Da nisam toliko frktala, durila se i mijaukala, možda se to ne bi ni dogodilo. Zatim sam se malo umiljavala, pa glavu blago nakrivila i prislonila uz Njegovu podatnu ruku. I, jedino što je preostalo, bilo je da kaže: „Spremaj se, idemo!“

A, bilo je lepo septembarsko jutro i nas dvoje na Sitoniji, u Neos Marmarasu. Kao pasionirani zaljubljenici u biciklizam i ostale atrakcije u prirodi, naravno da smo i ovaj put u obaveznu putnu prtljagu uvrstili i naše bicikle. Na Sitoniji nismo slučajno; ovaj drugi prst grčkog poluostrva Halkidiki poznat je po svojoj 300 km dugoj obali, nestvarnoj lepoti mora, predivnim plažama, brdima obraslim borovom šumom, vinogradima i voćnjacima. Ono što u tom trenutku nismo znali, tačnije rečeno o tome nismo razmišljali, jeste da je Sitonija i jedna od vodećih evropskih proizvođača meda, posebno onog od borovih iglica. A zašto je to uopšte važno… Pa, važno je, važno, videćete…

Prvi put sam u Grčkoj i misaono sam se za ovo putovanje pripremala mesecima. Od mnogih poznanika smo Goran i ja dobili brojne preporuke: gde ići, šta neizostavno videti; slušali smo i beležili, ali jedna nam je sitonijska avantura našeg prijatelja Dejana posebno ostala u pamćenju: naime, Dejan je takođe biciklista i odlučio je da se malo odvoji od asfaltnih puteva, te je „zakoračio“ u brda iznad mora. Uživao je u off road vožnji neko vreme, a onda se susreo s divljim veprom. Priča o tome kako je uspeo da pobegne od razjarene životinje, koliko se dugo krio na drvetu, kakve su mu misli prolazile kroz glavu kad se drhtavim nogama spuštao na zemlju i brzao prema glavnom putu – malo fali pa da uđe u legendu Sitonije. Pod tim utiskom se ovo jutro spremamo da i nas dvoje malo zagazimo van uobičajenih sitonijskih puteva. Naravno, na moru smo, i sve su nam želje i aktivnosti vezane za pronalaženje lepih plaža i opuštanje u morskim talasima. Imamo must-see list i već nekoliko dana obilazimo atrakcije Sitonije i punimo se neverovatnim lepotama. Ipak, koliko god bilo lepo i sigurno ići po takvim vodičima, nije to nešto što mene u potpunosti zadovoljava. Zato sam i počela da grebem po Goranu i tražim nešto nesvakidašnje. Ni sama nisam znala šta bi to trebalo da bude, ali sam bila sigurna da će Goran već nešto smisliti i da ćemo uskoro krenuti u susret novim izazovima. I opet će nas povesti naše duboke biološke snage, jer to što mislimo da svesno biramo svoje aktivnosti je, rekla bih, samo zavaravanje. Nama poprilično upravljaju sile koje su van naše svesti, mada je lepo što verujemo da smo sami sebi gospodari.

Prema grčkoj mitologiji Sitonija je ime dobila po Sitonu, sinu Posejdona i nimfe Ose, kralju tračkog plemena Odomanti i heroju sitonskog poluostrva. Nimfa Anhiroja rodila mu je ćerke Palenu i Rojteju, a kroz vreme prenosi se priča da je Siton bio zaljubljen u Palenu i zbog toga ubijao sve njene prosce. Da bi ga kaznio zbog grešne ljubavi i ubistva brojnih junaka, Dionis je ubio Sitona, a zatim se oženio Palenom… Grčka mitologija je bogat izvor fantastičnih priča starih Grka o njihovim bogovima i herojima i vremenu u kojem su živeli te, evo, i ja „ukradoh“ jednu od njih.

I, koja je to sila bila koja je Gorana navela da biciklima pređemo preko utrobe Sitonije, tamo gde se Ona krije i gde je ranjiva? Da se s Njene zapadne „prebacimo“ na istočnu obalu, da iskusimo brda i doline, sve do naselja Vurvuru i plaže Karidi o kojoj smo toliko lepog slušali i čitali! Ne razmišljam mnogo, ne dam ni Goranu da se predomisli, već pakujem bisage. Ubacujem opremu za plažu, sendviče, suvo voće, a najvažnije je da se „natovarimo“ vodom jer nećemo imati priliku za obnavljanje zaliha sve do silaska na magistralu s druge strane prsta.

