Ovo je priča o sokolu, koji živi slobodno, na steni, i gnezdo ne gradi. Priča o prirodi, i o ljudima.

“Kad si zadnji put menjala lanac? Da li ima lufta kad si na malom ili velikom prenosu? Zašto si…. Zašto nisi…. “. Da li verujete da mi je čovek prišao na sred planine s ovakvim pitanjima? Ha, kakva nadmoć! A, kamo: Ljubim ruke gospođo… Da li se mi odnekud poznajemo… Lep dan danas… Šta mogu da učinim za vas?… A da vi, lepa gospo, nastavite dalje na mom vrancu, a ja ću polako, s vašim ranjenim, kaskati za svima.. Rekoh, možeš li ti, dečko, da ne koristiš strane reči i izraze, i rešiš problem? Izgleda da nije mogao, jer je ponovo seo na svoj bicikl i nastavio vožnju. Nastavila sam i ja, ali mi je lanac, koji je ostao bez maziva i tako zatezao i blokirao vožnju po jačim uzbdicama, napravio priličnu pometnju. Ipak, to ni malo nije uticalo na moje odlično raspoloženje i ništa nije moglo da pokvari ugođaj koji su mtb majstori napravili na obroncima Sokolske planine.

“Putevi Sokola” je biciklističko-brdska kros manifestacija u organizaciji Udruženja “Zeleni trag” iz Valjeva. Prvi put sam za njih čula u oktobru 2016. godine, kada sam s grupom prijatelja učestvovala u mtb vožnji na Gučevu, “MTBitci iznad oblaka”. Celu se zimu “Zeleni trag” spremao da 13. maja dočeka bicikliste iz cele Srbije i okruženja, i ugosti ih na sportski i viteški način.

Zašto kažem viteški? Manifestacija se odvija na obroncima Sokolske planine, koja je ime, najverovatnije, dobila po gradu Sokolu, a ovaj, opet, po jatima sokolova koji su nastanjivali ove prostore. Soko je oduvek bio simbol viteštva, snage, brzine i spretnosti, i, zato sam, spremajući se za odlazak u Podgorinu, osetila duh viteštva.

Kros startuje u ataru sela Bastav, u opštini Osečina. Osečina više nije odsečena od sveta, više ovaj kraj ne nastanjuju hajduci i divlje zveri. U hajduke možemo na jedan dan da se preobratimo mi, željni slobode i avanture. A, u divlje zveri, … ne, to ćemo da ostavimo iza nas, makar na jedan dan.

Subotnje rano jutro obeležila je izuzetno jaka kiša. To je moglo da mi bude prepreka samo na početku mog vraćanja prirodi kroz biciklizam i planinarenje. U to vreme sam imala neobjašnjiv strah od kiše po planinskim vrletima, nisam mogla da pronađem ništa lepo u prizorima gde šumu obavija beličasta koprena, gde točkovi upadaju u nepregledne kilometre vode i blata, gde se duž mišića nogu prave fini prljavovodeni tragovi, a stopala šljapkaju u mokrim patikama.. Sada je mnogo toga drugačije. Drugačija sam ja.

Kiša u naletima, prati nas skoro celim putem od Beograda. Pred dolazak u Bastav naglo se povlači i obasjava nas sunce. Stiže poruka od Dekija, lepe želje za uspešan dan i dobru vožnju. Odmah mu uzvraćam fotografijom prelepog plavog neba i plutajućih snenih oblaka. Divan dan je na obzorju.

Selo je pod okupacijom raspoloženih mtb vozača i, jednim delom, planinara. Svi smo veoma razdragani i vrlo bučni u izražavanju dobrih vibracija. Ima dovoljno mesta za parkiranje i pripremu za vožnju. Prvo da se prijavimo kod organizatora. Odlazim do šatre postavljene ispred jedne zgrade. Tu su dve lepe i ljubazne devojke, vrlo snalažljive. Očas pronalaze moje ime na spisku prijavljenih, potpisujem izjavu da sam “fizički i mentalno spremna za MTB kros “Putevi Sokola”  i da učestvujem na svoju odgovornost…”.

Dobijam startni broj i tračice kojima treba da ga pričvrstim na bicikl. Naravno da sam tu nešto smuljala, ali naravno da su tu i vitezovi koji su učinili da sve bude kako treba i kako dolikuje. E, da. Devojke su imale jako lepe nokte. Primetila sam to u trenutku kad su prstom pokazivale gde da se potpišem. Baš lep prizor.  A, primetila sam i da su na vožnju, koja je bila zakazana za 10 sati, mnogi tek pristigli kolima u 10. Dakle, bilo je više nego jasno da će se sa startom kasniti. Ako si se i hranom i vodom i svim ostalim potrebnim, tempirao tako da kreneš u 10, onda to nakon nekog vremena odugovlačenja počne da bude problem. No, dobro, kako drugima, tako i meni. Krenuli nešto pre 11. Manifestaciju je proglasio otvorenom, i kros je mogao da počne, kada je za to dao znak predsednik Opštine Osečina. Šareniš od oko 140 ljudi je disciplinovano krenuo u svoje prve kilometre.

Vrlo brzo je bilo jasno da će vožnja uveliko biti u znaku blatnjave šumske staze. U stvari, i nismo mogli da znamo koliko će tog blata biti, ali smo čuli da je celu noć kiša obilato natapala ovaj kraj i otprilike smo naslućivali šta možemo da očekujemo. S obzirom da sam u nekoliko navrata okušala fruškogorsko blato, teško, lepljivo, ovo me se i nije nešto dojmilo, premda, ne bih da se domaćini uvrede, pa da pomisle da ne cenim ovo njihovo, sokolsko. 

