Unela sam u kuću puuuno peska, ali baš puno; pesak u čarapama, u patikama, na točkovima, odnekud se i u rancu stvorio. Eeeeee, tako mi i treba! A, čudila sam se svojevremeno mom mlađem sinu kad je iz parka, krijući, u prikolici autića u kuću dovlačio pesak. “Pa, Matija, opet na sve strane pesak! Još će i iz lonca da izviri!” A, Matija sleže ramenima, kao da kaže – volim da se igram u pesku, pa to ti je!

Ispostavilo se mnogo godina kasnije da i ja volim da se igram u pesku, a evo kako sam do te mudrolije došla: naime, posle Deliblatske peščare nekoliko puta sam bila u Ramsko-zatonjskoj, potom čula i za Subotičku, pa i tamo otišla, ali pešice, nakon čega dođe vreme da odem i opet ali da se ovaj put Peščarom švrčkam biciklom. I ne trebaju za to bogznakakve pripreme; ne trebaju ni kantice, ni lopatice, ni razne modlice da pravimo kolače od peska. Dovoljno je siguran MTB-bicikl i društvo s kojim ćeš da podeliš lepotu dana. Samo toliko. Eh, to “samo”… Zna uši da zapara. Da bi dosegli to “samo” mnogo toga treba da se uklopi, pa da ispadne kao spontano, kao obično i najnormalnije. A, svi znamo da to najnormalnije treba i zaslužiti, jer mnogo je toga lošeg, nenormalnog, bolesnog oko nas. I u godini 2020., koja je obeležena pandemijom korona-virusa, posebna je veština naći ljude u kojima tu normalnost i običnost prepoznaš i koji su spremni da ih s tobom podele.

Nedelja je, 25. oktobar 2020., i put nas vodi na krajnji sever Srbije, naselje Palić i na Palićko jezero. Ovo jezero je najveće prirodno jezero u Srbiji, nastalo u pradavna vremena kao izdansko, iako voda jezera najvećim delom potiče od padavina koje su ispunjavale udolinu.  Prema legendi, jezero je ostatak Panonskog mora, a nastalo je od suza pastira Pavla koji je tu napasao svoje stado.

Okupljamo se u parku uz jezero. Pristižu ekipe: iz Inđije – “MTB Družina”, Iz Novog Sada – “Fribajkari”, iz Beograda – “Nesputani”, a domaćini su nam Subotičani – grupa “Rekreacija biciklom, Subotica”. S domaćinima se do današnjeg dana nit’ čuli, nit’ videli – dovoljno je bilo da poželimo želju i oni su bili spremni da nam želju ispune. Taman je prilika da dodam da je “most” između Subotičana i ostatka ekipe bio Zoran Vukmanov i njegovo Udruženje “Poželi želju”. Hvala, Zorane!

Dakle, okupili se, upoznali i krenuli put Subotičke peščare. Zajedničko fotografisanje uz jezero pokazalo je da nas je tridesetak, što je lepo iznenađenje jer je zbog izuzetno loše vremenske prognoze – kiša, kiša, kiša, mnogo biciklista otkazalo svoje učešće u ovoj MTB-peščarskoj akciji, koju sam nazvala “MTB Peščari na Severu Bačke”.

Krenuli smo, prošli kroz Palićki park, a tek sam onda videla koliko je uređen i lep. Pri povratku ćemo ga detaljnije razgledati. Prešli smo ulicu, vozili kratko biciklističkom stazom te zamakli u šumu. To smo čekali!! Da osetimo pesak pod točkovima, da doživimo nešto potpuno drugačije od uobičajenih vikend-planinskih vožnji. Inače, peščare su redak prirodni fenomen u Evropi, i ponosna sam što sam spremna na nove izazove, i što sam drugare povela u ovu peščarsku avanturu. Oni nemaju strah od nepoznatog i nisu se “zaglavili” u nečemu mnogoputaviđenom. Drugari, hvala na poverenju!

O Subotičkoj peščari sam već dosta pisala pa ne bih da ponavljam, možete da pročitate u mojim prethodnim tekstovima, ali ipak evo nekoliko podataka: Peščara je u najvećem delu svoje istorije bila “živi pesak”, te je bila aktuelna tema njegovo vezivanje pošumljavanjem, koje se intenziviralo u drugoj polovini 18. veka. Sada pesak manje zasipa Suboticu, premda kažu da došljaci povremeno osećaju neprijatnost zbog sitnih čestica koje vetar severac i dalje raznosi.

U šumi je lepota, jesen stigla, lišće poleglo po stazama, miris zemlje i peska meša se s vlagom iz vazduha. Nema kiše, prepunjeni oblaci otišli su dalje od nas. Ima jedan kratak ali strm spust, pa uspon, pa spust, pa bezbrižno vozimo kroz šumu, stižemo do jezera Tresetište, tik uz mađarsku granicu. Kratka pauza, fotkanje, pa idemo dalje. Prolazimo pored njiva spremnih za zimovanje, a bale sena su k’o poručene za atraktivne fotografije. Oko nas širina, prostranstvo, a srce veliko.

Na kratko izlazimo na asfalt, pa ponovo zalazimo u šumu, pa kroz nešto dublji i nezgodniji pesak, dok se točkovi blago zanose, veselo stižemo do jezera Majdan. Trska uz jezero povremeno zlatom bljesne pod stidljivim suncem. Uživancija. I ovde je kratka pauza, a dužu ćemo praviti u kompleksu Ergela Kelebija.

Ergela je velelepna, prostire se na 20 hektara uređenog travnjaka, među cvetnim lejama, dugim drvoredima, sa veštačkim jezerima i centralnom zgradom u panonskom stilu. Dočekale su nas reči: “U sedlu je zemaljski raj”. I ove: “Lipicanac je kao tamburica. Na njoj se svira himna ravnice i neba”.

Zar da posle ovakvih reči bilo šta dodajem?.. Osim – i mi smo u sedlu, i naši točkovi i žice sviraju najlepšu odu prirodi! Hvala svima na predivnom danu, vidimo se i opet! I, ne verujte lošoj prognozi, već idite za svojim ljubavima, za svojim srcem, i ostanite zdravi!