Napuštamo Neos Marmaras, silazimo s asfalta i skrećemo na širok zemljani put. Postepeno se penjemo i odvajamo od mora. Sa svakim visinskim metrom koji prelazimo prizor koji ostavljamo iza sebe je sve lepši, ali je i staza kojom se krećemo sve zahtevnija. Sada već ima i dosta makadama i kamenja, da bi ga u trenutku smenio širok, utaban, peskovit i prašnjav put – kao da smo u peščari?! Bilo je to baš iznenađenje i zanimljivo bi bilo čuti otkud ovakav sitan pesak u ovim brdima, da li su nekad davno i ona bila prekrivena morem… Ko će ga znati… Sve više zalazimo u borovu šumu i sve se intenzivnije oseća miris meda. Dolazimo do prvih proširenja u šumi, to su tzv vatrogasni putevi, i na jednom mestu nas pozdravljaju rendžeri. Idemo dalje i nailazimo na prve košnice u nizu. Do sada su bile postavljene pored puta pojedinačno ili u paru i već nam je i to izazivalo nelagodu, ali ovo sad što je ispred nas deluje mnogo ozbiljnije. Sad smo na jednom zemljanom uzvišenju, zastali smo na kratko u nedoumici šta dalje. Košnica je sve više, rojevi pčela su oko nas. Ipak, s obzirom da smo već prešli dobar deo puta, ideja je da ćemo uskoro izbiti na put kojim se spuštamo prema moru i tako izaći iz regije borove šume i košnica. Nastavljamo vožnju vrlo oprezno, bez naglih poteza, bez galame, vrlo ujednačenim ritmom, ali s omanjom knedlom u grlu. Pred nama su nestvarni prizori: sad su to na stotine metara dugi nizovi košnica, i s jedne i s druge strane puta. Nailazimo i na pčelare opremljene po svim propisima za rad među košnicama i pčelama. Pomislih kako će se pčelice sad verovatno dopunski uznemiriti i baš će imati na kome da iskale svoj bes… S vremena na vreme setim se i divljeg vepra o kojem nam je pričao Dejan, a posle njegovu priču prepričavali i ostali naši prijatelji i tako nas i „ispratili“ na ovaj put. Misli mi prekida sve intenzivniji miris meda: takav miris nikad nisam osetila i ovako nešto nikad nisam doživela! Hm… A da li je to nešto što bi moglo da privuče i mede? Ima li ovde medveda? Još i o tome da razmišljam… Ipak neću! Potrudiću se da mislim o plaži na koju smo se uputili. Karidi. Jedna od najlepših plaža na Sitoniji, poznata po sitnom belom pesku koje je i na obali i po dnu mora. More je tirkizno, kristalno čisto i poprilično plitko. Preko puta je ostrvo Diaporos koje je ujedno i prirodan štit od talasa čitavog ovog zaliva, tako da su ovde vode uglavnom mirne. Ima i prirodnog hlada, što je nama biciklistima posebno važno jer smo u našim aktivnostima pod vedrim nebom često izloženi ni malo milosrdnom suncu i jedva čekamo da se domognemo neke široke četinarske krošnje.

I tako nekako uspeh da preguram strah od napada pčela i mi vrlo mirno dođosmo do izlaza iz šume. Sve vreme vožnje nismo progovorili skoro ni jednu reč, sve da ne bi izazvali pčele na nama nemilu reakciju. Sporazumevali smo se očima, a znam da je Goran jako brinuo da li ću imati napade panike. Kasnije mi je rekao da se iskreno nadao da nisam na sebe stavljala nikakve mirise koji bi mogli da isprovociraju pčele. Mirise nisam stavljala, a ni napade panike nisam imala, bila sam vrlo racionalna i mirna jer sam bila i te kako svesna da ničim ne smemo da skrećemo pažnju na sebe i da smo tu na neki način uljezi, da ovo nije naša teritorija i da trebamo maksimalno da ispoštujemo stanovnike ove šume. Ovi vredni medonosni leteči imaju receptore mirisa kojima precizno razlikuju ko im je prijatelj, ko familija, a ko je došao da ih ugrozi i pokrade. Mi smo se trudili da pri prolasku između košnica ne prekinemo put pčelicama, da nas one ne osete kao neprijatelje, već kao one u prolazu, nezainteresovane za njihov život i svet. Očigledno da smo u tome i uspeli i pri prvom jačem nagibu i spuštanju sa brda zastali smo da duboko uzdahnemo, nešto prezalogajimo i zagrlimo se srećni i ponosni što smo sve ovo vrlo spretno izveli! A, s prvim „otvaranjem“ bujnih krošnji i pogledom na obrise mora koje se mirno valjalo na horizontu, naše uzvike zadovoljstva više nismo zaustavljali!

Još malo nezgodnog spusta punog kamenja, više opreza zbog tehnički zahtevnog terena i konačno smo na magistrali – na toj drugoj strani koju smo toliko želeli! Tražimo put prema plaži, dobro se snalazimo, srećemo (konačno!) čoveka na biciklu koji nam veselo maše i zaustavlja nas. On je iz Budimpešte, obilazi Grčku biciklom, pita nas zašto na Sitoniji nema biciklista i kaže da je za 10 dana svog boravka ovde video samo nekoliko parova koji voze bicikl. Još je rekao da su sitonijska brda dosta zahtevna ali njemu ništa nije problem, već kad je jači i duži uspon uglavnom siđe s bicikla, obuje patike (pošto uglavnom vozi u papučama!) i polako gura, bez žurbe i nerviranja. Rekoh, verovatno je odgovor na pitanje – zašto ovde nema mnogo biciklista – upravo u tim brdima zbog kojih smo mi najviše i došli baš ovde na more…. Ko će ga znati… Ljudi su različiti, i to je baš dobro.

