Čekali smo direktno uključenje u Jutarnji program RTS-a, te je start trećeg Čiker-MTB maratonskog dana odložen za skoro sat vremena. Nas nekolicina učesnika potrudili smo se da gledaocima barem delimično prenesemo utiske s maratona i pozovemo da nam se pridruže u narednim danima i destinacijama. Prilike evo već danas, 28.6.2022, kada iz Novog Pazara preko Rogozne i planinskih sela Kruševo i Čašić Dolac idemo za Tutin, prelazimo državnu granicu Vuča i završavamo vožnju u Rožajama.

Očekujemo veliku vrućinu, zahtevan teren, nova iskušenja, ali u dobrom društvu ne bi trebalo da bude većih problema. U stvari, ne mogu se predvideti sva dešavanja na terenu, živi smo ljudi, živa je i planina, mogući su tu razni spojevi. Uvek će biti nekako, a mi smo tu da se uklopimo i rešavamo eventualne nezgodne situacije.

Prvi kilometri obroncima Rogozne su izuzetno zahtevni, uspon je dug i težak. Ova planina, čiji je najviši vrh Crni vrh na 1479 m n.v, sastoji se uglavnom od vulkanskih stena, a vulkanske aktivnosti su doprinele pojavi rudnih žila koje su eksploatisane u srednjem veku. Krećemo se nekadašnjim karavanskim putem koji je povezivao Bosnu sa Skopljem i Solunom i u čijoj je blizini postojalo rudarsko naselje Rogozno gde su živeli rudari Sasi i dalmatinski trgovci. Na Rogozni su i ostaci srednjevekovnog grada Jelača oko kojeg je istoimenu župu izgradila kraljica Jelena Anžujska. Jedna od dostupnih priča iz tog istorijskog perioda kaže da se u blizini tog grada u lovu povredio kralj Dragutin, zbog čega je 1282. godine kraljevski presto prepustio svom mlađem bratu Milutinu, pod uslovom da ga kasnije naslede Dragutinova deca.

Razne su verzije razloga abdikacije, ali nama je sada druga priča u glavi; borimo se sa vrućinom, s teškim terenom, srećom ne i s nedostatkom vode. Prolazimo kroz slabo naseljena i napuštena sela, ali nailazimo na česme pored puta i zahvalni smo što su neki dobri ljudi ostavili iza sebe nemerljivo blago putniku-namerniku. Na jednoj česmi piše: “Voda je dar Alaha dželešanuhu, zato čuvajte je”.

Nakon intenzivnih makadamskih uspona usledila je vožnja kroz prelepu šumu, mada su puteljci zemljani, blatnjavi i s mnogo kolotraga. Tu je opasnost vrebala s raznih strana i bio je potreban maksimalan oprez. Sve je bilo lakše kad smo ponovo izašli na greben i gledali se s moćnim okolnim planinskim vrhovima. Na ključnim mestima čekale su nas slikovite poruke našeg drugara Kuše koji je obeležavao stazu i pronalazio način da nas ohrabri i vožnju učini prijatnijom i veselijom. Ko nije video poruku za Natašu i mirisne šumske jagodice za nju ubrane, taj je sigurno baš bio ošamućen od jarkog sunca! Tu negde zatekao se, gle slučaja, i stari kišobran, koji nam je na trenutak poslužio kao suncobran, a ustvari smo se malo poigrali i ispozirali.

Trenutak kad smo došli na skoro 1300 m visine i kad smo krenuli u spust, izazvao je buru oduševljenja, pogotovo što se spuštamo u prijateljski Tutin gde ćemo imati i pauzu za kafu i užinu. I za sladoled! Sad zaista želim ogroman osvežavajući sladoled! 

U Tutinu je nesnosna vručina, te smo se rashlađivali na obližnjoj česmi i u kafiću na centralnom trgu. Brzo sam se i ja okrepila i volela bih da krenem što pre, ali čekam Gorana, da zajedno nastavimo vožnju. Zabrinuta sam što ga još nema, a poznato je da on savršeno dobro i brzo vozi i najzahtevniji spust i nelogično je da sam došla pre njega. Konačno Goran stiže, i to prilično besan, jer je na dva mesta promašio trek –  verovatno zbog vrućine i umora nije dobro pročitao oznake i to ga je odvelo u pogrešnom pravcu. Ne samo njega, jer smo posle čuli da je bilo još maratonaca koji su napravili 7-8 nepotrebnih kilometara.

