“Ja sam tvoj junak i spasiću te opakih kopriva!” – reče Goran, podiže sa šumskog puteljka otpalu granu i poče da mlati po ogromnim užarenim biljkama. Stajala sam i čekala, a noge su mi pošteno bridele jer sam već uspela da zakačim neku od žara. Neki bi rekli da je to dobro za reumu, a oni drugi da neće grom u koprive. 

Ovo je treći put u ovom majskom danu da me Goran “spašava”, jer, bilo je tu raznih iskušenja: duhova koji skaču i lete i zmija koje se lenjo vuku močvarnim tlom. A, bio je baš lep dan!

Krenuli smo autom iz Zemuna prema Surčinu, zatim dalje kroz Petrovčić i Ašanju, sve do odvajanja na izlazu iz sela. Tu smo parkirali, sa krova auta skinuli bicikle i uputili se levim krakom, prema Kupinovu, dok nam je sa desne strane ostao put prema Obrežu.

Kupinovo je lepo sremsko selo nastalo u srednjem veku uz samu Obedsku baru. Pre 500 i više godina ovaj nekadašnji grad-tvrđava pripadao je mađarskim kraljevima, a početkom XV veka pripao je despotu Stefanu. Selo krase reka Sava, plodne oranice, bujne šume, ali i etno-restorani sa odličnom domaćom kuhinjom. Mamac je za bicikliste i ostale ljubitelje raznih aktivnosti u prirodi.

U centru sela zaustavili smo se da pitamo meštane kojim putem je najbolje da obiđemo ceo krug oko Obedske bare, a da što više vozimo kroz šumu i preko zemljanih terena. Svako od njih je imao svoju ideju i viđenje situacije, a najviše zabune je izazivalo močvarno tlo koje ovde poprilično vlada. Izabrali smo opciju koja nam se učinila kao najpovoljnija, te ovaj put odustali od odlaska do crkve Svete majke Angeline (crkva Blagoveštenja manastira Obed), premda mi je to davnašnja želja. Mnogo je lepih istorijskih priča i legendi vezano za ovaj kraj, pa sve mislim da bi mi odlazak do te crkve dao odgovor na neka moja pitanja i razmišljanja.

Dakle, naš cilj je obilazak Obedske bare biciklom, tako da je vreme da kažem koju reč o Bari: nalazi se u jugoistočnom Sremu, 50ak km od Beograda, i pripada opštini Pećinci. Nekada davno bio je to napušteni meandar reke Save, zatim mrtvaja, a danas je močvarno-šumski kompleks i specijalni rezervat prirode. Stvaranje močvare započeto je prirodno, pre nekoliko stotina godina. Nekada su tu bila lovišta austrougarskog cara, a posle I svetskog rata lovišta Karađorđevića.

Obedska bara je ime dobila po Obedu, crkvi-brvnari za koju se veruje da ju je podigla despotica Angelina od ostataka skele kojom su ona i njena deca 1486. godine prešli Savu bežeći od Turaka, i tako se spasili. Ima i druga priča i verovanje, ali ja ću se zadržati na ovoj.

Već uveliko vozimo širokim asfaltnim putem kroz bogatstvo drvoreda, a i sa leve i desne strane su brojna odvajanja. Ne rizikujemo i ne zalazimo dublje u šumu tim sporednim putićima jer smo svesni da bi se vrlo brzo suočili sa močvarnim tlom i bili bi opkoljeni barama koje se izlivaju na sve strane. Sve je više i insekata, ali je podnošljivo. Povremeno nam je Sava vrlo blizu te prilazimo obali koja je nadvisuje, šetamo i uživamo. Jako je puno žabica, vrlo nemirnih. Mame-žabe polože i do 3000 jaja, nekad u gnezda od lišća pričvršćena na granu iznad vode, tako da punoglavci odmah pošto se izlegu upadaju u sigurno. Pazim da ih ne nagazim, ali žabice su intuitivne i dobro se čuvaju.

Na jednom odmorištu srećemo grupu biciklista, te smo se malo zadržali s njima u razgovoru. Što smo više vozili sve smo više sretali bicikliste, a mnogi su nas zaustavljali i pitali za savet – kuda da idu, šta da vide,… Svi su vidljivo zadovoljni jer na njih očekivano utiče zelenilo kojim su okruženi, mir, cvrkut ptica, zajedništvo.