Konačno smo stigli do našeg odredišta! Karidi! Prilaz plaži je kroz borovu šumu, što je skoro pa uobičajeno ovde na Sitoniji kada je reč o najlepšim i najatraktivnijim mestima. Plaža je poprilično prostrana i mi prvo krenusmo u desno. Pesak je nestvarno lep, sitan i beo, ulaz u more idealan za decu, baršunasto mekan i postepen. Dosta gužve i galame nas ipak odvedoše u levo, među uglačane bele stene neobičnih oblika i impozantnih dimenzija. I tu ima dosta hladovine, a i mirnije je, jedino što je ulaz u more malo zahtevniji. Ipak, koliko god slušala o ovoj plaži, nisam očekivala ovakvu lepotu, i pitomost i neukrotivost.. Mnogo mi se, mnogo dopalo… Uživamo tako, leškarimo, plivamo, ja fotografišem do iznemoglosti, očarana sam nestvarnim bojama mora i mističnim kamenim gromadama. Ipak, pitanje koje je skoro opipljivo, a koje se još uvek ne izgovara: kojim se putem vratiti u Neos Marmaras? Ohrabreni načinom na koji smo se izborili sa svojim strahovima i nelagodom, odlučujemo da se vratimo istim putem. Ići magistralom značilo bi i poprilično zaobilaženje, mnogo gore-doliranja jer magistrala ide visoko iznad mora, dugo bi sve to trajalo i sigurno bi ušli u mrak.

Spremni smo za povratak, pozdravljamo se s prelepom plažom, u obližnjoj prodavnici dopunjavamo zalihe vode, ubrzo se odvajamo od magistrale i kreće uspon. Velika je vrućina, nagib je izuzetno jak, 25 procenata i više, guramo bicikle a noge traže čvrst oslonac jer je mnogo kamenja i zemlje koje se odronjava. Pred ulazak u šumu i opet onaj intenzivan miris meda i znak da ćemo uskoro ući u regiju košnica. Stajemo da predahnemo i nešto pojedemo, jer posle nema stajanja – to je sigurno. Nema ni fotografisanja, to i da ne pričam… Uzimam dva-tri zalogaja sendviča, vraćam posudu s ostacima hrane u bisage, sunce nam blješti direktno u oči, saginjem glavu, i u tom trenutku kao da mi je neka senka prešla preko pogleda. „Hej!!“ – to je Goran prilično iznenađen, „jesi li videla onog predivnog srndaća što je upravo iz šume izašao i u jednom skoku preleteo preko puta?!“… Ohhh…. pa zar srndać… Šta li ćemo sve danas doživeti… „Ma, super je sve to“, kaže Goran, „samo da ne prođemo kao naši prijatelji biciklisti letos na Fruškoj Gori, kada su vozili pored košnica i očigledno poprilično uznemirili pčele – s obzirom da su doživeli brutalan napad, a malo ko da je iz tog „ljutog boja“ izašao bez uboda… Uboda, kažem…. Ma, bile su to opake čvoruge i reakcije, neke su čak zahtevale i intervenciju hitnih medicinskih službi… Daleko bilo, što bi rekao naš narod, mi ćemo sve to suptilno izvesti, a, na kraju krajeva, dvoje nas je i sigurno pravimo mnogo manju galamu i naši feromoni nas neće dovesti u nezgodnu situaciju kao kada je reč o dvadesetak muškaraca vođenih snažnim dejstvom adrenalina….

Tešimo se mi tako, ulazimo u šumu, prolazimo pored košnica, konstatujemo da su pčelice malo razdražljive, zuje oko nas, zaleću se, mnogo ih je više izašlo na put nego jutros. Zvuk njihovih krila je vrlo uzbudljiv, bez obzira na opasnost koja miriše u vazduhu. U jednom trenutku smo se našli u ćorsokaku, pogrešili smo skretanje i…. ohhhh… to je bio najgori deo dana, jer je tu koncentracija i košnica i pčela koje su izašle na ispašu bila najveća… Nema panike, i opet mirno i bez nervoze vraćamo se na pravi put, i još malo, i još… I sad konačno možemo da odahnemo, jer smo na izlazu iz šume! Goran kaže – gotovo je, uspeli smo, ja kažem – ma pusti ti to, dok ne krenemo da se spuštamo prema moru nema olakšanja…

Spustili se do magistrale, evo nas u Neos Marmarosu, uskoro će i zalazak sunca – a ovde su ti zalasci zavodljivi i spektakularni, i pravi je trenutak za ushićenje i da se makar na kratko prepustimo veličanstvenom osećaju pobede! Pobedili smo svoje strahove, nismo dozvolili da nas nekontrolisane reakcije dovedu u problem, ispoštovali smo sve zakonitosti prirode i priroda je ispoštovala nas! To je ta uzajamnost i prožimanje koji neizostavno dovode do slatkog završetka dana.. Slatkog, kažem… Hmmm….