Po dolasku u Kolašin i nakon kratkog predaha Goran i ja smo krenuli u nabavku namirnica za sutrašnji dan. Vrlo ozbiljno smo se posvetili tom zadatku jer smo za vožnju koja nam sledi zaključili da takav izazov do sada na maratonima nismo imali. Inače, ovo je osmi Čiker maraton na kojem učestvujemo, što dovoljno govori o našoj proceni vezanoj za sutrašnji trek. U samoposluzi smo birali hranu velike energetske vrednosti a male mase i zapremine, a kupili smo i nekoliko litara vode. U trenutku sam pomislila da izgledamo kao da se spremamo za rat. Da li preterujemo? Videćemo.

U šetnji gradom sreli smo se s našim drugarima koji su upravo doputovali iz Beograda i pridružiće nam se u nastavku maratona. Pitam ih da li znaju da sutra prelazimo preko nekoliko planina i prevoja – Sinjajevine, Semolja, Vratla, Javorja, Lole i Krnova, da vozimo sve do ski centra Vučje iznad Nikšića; biće naporno i zbog velike vrućine i zbog nedostatka vode; zalazimo u surove predele bez prirodnog hlada, a i šanse za izvore pitke vode su veoma male. Kažu: Ma, opušteno, nije strašno, možemo mi to. Uostalom – ima logistika koja će nas „pokupiti“ ako baš onemoćamo. Jednom prilikom sam izjavila da onaj ko ti kaže da nešto ne možeš u stvari ne može on, tako da sam se povukla iz daljeg razgovora, jer – možda stvarno ne mogu ja?

Start je u 8 ujutro, i to je jedna od retkih situacija gde sam zamerila organizatorima; vožnje su duge i zahtevne, vrućine su ekstremne, svaki dan je sve toplije i zašto onda ne krenemo ranije?! Nije to sveto pismo pa da ne može da se menja i prilagodi uslovima; izloženi smo velikim naporima, posebno mi na običnim biciklima, za razliku od ekipe na e-bajkovima koja se mnogo lakše i brže evakuiše iz nezgodnih situacija. Ako može da nam se olakša i da se izbegnu veći problemi, zašto se to ne uradi?!

U celoj toj priči oko priprema setila sam se da mi je rođendan, pa sam na Trgu boraca u Kolašinu, pred start VI maratonskog dana (1.7.2022.), okupila damsku ekipu da se fotkamo. Međutim, taj minut je ispao jako problematičan jer su se organizatori baš tada setili da nas čeka dug i naporan put, pa su nas požurivali. Pritom, ne rekoše ili rekoše, sad više nije ni bitno, da ga nisu prethodno prošli jer im se tada pokvarilo vozilo. A možda su mogli da ga pređu biciklom, i to „običnim“, pa da vide šta su nam pripremili?

Krenuli smo tačno u 8 sati. Najpre vozimo preko planinskog sela Gornje Lipovo gde ima dosta kuća i skoro svaki domaćin je iz dvorišta izveo crevo i pustio vodu, te smo često zastajkivali, umivali se, dopunjavali bidone. Neprekidan je uspon, ulazimo u bukovu šumu, ima i hladovine, ali je svejedno opako vruće i sparno. Duboko u šumi nailazimo na izvor; zastajemo da se osvežimo, a ima nas i gladnih, pa smo zauzeli panjeve, posedali i prezalogajili po sendvič-dva. U tom trenutku nismo bili svesni kako je sve do tada bila dečija igra, a da najveća iskušenja tek dolaze.

Postepeno zeleni pojas drveća i travki nestaje, a oko nas je sada kamen u svim oblicima – stene, makadam, sipar. Vožnja je sve zahtevnija, usponi su intenzivniji, povremeno silazimo s bicikla i guramo. Vreme brzo prolazi, ali se kilometri sporo nižu. Ne znamo da li ćemo i kada imati mogućnost da dospemo vode i to nas malo brine. Ipak, imamo sreću što nam se pridružio Luka koji živi u Nikšiću a inače je Trebinjac, te dosta dobro poznaje ove krajeve, samim tim zna i svaki katun koji je ispred nas i gde bi mogli da se malo osvežimo.

Povremeno zastajemo da fotografišemo ili da se svi skupimo, pa zajedno nastavljamo. Na jednoj pauzi, na kraju žestokog uspona, zatekli smo ekipu koja odmara; tu je i Vlada – i njemu je danas rođendan, te smo nas dvoje slavljenika zaseli u debeloj hladovini i zapevali rođendansku pesmu. Vlada je opušten, nigde mu se ne žuri, ali ja bih ipak da nastavim vožnju, da ne prekidam kontinuitet.

