako, u stvari je i najteže prvi dan, dok se malo ne “uhodamo”. Možda delujemo kao neuštimovani orkestar, ali, videćete, biće to sve super, vrlo brzo. Neki su euforični, treba im vremena da malo “smire strasti”, neki možda i blago zabrinuti – šta li će nam sve doneti dani koji su pred nama, ali, većina nas je sa značajnim iskustvom na ovakvim vožnjama, i ne bi trebalo da bude problema.

Šuma isparava na sve strane, povremeno stajemo, ali na kratko, jer je “prava” pauza i okupljanje u Ušću, gde nas čekaju sendviči i pita s višnjama. I fotkanje, naravno. Hladnjikavo je, svi smo u laganim jaknama, ali ubrzo sledi skidanje, jer nastavljamo vožnju, a uspon je skoro sve vreme. Idemo makadamskim putem, ima mnogo puževa, kiša ih izmamila, zaobilazimo ih koliko god možemo, a da sebe ne dovedemo u opasnost. Ima i šumskih jagodica, i često stajemo da ih beremo i sladimo se. U jednom od tih crvenih polja su i dve žene, jedna starija, druga mlađa, puna im kantica jagodica, srećne su što nas vide i htele bi da se malo druže s nama. U tom trenutku sam bila s Banetom, Lepim Dorćolcem, kako ga još zovemo; njih dve se stidljivo okreću prema nama i nude da se poslužimo jagodicama iz kantice: evo, uzmite.. U stvari su to njihove nasmejane oči govorile, a jezikom su se slabo služile. Shvatili smo da su njih dve majka i ćerka, ganuo nas je njihov gest dobre volje, pitali smo da li bi da se fotografišu s nama; na to je majka počela da namešta čarapu, da krije veliku rupu koja se od kolena vukla prema članku, ali su se obe obradovale i spremno pozirale, zajedno s Lepim. Potom sam nastavila vožnju, a Bane je još malo ostao s njima, raspitujući se kako i gde žive, od čega, .. Ovaj susret pamtimo, i Lepi i ja.

Te žene su moguće siromašne u materijalnom smislu, ali zato vrlo bogate svojim međusobnim odnosom i životom na planini; slobodne. Moglo bi se reći da sve ima svoju cenu. Razmišljam tako (ove vožnje su idealne za ta “lutanja” u mislima), pa se trgnem, jer se u jednom trenutku ispred mene “isprečio” drugar, i kaže – nemoj mnogo da žuriš, ima neko iznenađenje za teb. Kakvo li je iznenađenje? Baš sam radoznala i nestrpljiva da saznam! Nakon nekoliko minuta, rekoh – Ne mogu više da čekam, mogu li, konačno, da nastavim vožnju? Mogu, kaže mi drugar! I, vozim još kojih stotinjak metara, kad’li pored puta, na vidljivom mestu, trešnje netom ubrane, a na zemljanom puteljku, najverovatnije drvcetom ili granom “utisnuta” poruka: “Za Emiru!” Od koga je? Nema dileme, od Kuše! Kuša ima odlične ideje, i nije mu teško da ih sprovede u delo! Predivno! Hvala, Kušo, ovo je nezaboravno!

Nastavljam put, i srećna sam što je ovogodišnji maraton od početka “ukrašen” lepim emocijama i doživljajima. A, ukrasila sam i svoj bicikl crvenim trešnjicama, ponosna što sam u društvu tako divnih ljudi!

Naša krajnja destinacija u ovom danu je Rudno, vazdušna banja na 1100 m nadmorske visine. S obzirom da smo krenuli iz Kraljeva, sa nekih 190 mnv, bio je ovo značajan uspon. Na Rudnu je prilično hladno, umorni smo, te smo brzo “okupirali” seosku kafanu i neko vreme se družili uz toplu čorbu i ostalo, kome je šta trebalo. Ko je odlučio da kampuje krenuo je da traži pogodno mesto za podizanje kampa, a nešto mi nisu izgledali srećni na toj hladnoći, ali moguće da grešim, i da niska temperatura momcima uopšte nije smetala. Goranu, meni i ostalim našim drugarima je bilo važno da nađemo kuću sa dobrim kaminom i suvim drvima, i da lepo i veselo provedemo ostatak dana. Celo Rudno je na usluzi svojim gostima, tako da smo lako pronašli smeštaj, a i vatrica je ubrzo pucketala. Uz lepe priče ubrzo smo utonuli u okrepljujući san. Sutra nas čeka novi dan, i nove Čiker-avanture.