Ako ste zabrinuti jer vam se želje ne ispunjavaju, možda je potrebno da više verujete u njih? Kako je to kod mene? Ništa lakše, a evo i odličnog primera: krajem aprila, baš pred prvomajske praznike, spremala sam se da krenem u Zagreb, u posetu roditeljima. Pomislih kako bi bilo odlično da malo pustim korak i deo svog odmora provedem u Lici i na Velebitu, te pozvah mog prijatelja Željka, idejnog tvorca nadaleko čuvene MTB biciklijade Srce Velebita Sveti Rok MTB Tour. Željko mi kaže da se ekipa okuplja u Lovincu, trodnevno druženje je nazvano Prvomajski Summit Lovinac, izgovara legendarnu rečenicu “Don’t sikiriki“, reče da je na meni samo da dođem, i – ja došla!

Ovo je moj drugi dolazak u lovinački kraj, na područje južne Like. Tragajući za istorijskim podacima našla sam da se Lovinac pod ovim imenom pojavljuje već u XIV veku, kada se spominje plemićka familija Lovinčić koja je na današnjem području naselja Sveti Rok bila u posedu utvrđenog grada Lovinac (Lovynecz). Sada se sa sigurnošću ne zna da li je grad dobio ime po plemićima, ili se plemićka familija nazvala po gradu. Ipak, meni najupečatljivija je jedna legenda: priča je to o petero braće i dve sestre koji su doveli hrvatske rodove na jug i naselili se na obe strane podvelebitskog područja. Jedan od braće, rodovski starešina Lovelos, odabrao je područje današnje lovinačke opštine, tu razvio rodovsku zajednicu i stvorio uslove za nastanak i razvoj grada imenom Lovynecz. Inače, ovo se područje planski naseljava tek nakon oslobađanja od osmanlijske vlasti; u XIX veku brojalo je i do 8000 stanovnika, ali sada je taj broj značajno manji.

Pre tri godine bila sam u Svetom Roku, a ovog vikenda baza nam je Apartmani i sobe Matovinović. Domaćini Petar i Vlatka dočekali su nas veoma srdačno i širokog osmeha, uputili nas na sobe s pogledom na Velebit, mene je čekao i bicikl, a kaciga stiže iz Zagreba zajedno s Krunom. Nakon kraćih priprema krećemo u MTB-krstarenje Ličkim poljem.

 

Vreme je idealno, nema vrućine, temperatura 17-18 stepeni, ima sunca, oblačića, povremeno i vetrića. Prva pauza je pored lepo uređenog izvora Banice, gde smo zatekli francusku porodicu – roditelje i dvoje sitne dečice – kako odmaraju i obeduju tik uz izvor. Iznad rečice je postavljena i velika ljuljaška, ali trenutno je izvodljivo da se do nje dođe jedino ako ste spremni i da zaronite, jer je vodostaj pristojno visok. Tu smo se upoznali s kudravom kucom i njenim gazdom, koji nam je rekao da su baš njegove ruke vredno radile na uređenju ovog izvorišta. Uspeli smo i da uplašimo stado ovaca, koje se povuklo dalje od rečice, prema prostranim mirisnim poljima.

Put nas dalje vodi nepreglednim ličkim prostranstvom, preko rascvetalih livada, pored mnogobrojnih potočića i rečica. Ovde su naselja prilično raspršena, te samo povremeno pogled obuhvati pokoju kuću i okolno zemljište opasano  kamenom ogradom, sagrađenom veštinom suvozidne gradnje. Suvozid – zidanje lomljenim kamenom sa minimumom ili bez ikakve obrade, je veština uvrštena 2018. na UNESCO-vu listu nematerijalnog kulturnog dobra kao nasleđe Hrvatske, Grčke, Italije i još nekoliko evropskih zemalja.

A, gde ćemo sad? Da napravimo krug-dva oko Zira, usamljenog brda sa kamenitim vrhom, koje se uzdiže iznad Ličkog polja i nesumnjivo na sebe skreće pažnju putnika-namernika. Navikao je Zir na znatiželjne i zadivljene poglede, kao i da sam smelo uzvraća. I mami. Sad bih i ja da se popnem na 850 m visok spomenik prirode, ali Željko kaže da je odviše dockan, i da to ostavlja za Srce Velebita koje će se održati krajem maja, kao i u septembru. Uspon, obilazak usputne pećine, uživanje u pogledu s vrha, kao i povratak u podnožje zahtevaju najmanje 2.5-3 sata, koje mi sada nemamo, jer se dan bliži kraju.

Zato krećemo nazad prema Lovincu, ulazimo u prelepu šumu, u zaletu prelazimo rečicu, ima dosta makadama, ima i borovih iglica, obavija nas miris majčine dušice i ptica poj, nasmejani smo, baš uživamo. Ali zašto bi sve bilo tako lepo, može nešto i da nas malo nažulja?! Šta li će to biti? Čujemo zvuk motora, sklanjamo se u stranu, pored nas se zaustavlja kombi Šumskog gazdinstva, proviruje glava rendžera, gleda nas, već je spreman i za nastavak vožnje, a uz dodavanje gasa i ubacivanja u brzinu kao usput nam reče: “Aha, biciklisti… Paaaa, samo da znate da je ovde negde primećena medvedica sa dva medvedića… Tek toliko”. I ode. I osta u vazduhu pitanje: A zašto je važno što smo biciklisti? Ili je to tek onako rečeno. Ili medvedica voli da se igra s biciklićima, možda bi koji da pokloni malim medićima?

Nije nam baš bilo svejedno, premda svesni da smo u Lici, a i ko ne zna za onu narodnu: Zaštićen kao lički medved? Nego, večera će da nam se ohladi, zato bolje da požurimo. Ili je to strah? Sad nam je svaki šušanj i krckanje grančice preko koje prelazi veverica blago stresan. I onda, samo odjednom, neobičan zvuk gume koja se tromo valja! Da, to je guma mog bicikla, koja je baš u dubini šume odlučila da se probuši! Da li je s nama u šumi još neko? Gleda nas? Zašto uopšte razmišljati o tome? Stručnjaci kažu da kroz našu glavu dnevno prođe oko 70.000 misli, koje prolaze poput oblaka na nebu, ustupajući mesto novima; misli su neizgovorene reči, i mi živimo tako što neprekidno vodimo unutrašnji dijalog. Prema tome, i sada je vreme za dijalog, da skrenemo pažnju sa mede i medića, da ustupimo mesto novim mislima, a ima i jedan poslić da se obavi: prvo je Krešo promenio gumu na mom biciklu, a onda se javio i Nedjeljko, sa identičnim problemom. Željko nas je zabavljao šumskim plesom uz Bajaginu pesmu, momci su zasukali rukave i uskoro smo ponovo bili na točkovima, u voznom stanju.

Još 15-20 minuta i stižemo u Lovinac, taman na večeru. Na meniju su ličke pole i ostali specijaliteti ovog kraja. Zadovoljni danom koji je iza nas okrećemo se toploj vatrici, prepunom stolu i dinamičnoj priči. Noć je uveliko prekrila Lovinac, a zvezdano joj nebo prkosi. Šetamo mirnim uličicama, dogovaramo se za sutrašnju vožnju, ali pre toga druženje kod drugara u njihovoj super-kući. I, šta kažete, da li dobro usmeravam svoje želje?