Obećala sam sebi da neću ponavljati biciklističke rute kojima sam već vozila jer ima toliko divnih mesta gde nisam bila, a tako malo vremena u ovozemaljskom životu za lepe stvari i ostvarivanje želja. Ne, nije da se žalim, daleko od toga, već pokušavam da budem racionalna. Dati emocijama prednost u svakom trenutku i nije za neku pohvalu, mada liči na mene. Ipak, u Virpazar, putevima iznad Skadarskog jezera, grebenom Rumije, pa kroz albansko selo Ostros i sve do Ulcinja – e, to se prosto mora ponoviti! I, eto, ne verujem nekad ni samoj sebi. Pa, ko će žene razumeti?!

Prvi je jul 2018. i evo nas u Podgorici, na startu osmog, ujedno i poslednjeg Čiker mtb maratonskog dana u ovoj godini. Okupljeni smo ispred studentskog doma u kojem smo bili smešteni prethodnu noć i s nestrpljenjem očekujemo znak za pokret. Mnogo nas je, oko 120 odlično raspoloženih i vrlo bučnih maratonaca; tu su i novinari lokalnih televizija, ali i snimatelji RTSa koji nas prate svih ovih dana i beleže razne zanimljivosti na našem putu. Sigurno je da smo mnogima interesantni, pogotovo što je jedna od glavnih odlika ovogodišnjeg maratona izuzetno loše vreme, kiša koja nas je danima natapala i hladnoća koja je potpuno neprimerena kraju juna, a voziti bicikl šumskim i planinskim bespućima u takvim uslovima je, blago rečeno, zanimljivo. O opasnostima ne bih sad da pričam. Ipak, mnogo je lepog bilo svih ovih dana, bez obzira na sijaset problema i muka i za nas i za organizatore – Mtb klub “Čiker” iz Kraljeva. Današnji dan jeste poslednji maratonski, ali ujedno i definitivan oproštaj s lošim vremenom. Jutro je osvanulo sunčano i prilično toplo, a na putu do Ulcinja čeka nas 115 vrelih kilometara i oko 1800 visinskih metara. Bez obzira na sve, mislim da malo ko razmišlja o ovim brojkama, već je svima “u glavi” da ćemo dobrim delom voziti pored Skadarskog jezera, uživati u lepoti najvećeg jezera na Balkanu, ujedno i nacionalnog parka, i u nekoliko navrata se sa nadmorske visine od 0 do 4 metra popeti na oko 500. Biće to baš lepo i nesvakidašnje iskustvo, što smo i hteli – naravno! Pa, i ako se malo pomučimo – imamo i zašto, zadovoljstvo će sigurno biti veće i osećaj ponosa nemerljiv.

Dok čekamo da krenemo hajde da napravimo i još po koju fotku, i još jednu, i…. Sad mi i telefon zazvonio, ko li je sad, pa ko će biti – moj tata.. “Halo, halo, gdje si to, ništa te ne čujem, neka buka oko tebe, gdje si, hoćemo da ti čestitamo rođendan..”.. “Tata, u Podgorici sam, samo što nismo krenuli, nećemo moći dugo da pričamo…”. “Ništa te ne čujem”… Ja onda viber prebacih na kameru i okrenuh telefon tako da moji roditelji vide u kakvom sam okruženju, s koliko biciklista: a oni svi pod punom “ratnom opremom”, tj u biciklističkoj odori, s kacigama na glavi, naočarima, neki i s kamerama, rančevima na leđima, .. Ma, šta dalje da pričam, tata više nije imao pitanja, a pogotovo kad sam rekla: “Zovem vas večeras iz Ulcinja, kad se vratim s kupanja”!

A, da, stvarno, danas je moj rođendan i dan mi je počeo čestitanjima i poklonima. Tu je i Dragan, prilazi mi s najlepšim željama i pruža bocu šampanjca umotanu u ukrasni papir. Takav je poklon za svoj rođendan dobila i Sneža pre dva dana. Sad još samo da sačekamo pravi trenutak, skinemo čep, i… Ima da pršti na sve strane! Ipak, ja nisam nestrpljiva, nije ni Sneža, znamo i da odlažemo lepe trenutke da bi izazvali još lepše i bolje. Možda život jeste sad i ovde, možda zaista treba uhvatiti baš taj momenat kao nešto posebno vredno što se ne može vratiti niti ponoviti, ali i “pripremanje terena” za ono lepo što dolazi je deo umeća življenja. Ume to da bude i romantično. To pripremanje “terena”.

