Kada MTB vožnju nazoveš „Kroz šljivike i livade“, da li to znači de će MTB vozači na svom kružnom putu kroz Podgorinu imati i specijalan zadatak: berbu šljiva.. ? Pa, stvarno, kakvi smo mi to ljudi, samo bi da jedemo i pijemo, mogli bi malo i da pomognemo…

Nije nam se jednom desilo da nas, prolazeći pored njiva, gde ljudi plastu seno, okopavaju kukuruz, beru maline, pozovu da „malo i mi priskočimo!“. „Takva se sila valja iskoristiti!“, obično bi nam dobacivali, i kroz smeh nam govorili: „Blago vama, kad ste tako dokoni!“.

Ma, naravno da smo dokoni, i naravno »da je nama sve lako«, i baš i volim što nas tako mnogi vide. Nikad nisam volela da neki moj postupak, reč, razmišljanje, izazove sažaljenje, premda znam da se tu lako skupljaju jeftini poeni. Za šta? Pa, ko bi ga znao, različiti smo, i upravo zato i izazivamo različita osećanja. Od mene nemojte da očekujete da ću ikoga da žalim, ali zato ću sigurno da bodrim, hrabrim, pomognem, izazovem samo ono dobro. Eto, pošto se ovako lepo ispričah, hajde i da nešto pomognem. Mislite da ću da berem šljive?! Neeeeee… Ne volim to…. Dosta je bilo, te mlađahne godine sam davno ostavila iza sebe, sad samo mogu da se fotkam na Sajmu šljiva, sa brojnim izlagačima, nazdravljajući domaćom ljutom, ili nekom možda malo blažom. Ono što mi se dopada, mmmm, to je čokoladni kolač sa šljivama. Kad će opet taj Sajam..

Na poziv Puteva Sokola i njihovog udruženja, evo nas u Osečini. Jutro lepo, ali preti vrelinom. Okupljanje za vožnju je ispred sportskog centra. Sinoć smo tu slušali koncert »Nevernih beba«, a sad u neverici gledam koliko se ljudi odazvalo pozivu i došlo da se družimo i zajedno pedalamo obroncima Vlašića! Mnogo je smeha, sve pršti od vitalnosti i zdravlja, zdravog odnosa prema sebi, prijateljima, prirodi, prema životu. Ima i dosta dece, porodice su na okupu, lako ih je zamisliti kako sede za nedeljnim ručkom i uživaju u tim zajedničkim trenucima: dečica se zadirkuju, ispod stola lupaju nogama, potajno štipkaju, Ona viče, »Tataaaaa, znaš šta mi je rekao… Rekao mi je da su mi pegice na nosu baš ružne… Tataaaa.. !» Evo, sad su te porodice svoju nedeljnu trpezu prebacile u još jedno, baš zdravo okruženje. Sport je taj koji će ih naučiti specifičnom stilu življenja, uživanja, ali i toleranciji, trpljenju, nekad i bolu. Sve je to život.

Toliko je radosti, da je ta emocija skoro pa opipljiva. Ako želite da u jednom danu okupite stotinjak kvalitetnih ljudi iz raznih krajeva Srbije, zakažite MTB vožnju, unesite u to dušu, srce, ljubav, i uspećete. Samo toliko.

Vožnja je ne baš naporna, uglavnom makadamska. Dosta kratkih ali jakih uspona, ništa spektakularno, ali po velikoj vrućini ipak malo zahtevnije. Dečica se dobro drže, hvalimo ih, bodrimo, ponosni su i oni i njihovi roditelji. Nenad nas vodi Stazom Ikonića, i uvodi u jedno lepo dvorište. Tu malo hvatamo »krivinu«, tj ladovinu, a onda ulazimo i u kuću, gde nas čeka domaćica i hladan sok od maline. Ovde smo imali i čas geografije, gledajući u okolna brda i planine: Povlen, Bobiju, Sokolske planine, i Medvednik, koji se proteže kao pravi meda. Već s kapije pogled je »pucao« na herojsko Gučevo.

Stojim pod krošnjom jabuke, sad vidim i one koje nisam na jutarnjem okupljanju. »Jao, pa nisam znala da si i ti tu«, kažem Milanu, »Čekao sam da dođem na red«, kaže Milan, »…dok se ti sa svima ispozdravljaš i ispričaš«. E, vidi stvarno.. A, zaboravio je da kaže: »I fotkaš!«.