Idemo dalje kroz šumu i dolazimo do dela koji je prekriven belim macama od topole – skoro kao da je sneg prekrio put. Zaustavljam se pred neverovatnim prizorom: na stotine belih pufnica, poput duhova iz filmova, skaču oko mene, skoro pa lete, prelaze put, ulaze u travu, izlaze iz šume pravo pred točkove bicikla. Pa, šta je sad ovo, zapitah se?! Isprva je to bio blago jeziv, malo neprijatan prizor, ali onda shvatih: to su žabice prekrivene belim macama i vešto zamaskirane! I, taman pripremih fotoaparat da ih snimim, kadli naiđe auto i rastera ih. Eh, baš mi je bilo žao! Posle se vozač pokajao što je prošao tuda, jer je u međuvremenu put iz asfaltnog prešao u zemljani i makadamski, što mu se nije dopalo, a mi smo, naravno, uživali.

Izlazimo na kratko iz šume, u daljini već vidimo drugu i idemo joj u susret. I opet stajem, i opet bih da fotografišem cvetne livade, i… Opet se nešto miče, šuška, nisu žabice, nisu ptičice, jesu zmije! Pa, Gorane, vidi zmije, jesu li opasne, a-joj…?! “Ma, šta bi bile opasne, to su ove vodene, vidiš da je ovde voda na sve strane, šta si stala, idemo dalje!” I ja odoh dalje, ali me ne napušta ideja da je to ipak bila šarka, jer sam čitala da im je ovde prirodno stanište. Goran ne veruje. A ja bih da i opet bude moj heroj.

Ubrzo smo ušli u šumu koju očigledno posećuju kvadovi, jer je bila prilično razrovana. Sunce se jedva probijalo kroz krošnje drveća, sva sreća, jer je bilo zaista jako toplo. Nismo ni bili svesni koliko je vruće, sve dok nismo izašli iz šume, prešli preko njiva, a zatim izašli na sporedni seoski put, potom i glavni asfaltni kojim smo došli do Obreža. Tu smo seli ispred seoske prodavnice i pojeli sladoled, te nastavili do informativnog centra udaljenog 3 km od Obreža, koji je ujedno i ulazna stanica predviđena za prijem posetilaca u Specijalni rezervat prirode Obedska bara.

Tu je vladala neopisiva gužva, a jedino što me privlačilo je brodić koji je plovio glatkom površinom vode… Milina… Opuštajuće.. Sve ostalo je bilo prepuno galame, dima od roštilja, izduvnih gasova automobila koji su neprekidno pristizali. Kao da je vašar, a nije bio; prosto se narod uželeo lepog vremena i izleta u prirodu.

Nastavljamo naše putovanje, ali sad silazimo sa asfalta na uporedni, zemljani put koji vijuga kroz šumu. I opet lepota, mnogo hrasta lužnjaka, otvoreni vidikovci prema Bari, dve povisoke osmatračnice. Omamljuje nas miris zemlje, zelenog lišća, močvare koja se svečano bljeska dok je nadleću mnogobrojna jata ptica močvarica. Po koji lokvanj lenjo se proteže. Ne može daleko. 

Bilo je i šetača, ali ne mnogo, a samo smo nas dvoje bili na biciklima. Na jednom mestu nam se isprečila velika površina pod ogromnom koprivom, ali taj problem je Goran uspešno rešio. To je bilo i jedino iznenađenje, jer je staza inače bila jako dobro raskrčena i održavana. Neko je očigledno u ovom delu odustao od uređivanja.

Mi od sebe i svojih snova ne odustajemo! Nailazimo na prepreke, iskušenja su na sve strane, ali zato su i uspesi slađi i duže se pamte. Zato sam i odlučila da ovaj dan podelim s vama i da vam poželim da sledite svoje snove i živite život “punim plućima”. I, znate već: imamo dva života; drugi počinje kad shvatimo da imamo samo jedan! Živeli, dragi prijatelji, u zdravlje!