One još mamurne i nenaspavane razbudio je opis današnjeg treka: Iz Ivanjice, preko Golije, sve do Novog Pazara – mnogo neprekidnog uspona, mnogo (previše, hm..) kilometara i lepih golijskih vidikovaca! Možemo mi to, reče moj suprug, i dodaje: Nisi se valjda uplašila?! Ja da se uplašim?! Meni kažeš?? E, sad ćeš da vidiš, nećeš me stići sve do Novog Pazara!

Drugi je Čiker-MTB maratonski dan, ponedeljak, 27.6.2022. Okupljamo se u centru Ivanjice u kojoj smo završili prvi dan Čiker-maratona i na znak Golubove trubice složno krećemo. Vrućina je od ranog jutra, a prognoza kaže da će popodne biti kiše, pljuskova, vetra i grmljavine. Kišnu kabanicu držim u rancu, premda se nadam da mi neće trebati, a i pitanje je koliko bi mi pomogla ako bi se zaista nebo na nas sručilo.

Ispočetka su to dosadni asfaltni kilometri, ali ubrzo se odvajamo na utabani šljunkoviti put i ulazimo u šumu. Ovaj je put nekada davno služio pešacima i tovarnim konjima i vodio je od Ivanjice preko Međurečja i sela Bratljeva prema Sandžaku. Sada nema ni pešaka ni konja, samo naša grupa koja uživa u svežini šume i neobičnom zvuku koji prave točkovi dok prelaze preko vlažne zemlje i usitnjenog kamenja.

Sve je veća vlaga, sve dublje uranjamo u gusto raslinje, konačno čujemo i huk reke, a ubrzo se pred nama pojavljuju i prvi brzaci i penušavi slapovi. Rečica je okružena mirisnim biljčicama, a tu smo negde pronašli i stenu na koju smo povadili hranu iz ranca i prepustili se slasnim zalogajima.

Posle kraće pauze nastavljamo atarom sela Kumanica i stižemo do kamenog mosta koji spaja dve obale Golijske Moravice. Most je lep, lučni, a poznat je pod nazivom rimski most jer je podignut na temeljima antičke građevine; izgrađen je u XV veku, u vreme Turaka, a ozidan lomljenim kamenom i krupnim pločastim komadima škriljaste stene koje na obalama Moravice ima u izobilju. Kažu da je kao vezivni materijal ovde utrošeno 30.000 jaja! Inače, Moravica izvire na obroncima Golije, na 1350 m nadmorske visine, a na kraju svog toka zajedno sa Đetinjom formira Zapadnu Moravu. U blizini mosta je stara vodenica-potočara, davno napuštena, a sada je posećuju samo ljubitelji prirode i avanturisti na biciklu, poput nas.

Odvajamo se od mosta ali ne i od reke, te svaku priliku koristimo da siđemo do njenog korita i osvežimo se. Ima puno šumskih jagodica i dobro se zabavljamo berući ih i levom i desnom. Niko ne progovara, važno je dobro se fokusirati na branje i degustaciju. Ubrzo izlazimo iz šume, sunce nas pošteno prži, više nemamo skloništa. Sve se više penjemo obroncima Golije i usponi su sve intenzivniji. Kuša nam s vremena na vreme ostavlja poruke na putu – 4 km jakog uspona; pazi opasan spust, kao i preporuke za pauzu pored izvora, kad da očekujemo sendviče, … Mnogo važnih informacija, uvek u pravom trenutku.

Kuću u kojoj ima života odavno nismo videli, pa smo se prijatno iznenadili kad smo na jednom nevozivom, guračkom makadamskom usponu, na desnoj lakat-krivini, ušli pravo u lepo travnato dvorište po kojem su se u debeloj hladovini već rasporedili naši drugari biciklisti. I na tremu ih je nekolicina, a gazdarica sve nudi kafom, rakijom, vanilicama. Dvorište miriše na ruže, one stare sorte koje me uvek vrate u detinjstvo i zbog kojih neću zaboraviti staru kuću i prozore ispod kojih su cvetale i oko kojih su se obavijale. Od onih najmirisnijih pravljeno je slatko i služilo se za Slavu i najveće porodične praznike.

Prija nam ova kratka pauza u prijateljskom okruženju, ali čeka nas još prilično uspona i znojenja, te smo nastavili put. Povremeno imamo sreću pa naiđemo na drvo i hladovinu, zastanemo da predahnemo i podržimo jedni druge, te tako stižemo i do izlaska na asfalt. Tu nas čeka Kušina poruka – Bravo – pa još jedna: 7 km do sendviča.

Nakon tih 7 km stižemo do izvora Milošica; na česmi se umivamo, pijemo vodu, a u hladovini gustiša seli smo da prezalogajima najavljene sendviče. Tu nas čeka ekipa koja je u pratnji nekih od maratonaca i sve vrvi od uzbuđenih glasova i dečije cike: Marko je na maraton došao sa suprugom i ćerkicom od godinu dana; one ga popodne čekaju na cilju, a i tokom dana ga negde sačekaju ako je moguće prići autom zbog konfiguracije terena. Slično je i sa Kristijanom: tu su njegova supruga i ćerka, a reklo bi se da su njih troje začetnici ove vrste MTB-maratonskog turizma, jer su to uveli kao obavezno u svoju letnju avanturističku šemu još pre nekoliko godina. I tata Ivan ima čime da se ponosi – ovde je njegova ćerka Milica, koja obožava svoga tatu, ali, ne sme niko da zna, tata kada mnogo vozi bicikl po vrućini zna baš da se oseća na znoj…

Nastavljamo prema najvišem vrhu Golije, Jankovom kamenu na 1833 m n.v. Dva su skretanja, odlično obeležena, za teži uspon i lakši, ali pošto sam na Jankovom kamenu bila već 5 ili 6 puta na te se puteljke nisam obazirala već sam produžila na jedan od najlepših vidikovaca s pogledom na Peštersku visoravan i brojne planinske vrhove Srbije i Crne Gore. Oko mene su drugari koji su ovde prvi put, ushićeni su lepotom prirode kojom smo okruženi i drago mi je što slušam njihove oduševljene usklike. Pre 9 godina sam i ja prvi put krenula MTB stazama i od tada se moj život značajno promenio. Na bolje, naravno.

Još jednu pauzu pravimo u Odvraćenici, u dobro nam poznatoj kafani. Na terasi me već čekaju moj suprug Goran i drugar Peđa. S njima u društvu je meni nepoznat biciklista, šarmantan, blag čovek, Peđin dugogodišnji prijatelj, koji je odlučio da će od sutra da vozi maraton zajedno s nama, sve do cilja u Herceg Novom, i otkrio nam da će mu to biti prvi put da je na takvoj manifestaciji. Još smo malo popričali oko nekih tehničkiih detalja i neophodne opreme (ipak smo mi “stari” maratonci, sa poprilično iskustva), popili po sok i kafu, pa uz dogovor za večerašnje druženje u restoranu Ras u Pazarištu krenuli u završnicu drugog Čiker-maratonskog dana, sve do Novog Pazara. Bilo je to 33 km ludog spusta, pravo u centar gostroprimljivog grada. Još samo malo da se ekipa okupi, pa da druženje nastavimo uz trpezu punu novopazarskih specijaliteta, da nazdravimo odličnom danu, zahvalni za svih 89 zdravih kilometara i 1600 m uspona! Zaslužili smo lepo, prijatno i zvezdano veče, a vidimo se opet sutra, nahranjeni i odmorni, u trećem Čiker-danu!