Mudra, ćutljiva, samozatajna, skromna i strpljiva. Nenametljivo raskošna, pritajene lepote. Omiljena joj je boja zelena, u jesen se prošara žutom i crvenom, a zimi doda beli prekrivač. To je Fruška gora, usamljena ostrvska planina u Panonskoj niziji i prvi nacionalni park u Srbiji. Rimljani su je zvali Alma Mons – plodna gora, a mnogo kasnije dobila je današnji naziv koji potiče od starog slovenskog etnonima Frug, sinonima za Franke, pa bi u slobodnom prevodu to bila planina Franaka. Legenda kaže da se Sremac uspavao baš na dan kada je Bog stvarao svet. Kada je sa zakašnjenjem došao, preostao je još jedino deo raja – planina, dve reke, šume i dolovi. I zato se kaže da je Srem rajska zemlja.

U potrazi za još zanimljivosti, iz potrebe da se uživa u zimskom planinskom ugođaju i dobrom društvu, te da telo oseti slatki umor i zadovoljstvo, odlučih se za planinarsku akciju u organizaciji SK “Alti” koja vodi upravo na Frušku goru.

Jutro je januarsko, ledeno, temperatura u značajnom minusu. Nema vetra a kad zađemo u fruškogorske šume bićemo zaklonjeni od svih zala ovog sveta. Tako to ja zamišljam, jer u prirodi nalazim sklonište od užurbanosti i strahova svakodnevice, od pogrešnih ljudi i emocija koje pritiskaju i pod čijim se bremenom povijaš.

U šetnju smo krenuli od manastira Rakovac, a ideja je da na istom mestu zatvorimo današnji krug. Za nastanak manastira vezana je zanimljiva priča: na ovom je mestu krajem XV veka komornik u službi srpskog despota Jovana Brankovića, Raka Milošević, ubio jelena. Zbog verovanja da je jelen simbol čistote i vezuje se za čistu dušu monaha i iskušenika, Raka je odlučio da podigne crkvu kako bi okajao svoj greh. Tako je, kaže predanje, manastir Rakovac dobio ime po svom ktitoru Raki, a kasnije je u blizini podignuto i naselje manastirskih kmetova.

Brzo zalazimo u šumu. Sneg škripi pod nogama, tiho je i lepo, a sunce se stidljivo probija kroz ogoljele grane. Uskim puteljkom iznenada izbijamo na neobični, prostrani plato koji se jednom stranom utiskuje u visoku krečnjačku stenu. U steni je uklesana malena isposnica: ulaz je blago bočno, a vrata ne viša od 1.5 metar. Tu je i prozorče kroz koje svetlost jedva prodire. Ovo je jedina isposnica u Vojvodini, zaštićen spomenik kulture, izvanredne kulturne i duhovne vrednosti, a sagradili su je u XVIII veku monasi iz Rakovičkog manastira. Na spoljnom zidu su vidljivi brojni uklesani natpisi koji govore o posetama crkvenih velikodostojnika i boravku jeromonaha-isposnika. Jeromonah Isaije Parivodski je najranije zabeleženi podviznik usamljeničkog života u ovoj isposnici; povučen od bratije i sveta, ovde je proveo poslednje godine života. Prilično nepristupačan teren kroz šumu učinio je da se isposnica očuva u skoro izvornom stanju. Plato na kojem stojimo nekada je delimično bio ukopan i pokriven nadstrešnicom za boravak podvižnika, a udubljenje u steni bilo je u funkciji molitvenog prostora. Ovde sada nema podviznika i nismo nikome poremetili potrebu za usamljenošću, za dugotrajnim postom i molitvama.

Nastavljamo puteljkom kroz šumu, naglo se spuštamo, teren je klizav pa se iskusno pridržavamo za izdžikljalo zaleđeno granje. Izlazimo na ravniji, širok teren i brzo napredujemo. Duge su senke ispred nas, prate našu razigranost i zadovoljstvo. Dan je izvanredno lep, mada hladan, ali vedar, raspoložen, plavog neba i beličastih obraščića.

Kratko smo se zadržali na Zmajevcu, produžili pored vrha Vađevine na 477 m, spustili se u potok Sedam izvora, prešli na Dumbovački potok… Raskoš na sve strane, brdašca više ili manje izazovna, klizava, strma. Ali lepa. Radosna. Na stazi Vrata raja raštrkali smo se preko celog brda i lagano napredovali, korak po korak. Ni spust u podnožje nije bio manje atraktivan, a znoj je curio niz lice i leđa uprkos hladnoći. Adrenalin je radio svoje. Ali, nije tu kraj! Iz Malog potoka popeli smo se do vrha Mali Gradac, pa smelo krenuli u završnicu dana. Usledio je lep spust sve do Rakovačkog potoka, zatim smo nakratko izašli na asfalt, s leva nam je napuštena kafana a preko puta nje spomen-obeležje Kamenolom, posvećeno palim borcima i žrtvama fašizma koji su stradali tokom II svetskog rata na teritoriji Rakovca. Deo kompleksa je napravljen u samom brdu i podseća na rudarsko okno. S leve strane je staza koja se strmo uzdiže i kroz šumu vodi do pećine Beli Majdan koja nam je sledeći cilj.

Društvo se tu razišlo jer su neki požurili do manastira, a ja sam jedva čekala da dođem pred impozantnu krečnjačku stenu naleglu na veliku šumsku kosinu, ulaza širokog nekoliko desetina metara, velike dubine, dvorane visoke oko četiri metra i sa svodovima koje drže kameni stubovi, čini mi se umetnički krojeni. To je u stvari stari kamenolom, iliti Rakovačka pećina, nastao iskopavanjem kaolinskog granita koji je korišćen u izgradnji Rakovačkog manastira, ali se ugrađivao i u temelje kuća i služio za izradu nadgrobnih spomenika. I sada su vidljiva mesta odakle su vađeni kameni blokovi, premda je eksploatacija završena još tridesetih godina prošlog veka. Pretpostavlja se da je eksploatacija kaolinskog granita počela još u XII veku.

Snažne sile me uvode u pećinske odaje, zastajem kod svakog stuba i prelazim preko stepenica uklesanih u kamen koje olakšavaju obilazak. Iznad naših glava je impozantan svod a kad se popneš do najviše galerije izlazi se na stazu sa koje je odličan pogled na Fruškogorje i Dunav u daljini. Predivan prizor za kraj današnje šetnje došao je u trenutku kada je sunce počelo da se oprašta sa danom i u ružićastim tonovima krenulo na svoj počinak. Mi idemo dalje…

Tekst i fotografije: Emira Miličević