Ovoj je pešačkoj akciji prethodila priprema, ali ne ona kondiciona, već nekako emotivna. Naš vodič Vlada je najavio 25 kilometara “okolo-naokolo Rtnja”, i brojne planinske đakonije. A ja, ni sama ne znam zašto, kad god se približavam Rtnju uvek me obuzima neka slatka drhtavica, preplavi me fina tenzija. Rekla bih, po ko zna koji put, Rtanj je bio prvi i to se ne može ni izmeniti ni zaboraviti. Šta znači biti prvi? Sigurno ne znači biti i jedini; to možda važi za nekoga. Ali, kada sam ja u pitanju, taj decembar 2012. i penjanje na Rtanj, kao moj prvi odlazak na planinu i kada sam se i definitivno zaljubila u planinarenje, ostavilo me kao večnog “zarobljenika”. Biti dobrovoljno nečiji “zarobljenik” čak mi niti ne smeta. Prepustiti se takvim ljubavnim čarima nije znak slabosti, iz ovakvih “okršaja” uvek izlaziš ojačan. Pa, i kad se vratim ovih pet godina unazad, a zašto da ne, treba nekad pogledati i u retrovizor – možda tako primetiš neki znak koji ranije nisi, i koji će te, kad ponovo pogledaš ispred sebe, odvesti na neko još lepše mesto, i pružiti ti brojna nova zadovoljstva.

Ove nedelje, 10. decembra 2017., imamo drugu strategiju osvajanja. Krećemo iz sela Plana, desetak km udaljenog od Paraćina, na putu prema Zaječaru. Selo je na nekih 350 m nadmorske visine, podno planine Baba. Već samo iskrcavanje iz autobusa, nešto ranije no je predviđeno, zbog zastoja na putu usled poledice, bilo je bajkovito, i Planu predstavilo u najlepšem svetlu. Selo je milo poleglo pod tankim slojem snega, a nebo iznad vrlo je prijateljsko, plavo. Negde sam pročitala da najsrećniji ljudi žive u plavim kućama, te sam to u tom trenutku i pomislila. Prolazeći kroz selo, meštani su nas druželjubivo pozdravljali i poželeli nam lep dan. I mi smo ga takvim zamislili, pa da krenemo..

Lepu je i zdravu ekipu Vlada okupio. Ima nas 45, i spremni smo na još jedan izazov. Postepeno se penjemo širokom snežnom stazom, malo zamaknemo i u šumu, bogato nakićenu. Divan je, prilično topao dan za ovo doba godine. Nije prošlo mnogo, evo nas podno Babe, planine čije ime sam čula upravo pred ovaj uspon. I inače Srbija obiluje Babama, i to u raznim stanjima: ili su Mrtve (Mrtva Baba), ili je Mala, ili je to Babin Grob, ili Babin Prevoj, svašta nešto oko tih Baba. Možda bi one i da ih ostave na miru, zaslužile su za sve te godine, ali ipak se poštuje glas Onog koji je odlučio drugačije. Trajaće sve ove Babe još dugo, dugo.

A, gde smo sada mi? Penjemo se nogu pred nogu, isprva nehajno, ali onda već s više pažnje. Ima dosta kamenja što izviruje ispod snegom pokrivene zemlje. Sad već dolazimo i do stenja, čak i ledom presvučenih, i vetar se pojačava, ali je lepo, lepo je, baš je lepoooooo, ljudiiiii… Kako sam uživala! Svi smo uživali! Sve smo bliže nebu, ili nam se barem tako čini. Jeste puteljak kojim se sigurno krećemo uzan, jeste da pogled na dole izaziva blagu nelagodu, ali to samo na trenutak, jer, svaki ostali je preplavljen božanstvenim osećajem slobode i raskoši. Ovde te sve tera da raširiš ruke, da pokušaš da “zahvatiš” malo od tog prostranstva i “strpaš” ga u džepove, u ranac, pod kapu, ispod kamašni, da ti se nađe za puta. Kao da ti daje veću širinu duše i snažnije otkucaje srca.

