Prelazimo skelom Dunav, Stara Palanka nam leđa gleda a mi pristajemo na ramsku stranu. Po izlasku na čvrsto tlo naš domaćin Živorad Sekulić – Žika Skeledžija nas vodi do restorana “Kod tvrđave” na osveženje i kraću pauzu začinjenu mnoštvom istorijskih podataka o Ramu, ramskoj tvrđavi, o njegovoj porodici i planovima koji se već desetinama godina pomno prave i postepeno realizuju. Žikina nas priča najpre vraća u vreme braće Romula i Rema – jer se postanak Rama vezuje upravo za osnivače Rima, i period u kojem su oni živeli. Brzo smo prošli nekoliko stotina godina i sad u Ramu boravi hunski vođa – Atila “Bič Božiji”; malo smo požurili i stižemo do početka XII veka i sukoba vizantijske i mađarske vojske – kada se prvi put pominje tvrđava Ram. Prođe još neka tri veka i evo turskog sultana Bajazita II kako obilazi svoju vojsku na brdu iznad Rama; prostrli mu ćilim da se odmori i tako je, zagledan u plavetnilo Dunava, zaspao. Kad se probudio odlučio je da se na tom brežuljku koji se nadvio nad reku s pogledom na banatsku stranu podigne vojna utvrda od kamena, s mnogo malih artiljerijskih otvora oivičenih ciglom. Istorija tvrđave kroz vekove je veoma bogata, a nakon mnogobrojnih borbi Turci je definitivno napuštaju sredinom XIX veka.
Da li je sve baš tako bilo ili nekako drugačije teško da ćemo saznati jer su podaci različiti, a i ova naša vremenska mašina je tako konstruisana da ostavlja dosta prostora našoj mašti. Što da ne, meni se to baš sviđa! E, sad dođosmo do jednog dela istorije koji nam je bliži i samim tim pouzdaniji: u Ramu je početkom XIX veka u tadašnjoj zgradi carinarnice jedno vreme kao činovnik radio Vuk Stefanović Karadžić; nakon nekih 100 godina tu zgradu je kupio Žikin deda koji se 1920. doselio iz Amerike u Ram i započeo posao sa skelom. Sad sam poželela da nas vremeplov “prebaci” u budućnost, jer sve o tome kako se razvijao skeledžijski posao, kako je ramska tvrđava “tavorila”, pa počela da se “budi” – a sada je u značajnoj rekonstrukciji – o svemu tome dosta znamo i pričaćemo još, ali bih volela da malo “zavirim” u budućnost. Baš sam nestrpljiva, premda mi to inače nije odlika, već verujem u onu narodnu “Sve u svoje vreme”; “Strpljen-spašen”. Pa, dobro, ali kad bih barem malo mogla da razotkrijem te intrigantne teške zavese budućih vremena: da li bih prepoznala Ram nakon, recimo 10 godina; da li je ta impozantna prelepa odlično osvetljena građevina zaista ona stara urušena tvrđava; odakle to sve pristižu biciklisti: prelaze na drugu stranu reke ili voze pored samog Dunava i uživaju u blagodetima koje im pružaju biciklističke trase EuroVelo 6 i EuroVelo 13; moderna skela vozi na svaki sat, mnogo je turista i zadovoljnog naroda, … Lepo se sve vidi, super nam je pogled u budućnost, ali jedino realno što imamo je – sadašnjost. Pa, da vidimo šta nam ona nudi.
Nas šestoro biciklista ostavismo dvotočkaše pored Žikine skele, lagano se penjemo uz brdašce iznad Dunava i gledamo zidine ramske tvrđave koja mi je skoro do neprepoznatljivosti izmenjena. U tom sam se trenutku setila mog dolaska u Ram s planinarima januara 2014. godine kada je tvrđava bila u prilično ruševnom stanju ali je i takva dosta o sebi govorila, kao i onome šta je sve preko svojih pleća “pregurala”. Sada se tvrđava postepeno oslobađa stega zaborava. Doprinose tome oni koji su uporno i temeljno radilo na privlačenju pažnje republičkih institucija i stranih i domaćih insvestitora. Zato i ne može biti slučajnost da su se turske diplomate obratile srpskim domaćinima s idejom da se u okviru projekta “Putevima Otomanskog carstva” realizuje i deo s rekonstrukcijom tvrđave Ram i obližnjeg mu karavan-saraja. U toku su i završni radovi na tvrđavi u Golupcu, a uz Dunav, kao što svojevremeno reče turski ambasador, ima mnogo atraktivnih osmanlijskih tvrđava i većina njih je ruinirana. Radovi na ramskoj tvrđavi su dobrano uznapredovali, radi se skoro bez prekida i planirano vreme kraja restauracije je, po Žikinim rečima, kraj oktobra. Dakle, još samo malo…
Tvrđava i priče oko nje su dominantne u odnosu na mnoga druga dešavanja i istorijska i kulturološka, pogled sa Tvrđave je fascinantan, vidi se Bela Crkva i dobar deo Banata, ali meni posebnu pažnju privlači obližnji karavan-saraj, najbolje očuvan na ovim našim prostorima. Karavan-saraj je ograđen prostor – mesto namenjeno smeštaju putujućih karavana, odmoru putnika, trgovaca, kao i robnoj razmeni: dakle, i neka vrsta pijace. Žika nam je odlično dočarao tadašnju pijačnu vrevu i pokazao udubljenja u zidu gde su bile peći – ognjišta oko kojih su se ljudi okupljali, odmarali, trgovali. Ono što je još zanimljivo u ovom prostoru je obližnja pravoslavna crkva i zvonik pored na koji smo se popeli jer služi ujedno i kao vidikovac. Ne bih sad o tome da li je ovde baš trebalo da se mešaju “babe i žabe”, ali sam skoro negde pročitala da su u jednom selu na Kosovu u istom dvorištu, jedno pored drugog, džamija i crkva i da im je neko mnogo promućuran postavio neku vrstu kapije između ali se pop i hodža bune i žele da se ta kapija ukloni… Zanimljivo, pogotovo u ovo naše vreme, zar ne…
Vreme je da se Žika vrati svojim skeledžijskim obavezama, vreme je i da mi ponovo malo protegnemo noge, te se vratismo do reke, uzjahasmo naše dorate (čitaj: bicikle) i pravac dine ramske peščare. Usput smo zbog promene plana zaustavili neke od meštana i pitali za put, ali su nam svi od reda rekli da “tamo gde smo se uputili sigurno nećemo proći”. Pitamo ih može li se pešice, može, kažu, e onda ok, kažemo mi. Može kolima ali jedva, opet kažu oni. No, ajd’, kao da nam je prvi put da nas odgovaraju od našeg puta. Istina je, svi idemo prema jednog završetku, ali svako svoj put bira sam.
Sve ono što smo kasnije prošli i doživeli na peščanim dinama što ih je kroz vekove Dunav tvorio a vetar nanosio seme i pravio novu vegetaciju na sve strane, sve to bih rado da prođemo još jednom, pa još jednom,… Dođite i vi. Možda jednog dana kada neko poželi, kao ja danas, da baci pogled u prošlost, vidimo u toj prošlosti i nas, ljubitelje prirode i dobrih životnih vibracija, dobrih ljudi. Do tada, pozdrav, i – sa srećom svima na samo vašem Putu!