Vikend na fribajkerski način. Spojili smo Rtanj i Južni Kučaj, dve razuzdane planine, prošli smo grebenom Samanjca, koji se jednim delom naslanja na Rtanj. Vozili smo delom trase pruge uskog koloseka, koja nekih dva kilometra vodi kroz neosvetljen tunel, poprilično pod vodom i muljem. Atrakcija za pamćenje. Vožnju završili na vrelu Grze. Mogli bi i opet…

Dan prvi. Fotke su tu. S pričom se okleva. Duša se teško otvara, kao zapečaćena. Strah da će, ako se vosak otkine i naglo pismo otvori, previše brzo istrošiti doživljeno. Polako se odvajaju stranice. Sobu ispunjava miris rtanjskih livada. Odnekud, kao da je naišao vetrić, listovi se dalje otvaraju i šire. Uzbuđenje raste. Neka slatka jeza me obuhvata. Kao da sam usred šumske staze, s obe strane zagnjurene u mirisno bilje. Zatvaram oči, tako najbolje osećam strujanje vazduha koje, sve mi se čini, prave leptiri. Kao da mi jedan od njih ovlaš svojim krilima dodiruje obraze…

Onda se odjednom sve umiri. U tišini se okreće sledeća stranica; u predvorju sam šume četinara. Kamenim puteljkom idem dalje. Smenjuju se meka, plodna zemlja, rasne livade, gostoljubivi šumarci. Sa okolnih pitomih brežuljaka sliva se voda i pravi jezero. Vrmdžansko.

Vetrić je stao, sledeći ću list morati sama da okrenem.

U punoj snazi i lepoti, mirnoćom kojom se krase samo oni dostojni divljenja, kao da je iz nekog nevidljivog morskog plavetnila izronio. On. Gospodin i Šarmer. Rtanj. Sila koja te u trenutku zarobi, noge ti otežaju, misao se uspori. Dominacija kojoj se bez stida predaješ.

Ponovni treptaj leptirovih krila, trgneš se i razlete se stranice, brzo ih prikupiš i pritisneš teškim kamenom. Negde će tako stajati sve dok opet ne poželiš da se prebaciš u neki drugi svet.

Dan drugi. Teško se otrgnuti magiji Rtnja. Ali, idemo dalje: kroz mistično selo Jablanicu, dolinom Radovanske reke, do južnih obronaka Kučaja, preko Velike Brezovice, kroz četinare, Malu Brezovicu, preko livada, kroz bukovu šumu, zaklonjeni od uzavrelih sunčevih zraka.

Stižemo do izvora Grze; boje života nam se utiskuju u zenice. Upijamo mirise, žubor vode, poj ptica.

Dolazimo do kraja našeg dvodnevnog druženja. Još jedan pogled na put kojim smo se spustili do hotela „Koliba“ od kojeg smo dan ranije i započeli ovu avanturu.

Još jedan vikend na fribajkerski način. I opet ću.