Evo nas na vrhu, na 657 mnv, i ovo je odlična prilika da nazdravimo, i dignemo čuturice u zdravlju i odličnom raspoloženju. Malo i fotkanja, naravno, a dok sam vraćala ranac na leđa i spremala se za nastavak pešačenja, većina planinara je već dobrano zamakla u šumu koja se prostirala podno vrha. I ovaj mi se deo treka mnogo dopao. Bio je to lep spust i brzo smo se kretali, sve u stilu “sad me vidiš – sad me ne vidiš”. Odavali su nas samo tragovi u snegu. Sad se treba spustiti tamo gde smo se, zbog leda, malo sporije penjali. Jeste to spuštanje bilo malo nezgodnije, ali su ga svi odlični prošli. Ja u mom stilu, na nekim mestima više uz pomoć ruku nego štapova, a u jednom trenutku i tehnikom otpenjavanja, dodala bih, i – otpetljavanja. Naučila sam to otpenjavanje na nekoj od akcija i mnogo mi se dopalo, pokazalo se kao veoma uspešno baš u ovakvim situacijama.

I tako, otpetljah se ja, spustili se svi, i sad se vraćamo na put. I on nosi neku svoju priču, i već smo dosta podataka o tome čuli od naših vodiča. Dakle, ovde je pre više od sto godina, tačnije rečeno 1912., puštena u saobraćaj pruga uskog koloseka, širine 0,76 m, kojom je vozio popularni “Ćira”, i koja je spajala Paraćin i Zaječar. Zašto baš ove širine? Iz dva razloga: prvi je tehničke prirode, jer su ovde usponi veliki i krivine oštre; drugi je jer su u Bosni i Hercegovini sve pruge bile ove širine, a već u to vreme se razmišljalo o ujedinjenju svih Južnih Slovena. Ono što nas ovde posebno interesuje je deo pruge koji je prolazio kroz planinu Samanjac, gde je probijen tunel imenom Obradove Stolice, dužine skoro 2 kilometra, koji je spajao moravski i timočki region. Nismo imali obećanje da ćemo proći kroz tunel, ali smo se svi tome potajno nadali. Istina, ja sam ovom trasom prošla biciklom, pre 2,5 godine, a o ovom atraktivnom delu sam već pre toga dosta slušala od mojih prijatelja biciklista, koji su stalno pitali “Kad ćemo opet kroz tunel?” Šta je to toliko zanimljivo? Ili, od čega mi sve možemo da napravimo spektakl, pre bi se moglo tako reći. Dva kilometra potpuno mračnog, hladnog prostora, gde sa svih strana kaplje voda, a odozdo se provlačimo kroz mulj i bare, i ne nose neku romantiku. Čak se može desiti i da se nađemo ”oči u oči” sa farovima nekog terenskog vozila. Istina, postoje ispusti na svakih pedesetak metara, gde se možemo na trenutak skloniti, tako da ni to nije neka prepreka. Pa, kao što rekoh, ovuda sam već prošla, i mnogo mi se dopalo, mogla bih i opet. Ali, sada su drugačije okolnosti, zima je, moguće je da u tunelu ima dosta vode, i da nam to može otežati kretanje, samim tim i vremenski produžiti. Zbog svega toga, i predviđenih 25 kilometara pešačenja, što je poprilično s obzirom na kratak zimski dan, odlučeno je da ipak ne idemo kroz tunel. Za utehu smo se barem fotkali na izlazu, pored stare, oronule, i u šipražje zarasle, stanične zgrade.

Da se vratimo još malo na stazu kojom smo pešačili. Bio je jedan ravan deo na kojem smo direktno bili izloženi sunčevim zrakama. To je bilo negde oko 1 sat popodne, taman vreme kad i inače organizam traži malo predaha, a ona energetska krivulja se malo spusti. Pod uticajem blagog sunca i tog ravnomernog hodanja, klackanja u ritmu sporog voza, meni se i pridremalo. Još samo da se mama pojavi iz susednog kupea s užinom koju je brižljivo spremala za putovanje, i doživljaj je kompletan! Klac-klac-klac…. Zaspaću…

Trgoh se! Dobro je, ponovo ulazimo u šumu, ponovo je zbrka od granja i naša graja. Senke su sve duže, dan se bliži kraju. Imamo još jedno malo jače penjanje, pa provlačenje i prelaske preko popadalog drveća, spuštanje, pa još nekih 5-6 ravnih kilometara. Sledi poslednji uspon, mrkli mrak, zaleđeni štapovi. Mi zadovoljni, k’o deca se “potrpali” u autobus koji nas je “pokupio” na magistrali, u regiji Čestobrodice, pa na vruću čorbu u restoranu “Koliba” na Grzi… I… Dosta je! Slatka dremka u toplom busu i povratak kući.