Ta vožnja kroz šumu je više bila guranje, jer smo se sve vreme penjali i proklizavali po tragovima ovih ispred nas. Ma, nije to uopšte bilo strašno. A ni od nekog značaja. Šuma je bila blistavo-zelena, mirišljava. Povremeno izlazeći iz gustiša okupirao bi nas miris bagremovog cveta. Biće meda. Prelazimo i preko cvetnih livada, pa ponovo ulazimo u šumu. Vrlo brzo moj KTM, Konstantin Veličanstveni, počinje da pokazuje znakove istrošenosti. Mislim, ne od godina, ne od mene zlotvorice, već od suvog lanca kojeg je na krovu auta nemilice ispirala jutarnja kiša, a zatim i blato i bare kroz koje smo prolazili. U nekoliko navrata stajem brutalno ukopana u mestu. Svaki put budim pažnju vitezova, ni jednom nisam ostavljena da se sama borim s problemom koji sam imala. Nekako, sad kad gledam, problem je više bio njihov nego moj, jer su zaista svi silno želeli da ga reše, a time se reše i muka sa mnom.

U momentu razdvajanja na mali i veliki krug maratona, Dragan Sremac mi je ponudio da zamenimo bicikle, jer sam ja odlučila da nastavim da idem trekom velikog kruga. Hvala, Dragane! Hvala i Predragu, i Milošu, i Zoranu, i Nenadu, i Vladi, i … Ma, kažem vam, nisu ovo slučajno Putevi Sokola!  Bilo je i zafrkancije, naravno, te je tako primećeno da, pošto već ne mogu da gurnem Konstantina u Neru i tako izazovem pažnju, nešto sam već morala da smislim….  Pa, da zvoNcam, to uvek mogu!

Izlazimo na greben, teren je mnogo prihvatljiviji, da ne kažem idealan, lepota od vožnje širokim makadamskim putem. Kratka pauza na okrepnoj stanici, gde su nas domaćini čekali s bananama i vodom. A, da, zaboravih da kažem da smo u startu dobili suve šljive i bonžitu, energetske bombe. Ja sam moju kesicu sa suvim šljivama vrlo pametno ostavila u kolima. Ali, zato je tu bio Dušan iz Pecke, kojemu je verovatno šljiva preko glave, i koji me je vrlo kavaljerski pratio jedan deo puta i ponudio mi svoje sledovanje, koje sam, a šta ste drugo mislili, i prihvatila.

Kako se sve više penjemo, tako su i predeli lepši, a vidikovci raskošniji. U jednom trenutku mi se pridružuje Vlada, inače drumski vozač. Vladu nisam videla nekoliko godina, tačnije otkad sam skoro i definitivno prešla u mtb vozače. Ova vožnja je njegova prva off road, ujedno i pripremna za Čiker maraton. Baš mi je bilo drago kad sam čula da se sprema za Čiker. Još jedan kvalitetan čovek i odličan biciklista. Tako u priči i povremenim ispadima mog Konstantina, stigosmo do podno Rožnja, najvišeg vrha Sokolske planine. Još jedna okrepna stanica i Zoran, koji je shvatio da imam realan problem s prenosom i sugerisao da se ne penjem na vrh, jer bih verovatno morala da guram bicikl. Rečeno, učinjeno, počela sam da se vraćam, usput sam svakome koga sam srela rekla da se odvajam od grupe. Najviše me brinulo da se, gurajući bicikl, a ne znajući kakav nas teren kasnije čeka, ne oduži kretanje po planini, i da, kojim slučajem, ne upadnem u mrak. Ne, to nikako!

Drugi deo treka je bio fantastičan! Mnogo prelepog spusta, prizora od kojih zastaje dah. Na nekoliko mesta i fotkanje. Po silasku u jedno seoce, na oborenom drvetu s leve strane puta, sedi Goran i jede slaninicu. Toliko je blatnjav da skoro i ne razaznajem šta su mu pantalone, šta čarape, a šta otvoreni delovi tela. Šta bi s tobom, iz kog si blata ti izdžikljo? Morala sam da se nasmejem, a, vidim, i njemu bi lakše kad je konačno imao s nekim da podeli svoju dogodovštinu. Dakle, pri jednom spustu zatekao se u baruštini punoj blata i proklizao po kamenu na dnu.. Kaže da je lepo zalegao. Ma, vidimo mi to i sami…

Nailazi traktorista. “Imaš li, gazda, malo ulja, za ove naše ljute mašine?” ” Za jednu ili dve?” ” Za dve”. “Za dve imam!” Podmazali lance i konačno sve ide ko… Pa, ko podmazano.

Ponovo ulazak u šumu, opet gnjavež s proklizavanjem, upadanjem u tragove guma, kamenje kao da raste posle kiše… Nije to dugo trajalo. Lep spust za kraj, blato frca na sve strane, oslobađa se sa točkova, ima ga svuda, oči jedva držim otvorene koliko se grumenja nahvatalo na trepavice, naočare sam spustila do pola nosa, ne bih li videla kud vozim, da se ne zaustavljam i po ko zna koji put ih brišem…

Evo nas opet ispod šatre. Pasulj je ukrčkan. Pivo je hladno. Zahvalnice su ispisane. Prvo da se operemo i presvučemo. Sada je šuma iza nas. Još dugo iza našeg dolaska pristizali su sa vožnje naši prijatelji. Počinje i da se smrkava. U jednom trenutku sunce je uspelo da se otme odlazećem danu i još nam malo produži lepotu svega doživljenog. Kiša koja se otrgla iz jednog oblaka, samo je doprinela osećaju blagostanja i sreće. 

Hvala svim Sokolovima, hvala što su učinili da budemo deo ovog čarobnog dana! Pozdrav, do sledećeg druženja!