Najava akcije planinarskog društva “Orfej” iz Zemuna pozivala je na zanimljiv martovski dan ispunjen istorijom i legendama, šumama i planinskim vrhovima, i zato sam se iskreno radovala susretu s ovom nedeljom. A, spominjala se tu i nekakva bajka. Ko još veruje u bajke, čude se mnogi? Ma, nema se vremena za suvišna pitanja i isprazne priče, već da zakoračimo u naš dan i da pronađemo barem delić bajke! A možda je i sami napravimo i u sebi sačuvamo – ionako nam niko neće verovati.
Iz autobusa smo izašli nedaleko od Paraćina, u selu Lešje. Toplo je i sunčano jutro, spremno da zajedno s nama zakorači u izazove dana. Svi smo odlično raspoloženi i, privučeni prelepim glasovima i pevanjem monahinja, ubrzo smo se našli pred kapijama manastirskog kompleksa Lešje, posvećenog Pokrovu Presvete Bogorodice. Zastali smo, nigde ne žureći, i upijali spokoj koji se širio dvorištem i mamio da uđemo. Strogo poštujući kodeks ponašanja i oblačenja koji je ovde ustanovljen – bez cigareta, dugih rukava, žene pokrivenih glava, u dugoj suknji i bez karmina, raštrkali smo se u tišini i zadivljeno obilazili manastirske zgrade. Pogled je zastajao na prelepim detaljima kao zlatom optočenim, na raznolikosti stilova pravoslavnog graditeljstva kojima je manastir obilovao – srpskom (moravskom), ruskom, rumunskom i grčkom, i delovalo je kao da smo ušli u pravu bajku. Crkvu sam obišla dva puta, mnogo mi se dopala, a odmah pored je i zvonara Orlovića Pavla, srpskog mitskog junaka ranjenog u kosovskom boju, koji je naslikan na slici Uroša Predića „Kosovka devojka“. Zvonara ima 10 zvona – 9 izlivenih u Rusiji i jedno u Srbiji, a sagrađena je na ostacima srednjovekovne kule.
Pored tolike lepote i zanimljivosti, nama je samo jedna briga bila – brzo će proći vreme predviđeno za ovaj obilazak i sigurno će nam biti žao što odlazimo. Zato još malo da prošetamo ovim zdanjem podignutim na severnim obroncima planine Baba i zapamtimo što više detalja..
Smatra se da manastir potiče iz srednjeg veka, kada su se i manastir i selo zvali Leštije, po leskama kojima je ovaj kraj obilovao. Manastir je zajedno sa svojim sinovima Crepom i Držmanom podigao župan Vukoslav, vlastelin na dvoru Nemanjića. Godine 1360. poklonio ga je svetogorskom Hilandaru, ali su njegovi sinovi kasnije tražili da se sve vrati pod njihovu upravu jer je manastir bio zapušten, najverovatnije zbog fizičke udaljenosti od Hilandara. Sve je i formalno okončano 1411. godine i od tada je Lešje prestalo da bude metoh Hilandara. Kasnija brojna istorijska dešavanja dovela su do stradanja i napuštanja manastira, da bi se kasnije tu podigla crkvica, a od 2004. godine dolazi do velike obnove celog kompleksa koju je pokrenuo otac Jovan. Sada je manastir Lešje aktivan ženski manastir.
Još nam se jedno pitanje nametnulo: gde je Bogorodičina bašta? „Odmah prekoputa“ – rekoše nam monahinje, i tako smo došli do dva izvora bistre lekovite vode uklopljena u lepo uređenu baštu i s nekoliko natpisa. Jedan od njih kaže: Voda je sveta i čista, a novac je prljav! Ne bacajte novac u vodu, to je sujeverje! Ne prljajte čist i sveti izvor Majke Božije! Inače, u ovoj se izvorskoj vodi, koja je uvek temperature 12 stepeni, vrši i obred krštenja.
Napuštamo manastirsko zdanje i penjemo se na Hajdučku stenu koja je iznad manastira i s koje se pruža odličan pogled na okolinu. Na steni je krst koji se već izdaleka vidi, a noću i svetli. Tu smo se kratko zadržali a potom krenuli u drugi deo dana. Slede nam šume i vrhovi planine Baba i još mnoge druge zanimljivosti. Za početak da vidimo zašto baš – Baba? I gde tu možemo da vidimo – babu? Ženu-babu sigurno nećemo videti, ali ima jedna legenda koja govori o tome kako je ova planina dobila ime: posvađali se baba i deda baš oko toga kakvo će ime da daju brdu/planini na koju vode stoku na ispašu. Dogovorili su se da pucaju jedno na drugo, pa ko pobedi (čitaj: ko preživi!) – po njemu će planina da dobije ime. Prvi je pucao deda (??? ) i – promašio! Ccc… Ali baba nije ispustila svoju priliku: upucala je dedu i planina je tako dobila ime – Baba. Ali, da ova priča ne bi bila zaboravljena, obližnje brdašce je dobilo naziv – Deda. I dan-danas se podozrivo gledaju, Ona Njega s visine. A vi sad verujte.
Baba nije mnogo visoka, najviši vrh joj je Velika Baba na 657 m. n.v, ali je lepa, zavodljiva, nije podlegla teretu godina i istrošenosti. Rešivši se na vreme dede, uspela je da sačuva svoju slobodu, živahnost i lepotu.
Susreli smo se tako s vrhovima Preslo (600 m), jednim neimenovanim vrhom na 558 m i, najlepšim i najatraktivnijim u ovom danu, vrhom Mala Baba. Mala Baba nas je podarila krečnjačkim stenama raznih oblika i veličina preko kojih smo se spremno rasporedili i upijali poslednje zrake odlazećeg sunca. Zlato se rasipalo svuda oko nas, mi smo ga sakupljali i ispleli samo našu bajku…