Za to »fotkanje« stalno dobijam grdnju od Gorana. Prolazeći kroz jedan šljivik nismo mogli a da ne zastanemo i uberemo po koju šljivu. Sušna je ovo godina i rod šljive je, reklo bi se, podbacio. Ali, ajd’ da ja ne fantaziram i ne vršim analizu. Uglavnom, kad smo krenuli u nastavak vožnje, moj KTM Konstantin Veličanstveni počeo je da štuca. Nije se prejeo šljiva već je negde »nabo« prednji točak. Ne bih baš da uvaljam svoje fine noktiće u prašnjavu gumu, a setih se da Goran u poslednje vreme premalo vozi i da mu treba više kilometara, zbog planirane vožnje do Manhajma. Zovem ga »Vraćaj se, nećeš valjda da dozvoliš da se drugi muče oko mene i Konstantina! Znaš da sam mnogo zahtevna«.. Grrrr… Tačno sam znala šta je pomislio, opet sam ostala među poslednjima, jer stalno stajem i fotkam… Ipak, vratio se. A, Zoran, mnogo duševan čovek, reče mu: »Moj Gorane, neće tebi biti lako s njom do Manhajma!«. Lako? I ne treba da mu bude lako!! Svašta.

Došli i do Gornjeg Crniljeva, rodnog sela vojnog pilota Milenka Pavlovića. Milenkov poslednji let bio je 4. maja 1999. godine, kada je, kao pilot Vojske Jugoslavije i komandant 204. lovačko-avijacijskog puka, poginuo u borbi sa NATO eskadrilom, tokom NATO bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije. Zastali smo, ovaj put na času istorije, u spomen kompleksu napravljenom u njegovu čast, i za pamćenje. Pred nama je ponosno stajao stasit mlad čovek u plavom pilotskom kombinezonu, ispod ruke je držao letačku kacigu. Naježila sam se “od glave do pete”. A, tek kad je progovorio: »Ja sam potpukovnik Milenko Pavlović, rodom iz ovog sela, evo, tu mi je rodna kuća, tu su moji roditelji, ovde sam išao u četvorogodišnju osnovnu školu, a potom školovanje nastavio u Osečini, Mostaru, i Vojnoj akademiji u Zadru. Tog kobnog 4. maja, na let MIGom 29, spremao se moj mlađi kolega. Znao sam da ide u sigurnu smrt, morao sam to da sprečim! Iz kokpita sam izvukao mladog pilota, sve vičući: »Nećete vi da ginete, deco, ja ću!«. Dvanaest je minuta trajao moj let. Već po poletanju ostao sam »slep«, jer je otkazao generator naizmenične struje, i nije mi radio radar. Moje šanse za preživljavanje nisu postojale. Iz rejona Tuzle lansirane su tri rakete. Pre no što su me pogodile, uspeo sam još samo da kažem«: Vidim ih, ali vide i oni mene!«.

Bio je to poslednji Milenkov let, poslednji let jugoslovenske avijacije do kraja NATO agresije i poslednji od 11 uništenih MIGova 29. Ovaj scenski prikaz organizovali su Putevi Sokola, uz pomoć Nenada Bacuke Simića, u kojeg smo svi netremice gledali i fascinirano ga slušali. Ušli smo i u spomen-dom “Milenko Pavlović Pilot”, a vodu pili sa spomen-česme. Ponovo se čuo naš žagor, i još po neki uzdisaj.

Život ide dalje. Mi smo tu još malo zastali, fotografisali, užinali krofne. A, onda sam saznala i za moj najnoviji nadimak! Pravo iz Italije, sa severa Lombardije, a na putu za Kraljevo, baš ovde, u Crniljevu, pridružio nam se naš prijatelj Kuša! I, šta kaže, šta kaže… »Sve ove dane, dok sam s društvom bio u Italiji, zvali smo te Jupi-du-jupi-du-jupi-du!« To po pesmici koju sam jednom prilikom izbacila na fejsu, u ko zna po kojem naletu oduševljenja zbog uspešne promocije Zvoncara tima u sklopu Ciklomotivinog konkursa za izbor pobedničke ekipe koja će da pedala do Manhajma u Nemačkoj. Samo nekih 1300 km, prava sitnica! Super, kažem ja, pa haj’mo, u to ime, da još jednom otpevamo!

Idemo dalje, lepo se druženje nastavlja, i lepi predeli kojima prolazimo. Dosta je prašine, sve je suvo, odavno nije bilo kiše, pa nije ni čudo što mi se nametnula misao i nova kategorija MTB vozača: MTB prašinari.

U daljini vidim impozantnu građevinu, manastir Plužac, posvećen Svetom caru Konstantinu i carici Jeleni. Manastir je podignut prilozima vernika i radnim akcijama, osvećen 2008. godine, a 2012. proglašen za muški manastir.

Katka pauza, a zatim još malo lepote vozeći kroz selo, pored raskošnih livada i brežuljaka. Ponovo smo u Osečini, okupili se »oko ognjišta«, prava smo MTB porodica. Malo smo porasli, pa se više ne »lupkamo« ispod stola, ne vučemo za kikice, ne tužakamo mami i tati. Ali, i dalje zbijamo šale, i uz smeh se i razilazimo. Do sledećeg susreta, do viđenja!