Prešli smo tek 35 km i kod mnogih se javlja strah da neće preći planinu za videla. Nije ni meni svejedno, ali uzdam se u svoju snagu, izdržljivost, iskustvo, ali i u ekipu s kojom sam. Kod kratkotrajnog izlaska na asfalt u Krnjoj Jeli, na putu koji vodi u Šavnik, sačekao nas je sa sendvičima i vodom drugar iz organizacije. Deo ekipe je polegao uz put, ćutljivi su i zabrinuti jer stižu informacije od onih koji su ispred da je u nastavku puta sa svakim kilometrom sve teže i ekstremnije i da je bolje da požurimo, jer je dosta sati. Već sam umorna, ali shvatam da nije vreme za mudrovanje i očaj i nastavljam vožnju.

I, zaista, najteže tek dolazi, ali i najatraktivnije, barem meni – sve je surovo i vanvremenski lepo, a prizori su kao s neke druge planete – ogromno prostranstvo, široka polja kamenom posuta, mnogobrojni vrhovi koji izranjaju iz kamene površi i nižu se jedan do drugog. Postepeno zalazimo i u područja s više trave i prolazimo pored napuštenih katuna. U jednom od njih bio je i pokušaj da se napravi kuća za odmor, kafić u planini, tako nešto, ali se od te ideje očigledno odustalo. U ovom delu planine nema života, premda ću ja i opet reći da i kamen ima dušu.

Stižemo i do pojila na Smrdanu; tu vode nema – Peđa je proverio, a Luka se iznenadio što smo uopšte imali ideju da ćemo je ovde naći. Idemo dalje i eto sreće za nas – dva katuna, jedan bliže putu, drugi malo dalje, na brdašcu, a ja iz nekog razloga izabrah da gazdu sa onog udaljenijeg pitam da li imaju vode. Ima, naravno! A, imate li i za nas dvoje – dalje pitam. Ma, dolazite ‘vamo, biće svega! Ubrzo smo Goran i ja stigli pred gostroprimljivu kuću, uvedoše nas unutra da malo ohanemo, poslužili nas sokom, kafom i planinskim pričama. Interesuje nas da li je normalno da je na visini od skoro 1800 m ovakva vrućina, a domaćini kažu da jeste, ali da su zime na Sinjajevini neverovatno hladne i surove, optočene snegom i ledom. Oni stoku izvode na planinu krajem maja ili tek u junu, kad snegovi okopne, a u selo se vraćaju u oktobru. Inače, ovo je domaćinstvo Dragoljuba Laketića, njegove supruge i sinova, i veoma smo im zahvalni za dobrodošlicu koju su nam ukazali. Pitaju – šta će žena na tako teškom terenu, a ja im kažem da mi je to rođendanski poklon. E, svašta, rekoše, a znate li da će biti kiše, nastavljaju, pokazuju na tmurne oblake u daljini, pozivaju da ostanemo kod njim i nude nam gostinjsku sobu. I opet se zahvaljujemo, odgovaramo da imamo kompletnu opremu za slučaj kiše, a u sebi se molimo da nam ipak ne zatreba. Pozdravljamo se s našim domaćinima i preko zatalasane Sinjajevine nastavljamo put.

Zalazimo među pašnjake, mada i dalje najpre vozimo makadamskim putem, a zatim i zemljanim, preko livada. U daljini se čuje vesela graja – to nas drugari zovu da im se pridružimo na vidikovcu s pogledom na kanjon Morače i planinske vrhove koji ga nadvisuju. Odlazim prema njima, a Goran ostaje pored puta da malo prilegne. Ipak, kad smo se vraćali vidimo da nije odmarao, već je menjao unutrašnju gumu koja je u međuvremenu ispustila. Pomogao mu je Luka, koji, to smo tada saznali, u Nikšiću ima biciklistički servis, a na fejsbuku je poznat pod imenom “Razigrana pedala” i sloganu Vjeruj u sebe!  Ubrzo zajedno nastavljamo vožnju penjući se serpentinama. Pored puta ima konja, oni nezainteresovano šetkaju i kao da nas ne primećuju. U daljini su katuni, ovčice su se stisnule ispred tora, ne čuje se ni lavež pasa. Neobičan mir vlada ovim prostranstvom.

Iza jedne krivine zatičem drugara koji mi pokazuje rukom prema kućici u udolini ispred koje je grupa naših biciklista a jedan od njih sa maramom oko vrata i ruke. Proklizao je u krivini, pružio se preko kamenja i povredio rame i šaku. Ne smetaju mu bolovi, ali mu je žao bicikla (karbonac!) i što ne može da nastavi vožnju.

Nastaviće se.