Usledila je vožnja neasfaltiranim, prašnjavim putem do sela Godovo i pored Godovske pećine, baš one koja je u mojoj priči privukla pažnju novinarke Radio Beograda 2, te sam s tom pričom i gostovala u jednoj od Dijaninih emisija. Pećina prirodno deli (spaja!) Srbiju i Crnu Goru, ali ilegalni prelazak granice ovaj put nije opcija, tako da nevoljno (šalim se!) prolazimo pored skretanja za pećinski ulaz i nastavljamo vožnju.

Stajemo ispred znaka koji kaže da će uskoro i granični prelaz, ali ja to zaboravljam onog trenutka kad vidim da se moj Goran udaljava, a ja želim da ga stignem. I požurih tako, a izgubih ga iz vida već na prvoj krivini. Ma, nećeš ti meni pobeći, mislim u sebi i dajem gas, jer je to bio odličan izazov za mene. Krajičkom oka primećujem nekakvu limenu kućicu, kontejner, tako nešto, ali koga briga za kontejner u sred ničega! I hitro vozim dalje, a nečiji me snažan i autoritativan glas zaustavlja: „Heeej!!! Pa, gde si ti krenula??“ Ajoj, shvatam o čemu se ovde radi, to je taj granični prelaz, ovo mi viče granični policajac, a ja prešla liniju, ne marim za propise! Brzo sam se snašla pa rekoh da mi pobeže muž, a ne smem, kukavna mi majka, dalje bez njega. Policajac se smeje, kaže i bolje da ide, kakav ti je to čo‘ek koji te ostavlja samu. Sad i ja kao shvatam da sam pogrešila, dolaze i ostali moji drugari, muškarac i tri dame. Policajac se sad opet čudi – pa otkud sad ti s njih tri, kako sve stižeš? I u znak razumevanja i dobre volje uđe u onu svoju limenu kućicu, iznese flašu hladne kokakole i čaše, nasu nam to čarobno osvežavajuće piće, mi nazdravismo, a on viče: Jeste li ikad pomislili da će da vas časti granični policajac?!

Dobro je kad se na granici sve završi smehom, i hladnim osvežavajuim pićem! Ali, idemo dalje, čeka nas nekoliko makadamskim prašnjavih kilometara. Kad li će ovde asfalt, zar to nije normalno u XXI veku? Bolje da mnogo ne fantaziram, već da uživam u ovome što nam se nudi, pitanje je veliko koliko će ovaj raritet da potraje, možda će nam biti žao kad ne bude ovog finog prašnjavog puta..? Stižemo na crnogorsku granicu; tu se svako vozilo snima, ne znam da li se i naši bicikli smatraju za vozilo? Prevozno sredstvo jesu, tu nema dileme. Možda i nas uslikau… Razgovor sa crnogorskom graničnom policijom bio je vrlo prijatan; poželeli su nam srećne i zdrave kilometre i mi konačno uđosmo u Crnu Goru, i dokopasmo se asfalta! Još je dobrih 35 kilometara vožnje pred nama, već smo i umorni, ali sada smo okruženi šumama četinara, impozantnim vrhovima crnogorskih Prokletija, i meni najlepšim u ovom kraju – Hajli i Ahmici.

Grupišemo se ispred česme pored puta i hladnom izvorskom vodom spiramo sa sebe prašinu. Kasno je popodne, senke su sve duže, baš je potrajala ova vožnja. Biće manje vremena za večerašnje druženje u čaršiji i za odmor pred sutrašnji, četvrti dan maratona, ali neću o tome sada da razmišljam, kockice će se, kao i puno puta do sada, posložiti najbolje moguće.

Jedva čekam da dođem u Rožaje, tamo me čekaju prijatelji i moji klupski drugari iz PK „Ahmica“. Sad će to…