Ako ste propustili priču o tome kako nam je protekao prvi deo dana, evo je ovde. Sad možemo da nastavimo.

Dešavaju se ti padova s bicikla i boljima – dobacujemo Banetu, a nije nam do šale. Njemu ponajmanje. Trpi jake bolove i čeka da neko od organizatora terenskim vozilom dođe i odveze ga u Nikšić na pregled. Dolaze Kuša i Rajko, neko dobacuje, strpi se još malo. S Banetom je nekoliko drugara, pridružuje im se i Goran, a ja produžavam.

Sama sam na puteljku, duboko zaronjena u svoje misli; oko mene kao da je efektna filmska scenografija, a svi mi smo vešti glumci koji se smelo prepuštamo još jednom glumačkom izazovu. Kamen pod točkovima pršti na sve strane, ujednačeno, kao po taktu zamišljene muzike, i savršeno se uklapa u moje žustro, ritmično pedalanje.

U daljini čujem glasove – među njima i dečije, i to me vraća u normalu dana. Otkud ovde deca, pomislih. Ubrzo izlazim na greben gde se okupila grupa biciklista a društvo im pravi pet dečaka koji su sa obližnjeg izvora doneli vodu. Svi su obavijeni finom sumaglicom i to me podsetilo da se dan primiče kraju i da bi valjalo požuriti ako ne želimo da nas noć zatekne u planini. Vidim Lukin bicikl: krase ga jarkocrvene bisage i prilično je upadljiv. Luku ne vidim, a trebalo bi i on da je nadaleko vidljiv zbog visokog vitkog stasa i guste, potpuno bele kose. Gde li je, pomislih, pa ga pozvah, ali nešto je sprečavalo da moj glas dopre do njega. Od grupe se odvajaju dve devojke i mladić, vozim prema njima, oni žurno sedaju na bicikl – jasno je da ni njima ne odgovara da noć dočekaju u ovom bestragu, tako da vožnju nastavljamo zajedno.

Prelepi predeli zamamne Lole brzo prolaze pored nas. Prepoznajem zelenilo i obrise Malog i Velikog Zebalca i vrha Lijevno kojeg zovu i Kenedijeva glava, jer jedna njegova strana neverovatno podseća na lik američkog predsednika Kenedija. Ovde sam pre nekoliko godina bila s planinarima i tada smo se preko prevoja Semolj i pored katuna na Javorju popeli na Mali Zebalac, na 2073 m n.v. Lola me opčinila i evo me opet među njenim proplancima i bogatim, zatalasalim pašnjacima.

Vozimo brzo, smenjuju se usponi i spustevi, sve preko kamenja koji povremeno vožnju čini rizičnijom i napornijom, te je bolje sići sa bicikla i najkritičnije metre pregurati. U žurbi da izbegnemo noć u planini i već poprilično umorni, sve je manje vremena za uživanje, premda su oko nas vrhovi Durmitora, Vojnika i Moračkih planina. Krajičkom jednog oka fokusiramo se na teren kojim vozimo, a drugim povremeno obuhvatimo delić surove lepote koja nas okružuje. Ogromno je prostranstvo oko nas i u duši se vodi borba: u momentu si mali i beznačajan u odnosu na svu tu raskoš i grandioznost, a onda te preplavi osećaj slobode i nesputanosti i celim svojim bićem upijaš lepotu kojom si okružen i koja te čini velikim čovekom.

Džip sa drugarima koji su krenuli po Baneta odavno je prošao. Na kratko su se zaustavili pored nas, proturili kroz prozorče dve limenke kokakole, da se malo osvežimo i dopunimo ispražnjene energetske depoe. Nisu ni pokušali da nas uteše: Bogami, imate još dosta da vozite, a teren je prilično zahtevan… Ma, pomislih u sebi, ne govorite više ništa, idemo, videćemo šta će i kako biti, važno je da nas bicikli ne izdaju i da sve prođe bez padova! Na fotografisanje više ni ne pomišljam, telefon je spakovan u ranac, a fotoaparat danas nisam nosila da bih sebi maksimalno olakšala.

