„Pa, ti si se zaljubio! Drugačije se ponašaš, tolerantniji si, zadovoljniji, nasmejan, ne zakeraš kao ranije, malo muljaš, lažeš kad izlaziš ranije s posla, ali su to one lepe, bele laži, neškodljive“, kažem kolegi Milanu, a on se smeška i „otima“, sve kao nije on te sreće, neće to njega da „strefi“… Ipak, traje to već neko vreme i ja to saznanje „delim“ s jednim prijateljem. „Blago njemu!“, kaže Đorđe. Stvarno, blago njemu, zaljubljenost može baš da bude lepa, ali ima nešto još lepše: naučiš nešto više o sebi, pronađeš neke nove izvore životne radosti za koje nisi ni znao da postoje ili su vremenom presušili zbog nestalnog dotoka svežih životnih sokova; sve vreme ideš prema novom ušću i, kada se najmanje nadaš, desi se ljubav! Da, ljubav je još lepša od zaljubljivanja! Liči i na predaju, a nekima i na poraz. U toj „predaji“ ti se u stvari puniš novom nadom i ushićenjem, imaš ciljeve koji su dostižni, nisi sam i imaš mnogo razloga za sreću. I, zato, „blago njemu“ jer se usudio da voli, nije se zaogrnuo neprobojnim štitom taštine, sebičnosti i zlovolje, oslobodio je svoje čakre i predao se drugome. Nema tu mnogo mesta razumu, jer – razum je hladan, već se prepuštaš šapatu svoga srca. Blago njemu…

Razne su ljubavi, a i mi smo različiti. Ono što vezuje nas sedmoro mtb bajkera pristiglih u Crnu Goru, u rožajski kraj, je ljubav prema prirodi, osećaj duboke povezanosti sa zemljom koju poštujemo, sa livadama, rekama, jezerima i planinama. Radost koju osećamo dok smo zajedno je skoro pa opipljiva. U ovo suludo vreme loših ljudi, podmetanja, laži, prevara, nebrige – sve se više okrećemo ovakvim akcijama i međusobnoj podršci. Sve više volimo sebe, telo nam je zahvalno za sve lepo što mu priređujemo i što ne zaboravljamo da ga imamo jednog jedinog za ovog ovde ovozemaljskog života i da rezervno nemamo. Voliš sebe, voliš svoje telo, poštuješ svoju dušu i srce i prenosiš to na živi i neživi svet oko sebe. Nije malo.

Sećate se: sišli smo sa planinskih grebena Štedima i Hajle, bili smo na nekih 2200 metara nadmorske visine, a sada smo u Rožajama i tražimo način da se „prebacimo“ na Štedim, do katuna gde smo smešteni. Gde god smo u gradu stali da pitamo i „pregovaramo“ oko prevoza, svi su bili izuzetno ljubazni i raspoloženi za razgovor i druženje. Na jednom mestu, na ulici, zamolila sam mladog Rožajca za wi-fi signal, da se javim deci da im majku nisu napali ni vukovi ni medvedi, niti sam jela ludih gljiva. Odmah mi je i to bilo omogućeno i baš smo svi bili impresionirani dobrodušnošću i susretljivošću ovih ljudi. Interesovalo ih je i dokle smo sve na biciklima stigli i zašto smo toliko blatnjavi. Kad su čuli da smo satima kisnuli i da smo se sušili i grejali u Eko katunu Hajla kod gazdarice Emine, jako su se iznenadili jer je u Rožajama ceo dan sijalo sunce. Da, znamo mi to, jer se sa planine, kad god smo imali pogled ka gradu, lepo videlo da je osunčan.

Još samo da nađemo prevoz a da to nisu naši bicikli kojima bi trebalo da pedalamo nekih 15 km i oko 750 visinskih metara, a mrak samo što nije… Dolazimo do raskrsnice i velike vulkanizerske radnje i perionice automobila (skoro rekoh bicikala, jasno je da nam je to potrebno!). Svi se „parkirali“ uz ogradu, pristiže i „vesela“ dvojka – Milanče i Sava, a Goran uđe u dvorište da pita za prevoz, jer je video neki veliki blatnjavi džip, pravi terenac, koji je izgledao kao da se zajedno s nama spustio pored “Gropa” i Bandžova. Nedugo potom eto ti Gorana ali nije sam: s njim je Feka, predsednik Planinarskog i ski kluba „Hajla“ i upravnik planinarskog doma „Grope“! Sad je naša sudbina u Fekinim rukama, džipu, točkovima, Fekinom slobodnom vremenu… Ma, dramatizujem malo, to zbog one moje izjave u radio emisiji „Van dometa“ na Radio Laguni gde sam rekla da mi je jedan od ciljeva, pored knjige koju pripremam, i ekranizacija nekih od mojih priča sa bloga, odnosno mtb i planinarskih akcija. Nešto mi „preko glave“ serija o bolnicama, urgentnim centrima, bolestima, noćnim prepadanjima po praznim hodnicima, virusima i bakterijama koje vrebaju na sve strane… Glasam za zdravlje, za široke šumske staze, osunčane proplanke, mirišljave jagodice, uplašene srne. Za lepe i zdrave priče. A, ljubavi se i u šumi rađaju, ne samo u bolnici; voditi ljubav na tepihu od borovih iglica može biti malo nezgodno, ima i smole, ali možete vi to…

Feka je čovek finog, odmerenog držanja i reči, vrlo dobronameran i od pomoći. Nema tu mnogo priče i uskoro smo bicikle smestili na sigurno – kod gazda-Grbe u vulkanizersku radnju, a nas sedmoro smo sa Fekom krenuli put Štedima. Svi smo puni doživljaja današnjeg dana, a Kuša se naglas „preslišava“ – ima li sve neophodne sastojke za spremanje palačinki. Računamo da će nam Kokan pripremiti nešto za večeru od silne dragosti što smo svi sedmoro uspešno prebrodili nebrojene izazove današnjeg bicikliranja i što se na Štedim vraćamo živi i zdravi. I da će biti malo tople vode iz ibrika sa šporeta na drva, da pospemo preko svojih oznojenih tela… I da će… Ma, samo nešto izvoljevamo! Osmeh, i …. Kokaneeee, stižemooooo…!

Budite i vi ovde, biće palačinki.