Ali, manimo se sad romantike, već da krenemo u vožnju. Idu lepi asfaltni kilometri, naše raspoloženje je odlično, ali ubrzo izlazimo na magistralni put Podgorica-Bar i tu smo se svi ućutali. Nije mi teško da se setim da mi je tih nekoliko kilometara, gde nam je s desne strane tutnjao voz, a s leve nas neprekidno mimoilazile nestrpljive kolone automobila, bilo baš neprijatno iskustvo, s puno teskobe i blage jeze bez obzira na visoku spoljnu temperaturu. Pogled na Skadarsko jezero koje se do u nedogled pružalo pred nama malo je otopio led oko srca, ali ipak je najlepši trenutak bio kad smo se s magistrale oštro odvojili u levo, prešli mostić i našli se u srcu Virpazara. U srcu, kažem, jer u ovo mestašce na ušću reka Orahovštice i Crmnice, a zajedno stvarajući Viršticu (imena im kao iz bajke!), “uronila” sam kao u jedno veliko i toplo srce.

Virpazar pulsira strasno, i mada pod snažnim bremenom prošlosti, odaje utisak zdravlja i mladosti. Krase ga tri kamena mosta kojima je tokom proleća povezan sa kopnom, jer se tada, zbog visokog nivoa jezera,Virpazar pretvara u ostrvo. Mi smo prvo malo predahnuli u hladovini visokih starih platana koje natkriljuju centralni trg, a zatim prešli mostić i došli do spomenika podignutog u znak sećanja na istorijski događaj koji se odigrao upravo ovde, gde je 13. jula 1941. počeo ustanak naroda Crne Gore protiv okupacionih sila u Drugom svetskom ratu. Iz tog perioda ostao je upamćen deo izveštaja jednog od komandanata italijanskih okupacionih snaga, koji je glasio: “Držati pokorene Crnogorce – značilo bi isto što i orati more…”. Silno, baš…

Nastavljamo naš put i sad je sve drugačije: automobila skoro i da nema, s leve strane nam je jezero od kojeg se postepeno odvajamo, ali u visinu, jer se krećemo obodom planine Rumije. Uglavnom smo pod nemilosrdnim zrakama sunca, ovde je hladovine vrlo malo i to samo na početku našeg penjanja. Nema naseljenih mesta, nema ljudi, nema životinja. Neverovatno iskustvo. Vrlo neobično, tiho. A, ipak, kad god bi stali na nekom proširenju i uređenom vidikovcu s pogledom na Skadarsko jezero i njegove otočiće, sve je vrvilo od života: površina jezera je “nastanjena” lokvanjima i mnogim drugim raskošnim biljem, jata ptica bezbrižno preleću ovo savršeno prostranstvo. Dominira pelikan, a ujedno je ovde i poslednje stanište pelikana na našem kontinentu.

Sve vreme vožnje gledamo u vodu, ali na našem putu vode za piće nema. Ono što imamo štedimo jer nismo sigurni kad ćemo imati organizovanu pauzu i mogućnost da obnovimo zalihe. Jednom smo se popeli skoro na 500 metara nadmorske visine, pa se opet spustili do nule; zatim je opet usledilo penjanje, pa spust, pa… Put je dosta uzan, oko 3 do 4 metra, krivudav, ali i dinamičan, sa nagibima i do 10%. U jednom delu smo se “mimoilazili” s magarcima koji su mirno, pre bih rekla uplašeno nego neizainteresovano, stajali uz put, sve kao da nas propuštaju i žele da idemo, idemo, samo da idemo… Uvek u takvim trenucima pomislim da smo uljezi i da zaista treba što pre i sa što manje zadržavanja i buke da prođemo. Nastavljamo put, na sve strane je kamen, presušena trava i nisko žuto raslinje. Sve smo umorniji, iscrpljeni od velike vrućine, nije lako, osmi uzastopni dan kako smo “u sedlu”, prošli smo već razna iskušenja ali i izašli iz svih ojačani i oplemenjeni. I sada ćemo: grešku nećemo napraviti i te povremene trenutke u kojima kroz pogled i preko tela prođe senka nelagode brzo ćemo iza sebe ostaviti. Sad još samo da dođemo do vode, hrane i nadstrešnice, da se malo sklonimo od sunca…. Još samo malo…

Ima još…