Samo još malo da nas posluži dnevno svetlo, samo još malo… To ponavljam kao neku mantru. Imam čeonu lampu, naravno, bez nje nikad ne idem u planinu, imaju i moji drugari, niko od nas nije ovde slučajno, ali bez obzira na sve želimo da se što pre izvučemo iz ovog krša. Ne znamo kakav je ovde životinjski svet, ko sve noću ovuda prolazi u potrazi za vodom i hranom. Možda ima i duhova, to bi rekao moj brat kad je bio mlađi. Jedino se duhova bojim, ponavljao bi.

Konačno ljudi i stado ovaca! Vremešan bračni par sedi pored puta i čuva ovce. Malo smo popričali s njima, kažu da smo stigli do Štirnog Dola na 1682 m n.v. i dodaju da nas čeka još malo uspona, istina nešto intenzivnijeg, ali posle toga sledi spust preko Krnova i izlazak na asfalt, prema Vučju. Ne pitasmo ih za imena, sad mi je zbog toga žao, ali nam rekoše da im je katun u blizini i da tu dolaze s unucima svako leto i borave u planini do pred prve snegove.

Kako nam rekoše, tako je i bilo: težak uspon, izlazak na prevoj, pogled prema nepreglednom prostranstvu i prvi susret s vetrenjačama, u dva reda raspoređenim preko planinske površi Krnovo, uglavnom obrasle travom i na prosečnoj visini od 1500 m. Sunčeve zrake su poput paukove mreže zaogrnule pitome brežuljke i sve što oko može da dosegne deluje idilično. Mnogo sam srećna, sad zalazim u poznato područje i znam da smo nadomak cilju – ski centru Vučje. Neverovatno koliko je tiho, predivno tiho.

Nas se četvoro razdvajamo, sad smo mnogo opušteniji i svako ide svojim tempom. Sledi nam makadamski spust na koji su nas organizatori upozorili jer ima nezgodnih deonica sa nasutim krupnim kamenjem. Staza je odlično obeležena i to mi je najvažnije, a što se tiče spusta tu nisam imala dilemu – spustila sam sedište, težište tela je unazad i nikakvih problema nisam imala.

Stigla sam do podnožja Krnova gde su mi put poprečile krave iza kojih su se vukli dugi teški lanci. Kad su me videle, blago iznervirano su potrčale a lanci za njima su se teglili uz zaglušujuću buku. Nekako sam se izvukla i iz te situacije, a kad sam ugledala asfalt – jupiiiii, mojoj sreći nije bilo kraja!! Sačekala sam moje dve drugarice i nas tri smo zajedno ušle u završnicu šestog Čiker maratonskog dana! Prevaljujemo poslednje kilometre, ostaje još malo uspona, ulazimo u prvi sumrak, nebo iznad nas je purpurno, radujemo se i nebo i mi. Ispred hotela na Vučju čekaju nas drugari, srećni su što nas vide, znaju kroz šta smo sve prošli, raduju se i oni zajedno s nama!

Bio je ovo dan u kojem smo i opet pomerili svoje granice izdržljivosti, mentalne i fizičke snage! Dan za ponos! Bravo, drage dame, bravo za sve koji su u današnjim surovim okolnostima, pod užarenim suncem koje nas je bez milosti ceo dan zasipalo svojom vrelinom, prešle 83 km i preko 2100 m uspona! Sada sve strepnje i nelagode ostaju iza nas; saznajemo da je Bane zbrinut, povrede nisu teške, bicikl će da se zameni, ekipa koja se sporije kretala spustila se biciklima u Šavnik i po njih je otišao kamion… Dakle, vreme je za opuštanje, za radost, rođendanske čestitke i iznenađenje kojim je današnji dan zaokružen! Ne mogu više… Emocije su presnažne…