“Heeej, narode, ne idite ovom stranom, put je odnela voda, nema puta, shvatate li?!” Uzrujano, po treći put, dobacuje vozač taksija, žustro gestikulira i pokazuje da treba da idemo desnim krakom šumskog puta, blago uzbrdo, a ne levim, strmoglavo nizbrdo. Ja dilemu nemam – crveno-bele tračice i strelice kojima Čiker-predvodnica (čitaj: Veselin Kuševija – Kuša, traser staze) obeležava stazu ispred nas, a time nam ujedno pokazuje i da je put bezbedan, navodi nas u levo. Pokušavam taksisti da objasnim da se nećemo naći u problemu kad krenemo u spust, ali on me ne sluša, sve dok mu suvozač nije rekao: “Ali, kako ne shvataš, ovim biciklistima je put već obeležen, neko je prošao ispred njih i dao im signal da mogu i oni”. Na te reči taksista je naglo dodao gas i zamakao za prvo drveće, očigledno pomislivši da nismo normalni i kao takvi nismo vredni njegove pažnje.

Pogledah tad ispred sebe i videh put rasturen od blata, vode, kolotraga, i ne mogu da kažem da sam bila srećna. Ipak, u današnjem, šestom Čiker-maratonskom danu, 28.6.2019., upravo to je bio naš put. I mi krenusmo. Nakon prilično nezgodnog spusta, stižemo do izuzetno blatnjavog dela gde se nastavak puta nije video, i zaista je izgledalo kao da smo u “ćorsokaku”. Da nas vidi taksista… Sigurno bi likovao! Međutim, u šipražju s desna nazire se zakačena marker-traka koja nas usmerava da uđemo u taj zeleni gustiš. Prelazimo preko položenog šiblja, rukama razgrčemo razlistalo granje, saginjemo se, provlačimo, nova avantura je na vidiku, deluje baš uzbudljivo, dolazimo do jačeg i blatnjavog uspona, nekako se i odatle iskobeljasmo, sve blago proklizavajući unazad. Konačno izlazimo na svetlost dana i suv zemljani puteljak koji nas vodi do jednog zaseoka i pravo u dvorište koje smo uskoro okupirali u potrazi za česmom.

Nakon kratke pauze usledio je makadamski spust najpre do još jednog zelenog šumarka, a onda i pred sami zelenooki Lim. Pred nama je stari železnički most u dosta lošem stanju, ali mi smo sve to pretvorili u odličnu zabavu, naravno, sa dosta opreza. Po prelasku mosta vidim s desne strane lepu plažu, i moj KTM – k’o nekada volovi moga dede – skrenu na vodu, na osveženje. Dug je dan, sve ćemo stići, hoćemo da uživamo.

Ubrzo izlazimo na magistralu, stajemo nakon nekoliko kilometara kod prodavnice, sladoled uvek dobro dođe na ovakvoj vrućini i kod ovakvih napora. Idemo dalje, asfaltni put nas brzo dovodi do Berana i pauze za užinu. Berane je lep, mladelački raspoložen gradić. Ime je dobio po toponimima srednjevekovnih naziva Beran-selo i Beran-krš.Tako kaže jedan izvor, a drugi kaže da naziv Berane vodi poreklo od staroslovenske reči za ovna – beran, jer je ovde stočarski kraj. Gledam mapu na mojoj telefonskoj navigaciji – piše Ivangrad… Da, skoro sam zaboravila: u periodu od 1949. do 1992. godine ovaj je gradić nosio ime Ivangrad, po narodnom heroju i revolucionaru Ivanu Milutinoviću.

Ovde je pauza poduža, treba svi da se skupimo i zajedno krenemo dalje, na uspon na Bjelasicu i konačno do Kolašina. Uspavljuje me ovo stajanje u mestu i vrućina, i više bih volela da što pre pođemo, jer nas čeka dug i naporan put. Sada smo na nekih 700 m nadmorske visine, a treba da se dokotrljamo do prevoja na 1725 mnv. Biće lepo, ali neće biti lako, to nam je svima jasno, i zato bolje da krenemo.

U ovakvim dugim danima punim intenzivnih dešavanja važno je i s kim si, s kim deliš te trenutke radosti, nekad i umora, a možda i manjih problema, uglavnom tehničke prirode. Nismo od čelika, koliko god se junačili, i koliko god neki za sebe mislili da su nešto posebno. Obični smo, ljudi smo, sa svim svojim vrlinama i manama, sa dobrim i lošim trenucima i energijom koja nas snažno vodi dalje ili, mnogo mnogo ređe, radi protiv nas.

 

I krenuh s drušvom put Bjelasice, a očekivala nisam ništa. Sve što sam do sada znala o Bjelasici je da je to planina u centralnom delu Crne Gore, s najvišim vrhom na 2139 m; granice su joj reke Lim, Tara, Ljuboviđa i Lepenica. Veoma je lako prohodna i pristupačna sve do najviših vrhova. Bogata je šumom, pašnjacima, ali i vodama koje ne poniru, već ostaju na površini i slivaju se u mnogobrojne potoke, reke i jezera. Vole je i biciklisti i planinari, ali možda najviše skijaši, jer je na 1450 mnv izgrađen ski-centar “Kolašin”. I tuda ćemo proći, ali prvo da se popnemo. A, to penjanje je meni bilo fenomenalno dobro, mada su komentari bili i drugačiji: mnogima je bilo neinteresantno, dugo, monotono. Da je bilo dugo – jeste, ali nipošto monotono, jer su se stalno smenjivale predivne šume, široki putevi, vode je bilo na sve strane, izvori, česme, mesta za predah. Divota.

Ono što je bilo manje lepo su dve-tri mini hidroelektrane, a bilo je i velikih građevinskih mašina koje su proširivale put i verovatno ga pripremale za asfaltiranje. Pokušali smo sve to da gledamo pozitivno, da ne gunđamo, jer nismo ljubitelji asfalta i na neki način smo i “pobegli” od toga. Ipak, svesni smo da se sve nezaustavljivo menja i možemo jedino da se tim promenama prilagodimo ili da se bespotrebno opiremo i patimo…

Nakon prvih 20ak km uspona, druženja, zastajkivanja, kratkih pauza, izležavanja na velikim stenama, usledilo je još 5 km intenzivnijeg penjanja, sve do prevoja na 1725 mnv. O-ho-hooooooo, kakva je to bila sreća, ushićenje, zadovoljstvo, ponos! Ma, uspeli smo, smejemo se glasno, toliko glasno da smo privukli pažnju krava koje su pasle u blizini. Muuuuuu, reče jedna, pa joj se pridruži i druga. Muuuuu… Ma, mučite vi i čudite se koliko hoćete, mi se sada presvlačimo, znojavi smo, hoćemo nešto suvo na sebe, da se malo i utoplimo jer ovde duva vetar, da nešto i prezalogajimo, da ispoziramo pred fotoaparatom (Vlado, hvala na strpljenju i odličnim fotkama!; Kušo, hvala za ono veliko ispisano BRAVO na kraju uspona!), pa da krenemo u poslednjih 10 km današnje Čiker-avanture. Još malo prelepih predela Bjelasice, zelenila na sve strane, prolaska pored ski-centra, i, nakon 103 km i 2000 visinskih metara, stižemo u Kolašin! Bravo, ali stvarno bravo za sve, bili smo ooooooodličniiiiiiii!!!!

Nastaviće se.