Pred Božić smo išli na Vujan, snežnim šumskim stazama sve do manastira poznatog i po tome što se tu od tuberkuloze lečio iskušenik Gojko, kasnije patrijarh Pavle. Raskošna Šumadija nas je i opet prizvala, te nas sad evo na Bukoviku, planini koja se nastavlja na Vujan i zajedno sa Ostricom čini venac planine Vujan.

Hladno je februarsko jutro, a krivudavi zaleđeni puteljci vode nas do Gornje Trepče gde napuštamo prevoz, ostavljamo vozača da se uz pomoć lokalaca izbori s nezgodnom lakat-krivinom, i krećemo u pešačenje. Nakon desetak minuta srećemo se s Milutinom koji je došao iz (obližnjeg) Čačka i nestrpljivo nas čeka. Tako ojačani, nastavljamo uspon.

Na nekoliko mesta nailazimo na krajputaše, spomenike gde su likovi vojnika klesani u mekom kamenu-peščaru, posvećene borcima poginulim u Balkanskim i Prvom svetskom ratu. Krajputaši su simbolički grobovi koje podiže rodbina pokojnika onome koji strada daleko od svoje kuće i čiji ostaci nisu nađeni – dakle, ne zna im se za grob. Jedan od krajputaša na koje smo danas naišli ima pokrivku u obliku „kape“; na prednjoj strani spomenika prikazan je vojnik u stavu mirno, ruku spuštenih niz telo, s bajonetom okačenim o opasač. Ime i prezime vojnika uklesano je polukružno oko glave, a tekst epitafa bočno i na poleđini spomenika. Tužni su ovo susreti… Počivaj u miru, Vojniče, ma gde da si …

Dolazimo do raskrsnice puteva – levo za vrh Bukovika, desno za Ostricu i Sokolicu. Ja bih desno, najviše zbog čudesne stene Sokolice oko koje je u X veku podignuto utvrđenje dominantnog pogleda na Šumadiju i za koju su vezane mnoge narodne priče i legende. Naime, ispod Sokolice je pećina u koju je, kaže legenda, povlačeći se pred Turcima, despot Đurađ Branković sklonio blago Nemanjića. Priča se da i sada mnogi tragaju za tim blagom i krunom cara Dušana. Ali… Nije tajna zašto se do tih dragocenosti ne može i dan-danas doći. Naime, ulaz u pećinu je veoma uzan, a čuva ga – ogromna zmija! I još kažu da taj prolaz nije uvek bio tako tesan, već da je svojevremeno kroz njega mogao da prođe konjanik, ali je vremenom postajao sve uži, tako da sada jedva čovek može da se provuče.

Sve su to dobri razlozi da skrenemo desno, ali bilo bi to previše odvajanja od zacrtane rute, a izgleda da je prilaz utvrđenju i pećini prilično zarastao i nepristupačan… Ili su to sve samo dobre priče u koje treba da poverujemo mi koji bi malo u istraživanje.. Nebitno. Skrenuli smo levo. Na tabli piše: Borač – crkva; Ješevac; Bukovik. Kažete Borač? Borački krš? Vulkanske stene? Odlično! Prilika je ovo za još jednu priču iz naroda: naime, da li je istina ili ne, ali priča se da su Borački krš i Sokolica povezani tajnim podzemnim prolazima – da su svojevremeno ljudi ulazili u pećine podno Boračkog krša i nakon sedam dana tumaranja izlazili iz tih laguma baš tu, na Sokolici! Ko zna, možda to i nije samo pusta priča…

Prolazimo kroz majdan kamena koji je poprilično urušio put, tačnije rečeno prelazimo preko oštrog kamenja, stena, zemlje i osušenog rastinja, preskačući ulegnuća ispunjena baricama. Uspon nastavljamo kroz šumu i uskoro izlazimo na vrh Bukovik, na 851 m n.v. Tu smo se kratko zadržali, pa idemo prema atraktivnijoj Ostrici. Blago se spuštamo, a vidici nam se otvaraju – gledamo se sa Ostricom zanimljivog, kupastog oblika, koja prilično podseća na obližnju rudničku Ostrvicu. Prolazimo pored napuštenih kuća i dvorišta. Obradujemo se svakom odžaku iz kojeg se dim vije. Sve ih je manje. Naiđosmo i na stado ovaca. Ima ih znatiželjnih, ali i uplašenih. Njima ništa ne znači što iz svog dvorišta gledaju pravo na Ostricu. Ionako za drugo ne znaju.

Uspon je kroz šumu, stazama uskim, snegom zastrtim. Zaleđeno lišće kao da hoće da iznenadi. Oprezni smo. Konačno se srećemo i s prvim vulkanskim stenama. Neke deluju uredno poslagane, a druge su razbacane, grupisane, stopljene u niz ili razbaškarene. Našiljene, nazubljene, oble. Sve su lepe. Koliko li su stare? Ako su nastale erupcijom vulkana kada i stene Boračkog krša, onda im je starost 20 miliona godina.. Neverovatno mi je sve ovo. Uživam.

Počinje sitna kišica. Bolje da krenemo. Spuštamo se sa Ostrice, gledamo se s Vujanom, Bukovikom, Ovčarom, Kablarom, Rudnikom.. Uprkos blagoj sumaglici, pogledi su očaravajući.. Uživancija. Nije nam smetao ni strm spust kroz šumu, na nekim mestima klizav, nezgrapan. Nšta nije moglo da umanji lepotu dana… Završetak ture u Atomskoj Banji Gornja Trepča. Skupilo se lepih 19 km šetnje, sa 850 m kumulativnog uspona..

Idemo dalje.