Ovde ne treba alarm sa telefona da te budi; tu su ovčice i kozice koje od ranog jutra mekeću, i petlići koji se nadglasavaju. Meškoljim se u krevetu, oči još otvorila nisam, već prvo pomislih: gde li sam? Hm… Juče ujutro na Zlataru, jutros.. Paaaa, da, na Sopotnici! Spavali smo u planinarskom domu, neki od nas i ispred doma, na ledini pod šatorom. Već se čuje graja, društvo je na nogama, sprema se doručak, pakuju stvari, neko će još jednom obići slapove Sopotnice, ili će, prosto, sesti na livadu i uživati u mirisu trave i jutarnjem šapatu ptica. Sve je dozvoljeno. Ovde smo da nam bude lepo.

Inače, Sopotnica je seoce smešteno na padinama planine Jadovnik, između reka Mileševke i Lima, na nekih 1000 m nadmorske visine. Otprilike je 17 km udaljeno od Prijepolja, a ti nas kilometri i taj spust čekaju malo kasnije. Prvo da još jednom prošetamo ljupkim seocetom i popričamo s njegovim starosedeocima; kažu da je selo nastalo tako što je narod svojevremeno krenuo u potragu za vodom, i kad su došli do Sopotnice, tu su i ostali. A, legenda kaže da se nekom prilikom sa Jadovnika prolomio glas sa pitanjem narodu da li treba da im podari sreću ili vodu; odgovoriše mu da im treba voda, a da će se za sreću sami pobrinuti. I, tako je sa visova planine Jadovnik potekla pitka, hladna reka Sopotnica, koja do sada nikad nije presušila. Reka je dobila ime po sopotu, zvuku koji pravi dok se sliva niz brežuljke i sebi, sa visine od 20 do 25 metara, krči put preko krečnjačkih naslaga. Tako Sopotnica sopoće, a prizori i zvuci koji prate njen kratak tok, svega 3.5 km, su za nezaborav.

Okupljamo se ispred planinarskog doma i spremamo za polazak u četvrti Čiker-MTB maratonski dan. Neki od drugara stavljaju štitnike na laktove, kolena, grudni koš. Hmmm… Nije valjda toliko opasan spust do Prijepolja?! Ili se neko od biciklista toliko zanese, proradi adrenalin, pa u naletu “borbenih” hormona, i brzini, može u krivini doći i do pada… Ipak je bolje bez tih padova; nisam rekla ništa što svi ne znaju, ali, eto, kažu – nisi biciklista, ako nisi pao! Važno je da se sve završi bez lomova, bez težih povreda. Naravno, moj izbor je bezbedna vožnja, dakle, bez vratolomija, jer, ipak bih da se kući vratim u komadu (imam neka posla koja nisam završila.. hmmm…). U stvari, imam još mnogo posla i trebaće mi mnogo godina dobrog zdravlja za sve to. Moj moto je: „Ne želim da me deca skupljaju po planini“, i toga se pridržavam. Znam, deluje malo bombastično, dramatično, ali bolje drama u rečima, nego u delima… Tako to ja. 

Ovde, na ovom maratonu, ljudi se međusobno uvažavaju i podržavaju, i vrlo su spremni da pruže pomoć. Nekad je pomoć i u vidu psihološke podrške, to može biti ključno u trenucima kada se posustane i posumnja u svoje sposobnosti. Za sada ovde nema nikoga ko ima bilo kakvu dilemu ili problem, tako da svi složno nastavljamo.

Sišli smo s planine, sve do Prijepolja. Gradić je veoma druželjubiv, narod je dobrodušan, uputili su nas u „tajne“ svog grada, pa smo tako pronašli pekaru sa heljdopitom (obožavam!), pečenjaru sa odličnim ćevapima, poslastičarnicu, … Sve smo temeljno obišli, zaseli uz obalu Lima, doručkovali, pa se okupili ispred Doma kulture, odakle smo nastavili naše putešestvije.

Danas prelazimo granicu, ulazimo u Crnu Goru i vožnju završavamo u Pljevljima. Zbog crnih, pretećih oblaka, vetra koji se pojačavao i grmljavine koja se čula u daljini i upozoravala, odustali smo od duže i zahtevnije varijante puta, samim tim i atraktivnije. Do grada smo se “spustili”  asfaltom, brzo je to išlo a i vreme se popravilo, tako da smo do restorana Milet-bašta, gde nam je bila baza, došli spretno i sretno, i s osmehom, naravno.

Brzo su postavljeni šatori oko centralnog restoranskog objekta, deo ekipe spavao je u obližnjim apartmanima, ali smo se uveče svi okupili oko Kušinih palačinki. Veselin Kuševija, poznatiji kao Kuša, je naš drugar iz Kraljeva koji nam „kreira“ i obeležava stazu, ali i brine o našoj bezbednosti tako što nas na vreme upozorava na eventualne opasnosti, poput odrona na putu, od izlivene planinske reke poplavljene staze, nezgodnog spusta, lošeg terena, itd. Ali, on je nadaleko poznat i kao super-stručnjak za pečenje palačinki, tako da ni ovaj put nije zaboravio da u auto-logistiku stavi plinsku bocu, tiganje i sve ostalo neophodno za pravljenje omiljene nam poslastice. A, sad je vreme za pauzu u priči, jer, ne valja da se palačinke ohlade…