Mnogo je hladno, temperatura je u minusu, zemlja zaleđena, inje procvetalo na sve strane, snežić samo što nije… A, šta bih htela – pa, januar je! Sećate se one reklame kad dve prijateljice gledaju jedna drugoj u šolju i pogađaju želje… “Imaš T – nešto si ‘tela?” Pa slede šale na taj račun… Ovog 5. januara 2019.  moja je želja da konačno vidim to filmsko selo sagrađeno za potrebe filma “Sveti Georgije ubiva aždahu”, snimanog pre desetak godina u Deliblatskoj peščari, na jednom od rukavaca Dunava i lokalitetu Labudovo okno. Zato sam danas s planinarima PD „Azimut“ i vodičem Vladom Radivojevićem u jednoj od najvećih evropskih kontinentalnih peščara koju zovu i evropska Sahara.

Deliblatska peščara je nastala tokom ledenog doba od moćnih naslaga eolskog silikatno-karbonatskog peska. Docnije je košava oblikovala izražen dinski reljef čije nadmorske visine dosežu i do 200 metara. Upravo zbog tog reljefa Peščara mi je jako interesantna, kao i zbog plodnih lesnih površina kojima su peščane dine okružene. Nakon mog prvog pešačenja tim predelom još sam se više zainteresovala: naime, reč je o poslednjoj i najvećoj oazi peščarsko-stepske, šumske i močvarne vegetacije koja je nekada dominirala panonskom nizijom; proteže se između Dunava i jugozapadnih Karpata i kao jedan od najvažnijih centara biodiverziteta u Evropi i u cilju zaštite ovog područja proglašena je za Specijalni rezervat prirode. Ogromno je ovo prostranstvo i koliko god zvuči mrtvo i koliko god mislili da tamo gde su pesak i peščara ne može da bude života, istina je potpuno drugačija. Ali, nema razloga da žurimo s pričom. Idemo – zrno po zrno. Peska.

Od izlaska iz kombija nedaleko od Kajtasova do sela smeštenog između Karaša i Dunava idemo čistinom preko koje vetar pošteno brije. Kako zađemo među brdašca tako biva nešto prijatnije. Peščane naslage pod našim nogama su snažno stegnute zimom i ne otežavaju hod. Stižemo do kućice pored koje gaču guske slobodno se gegajući preko livade prema obližnjem jezercetu okruženom vitim stablima kao čuvarima. Oko nas se vrzmaju seoski psi, jedan je vezan a onaj najveći nam se pridružio u prolasku kroz šiblje i ogoljelo drveće, sve pored reke. Ovo je realnost, ali je i scenografija koja je predstavljala mačvansko srpsko selo naraslo na obali Save, u blizini granice s Austrougarskom. Radnja srpske ratne melodrame režisera Srđana Dragojevića „Sveti Georgije ubiva aždahu“ smeštena je u period od 1912. do izbijanja Prvog svetskog rata 1914. i čuvene Cerske bitke za koju je scenografija za snimanje pravljena u Omarskoj kod Prijedora. Mnoge su zanimljivosti vezane za nastajanje ovog filma i  za ogromne pare koje su uložene. Dosta je loših kritika film dobio, između ostalih i da nije pokazao emociju dostojnu vremena koji je prikazivao…

Mi ovde nismo da kritikujemo niti sudimo već da kroz zanimljivu priču upoznamo još jedan delić istorije zemlje s kojom živimo. Upoznajemo zemlju, družimo se s pričama, vraćamo se prirodi, svojim korenima, porodici. Tako možda i sebi više priđemo i to bi bila najveća blagodet kojom bi bili nagrađeni za sve dobro što radimo.

Prelazimo preko još jednog brežuljka, stidljivo se probijaju prve zrake sunca i u daljini obasjavaju Dunav, naše more. Prizor je spektakularan i sad sve brže idemo u susret toj bajkovitosti. I ime mu je lepo – Labudovo okno. Ipak, prvi dodir s usplahirenom vodom bio je blago razočaravajući zbog mnogo otpada duž obale, a najviše plastičnih flaša. Ni jedna od njih ne uliva nadu da će, kada odvrnem čep, iz nje izaći neki dobri duh i ispuniti mi želju. Uostalom, davno smo naučili da za ispunjenje svojih najvećih i najvažnijih životnih želja moramo sami da se pobrinemo! Dobri Duhovi su tu da se u tim željama i snovima ne izgubimo, već ih smelo oblikujemo i pretvaramo u stvarnost.

Sve se čini da sam svoje želje dobro usmerila jer smo uskoro naišli na predivan prizor: mnoštvo školjki koje su sa dna reke, gde provode vreme poluzarivene u peščano dno, stigle na površinu vode ostavljajući za sobom duboku brazdu, a zatim ih je talas izbacio na obalu. Niske temperature i hladna košava formirale su po površini reke ledena ostrvca u kojima su nejake školjkice ostale zaglavljene i usamljene.

Nastavljamo našu šetnju, svako malo zastajkujemo i kao da se na trenutak prepuštamo zadovoljnom mrmorenju tihog Dunava. Skoro opipljivu tišinu prekida Dejanov uzvik: „Hej, pa ovo su vidre!“ Objektivom fotoaparata „nanišanio“ je interesantne vodene životinje okupljene oko jednog plutajućeg stabla, ali to nisu bile vidre, nisu niti dabrovi, već nutrije – „brkati“ vodeni pacovi! Možda ne zvuči simpatično, ali s obzirom da se nutrije uzgajaju radi krzna a u Rusiji je meso nutrije gastronomski trend, odličnog ukusa i bogato omega-3 masnim kiselinama, onda možda i nije toliko neprijatno. Za nutrije važi da su izrazito čiste životinje, biljojedi koji svu hranu peru pre nego je pojedu!

Sve u svemu – naše ranojutarnje „krstarenje“ ovim idiličnim, bezimenim selom pokazalo se kao odličan uvod u događaje koji su usledili. U danu smo pred Badnji dan i Božić, praznik rađanja novog života posvećen uspomeni na rođenje Isusa Hrista, Sina Božijeg, spasitelja sveta. Da li je izbor našeg vodiča da danas posetimo i Židovar iliti Žetvar, arheološko nalazište u kojem su otkriveni ostaci najstarije pronađene crkve na svetu iz 1. veka naše ere, bio slučajan? Možda, pitaćemo Vladu, mada u slučajnosti ne verujem. A šta smo sve videli dalje obilazeći Deliblatsku peščaru pričaću vam u sledećoj peščarskoj priči. Sećate se: zrno po zrno. A peščana se staza pred nama otvara i dine nam se prepuštaju…