Ako smo na Staru planinu krenuli da tražimo blago popa Martina, nismo izabrali dobar dan. Tačnije rečeno, izabrali smo pogrešno jutro.

Na pešačenje smo krenuli od planinarskog doma „Babin zub“, smeštenog podno istoimenog, vrlo atraktivnog vrha. Prvi je februar 2020. godine, tek je 6 sati, još uvek je mračno. Ulazimo u gustu bukovu šumu, očekujem na nebu zvezde, ali ih nema. Nakon otprilike 800 metara izlazimo iz šume, pravo na skijalište. U daljini se naziru prvi obrisi planina, koje na svojim rubovima kao da gore: to se dan budi u velikom stilu. Sad se već osećam bolje i više ne razmišljam o zvezdama kojih nema.

Naš današnji cilj je Midžor, najviši vrh Stare planine sa srpske strane. Sledeći po visini je Dupljak, na 2032 m n.v. Ko požuri možda i na Dupljak stigne. Moje su misli okrenute prema Midžoru, premda je za mene veoma vredno i to što sam prvi put na Staroj planini – krovu Srbije, planinskom vencu koji prirodno deli Srbiju i Bugarsku. A, kako je to hodati po krovu? Pa, da vidimo.

Pred nama je osam kilometara neprekidnog uspona. Sneg je ispočetka suv, ne mnogo dubok, i taman kad smo očekivali razdanjivanje i lepe predele – pokrila nas je magla! Gusta, neprobojna, lepljiva, neprijatna. Svuda magla. Vetar je isprva jedva dodirivao naše obraze, ali se ubrzo razgoropadio i poprilično spustio temperaturu na planini. Lede se i obrve i pramenovi kose koji se otimaju vetru. Odolevam hladnoći, sve se nadam – sad će sunce. Pored kape, preko glave navlačim i kapuljaču, ali ni to nije dovoljno, zato stavljam masku da zaštitim otvorene delove lica. Menjam rukavice, više mi nisu dovoljne one srednje debljine, već na ruke stavljam tople skijaške. Treba mi duža i toplija jakna, da se bolje zaštitim od udara vetra. Uh. Voda se u rancu nije zaledila. Dobro je, jako sam žedna. Probijamo se kroz sve dublji sneg, naporno je. Držimo se kolone, vidljivost je značajno smanjena i zato se ne treba odvajati i bespotrebno rizikovati. Teško da mogu da zamislim išta oko sebe. Jedino što vidim je prvi i drugi ispred mene. Da li uopšte išta ovde postoji? Da li smo sada na nekom „krovu“ a svuda oko nas je ambis i moramo da pazimo da ne zakoračimo pogrešno i ne nagnemo se nad dubine koje vuku? Ako dovoljno ispružim ruku, da li ću dodirnuti stenu? Ili možda samo težak gusti oblak? Odustajem. To su oni trenuci kada si svestan da je jedino što možeš da uradiš – da čekaš, i da se nadaš.

Tišina nas je obavijala sve do jednog trenutka kada smo svi shvatili da je vreme za promene. I pojavi se zračak sunca. I nestade. Pa se opet pojavi, ali ovaj put snažnije i zadrži se duže. Da li će biti dovoljno uporno i ubedljivo? Možda da ga malo ojačamo, da mu damo neki znak koji će ga još više motivisati? “Sunce, sunce, sunce”!!! To naš vodič Vlada doziva, i traži i od nas da se pridružimo. “Sunce, sunce, ..”! Sad svi dozivamo. Još minut, dva, tri, … Da, da, daaa! Uspelo je! Nebo je u jednom trenutku počelo da se cepa, a kroz zvuk vetra čuo se jecaj oblaka, zvuk razdiranja. Pa, neka je, i oblaci i magla će se negde sastaviti, a nama sada treba sunce u svojoj punoj veličini i sjaju!

Bacih pogled iza sebe, zastadoh u pola reči, u pola koraka: neverovatna se drama na nebu odvijala, vetar je pravio kovitlace i razgrtao prostor oko sebe, a sunce je spremno čekalo. Provirilo je najpre stidljivo, a onda snažno zamahnulo i visoko odskočilo. Dočekali smo taj trenutak u podnožju Midžora, pored ostataka stare karaule i oznake – 200 metara do vrha! I krenuli smo na gore, u poslednje metra uspona, ovaj put nešto izraženijeg i dinamičnijeg, sa čestim osvrtanjem unazad, s pogledom na slojeve oblaka koji su se penili i izbacivali nas na pučinu. Beskrajno lepo.

Na vrhu se ushićenje razbuktava, sledi zajedničko fotografisanje i dogovor o nastavku dana. Jedan deo ekipe silazi sa Midžora i vraća se istim putem prema planinarskom domu, sve do autobusa koji nas čeka na magistrali; drugi deo ekipe nastavlja prema vrhu Dupljak, pa dokle stigne i kako je kome volja. Krenula sam s većinom prema Dupljaku, bez ikakvih očekivanja, osim da produžim ovaj predivan dan.

Najpre se spuštamo grebenem, pa se penjemo, pa opet spust, klizav, zaleđen, ali nestvarno lep. Ulazimo u pojas magle, ali samo na kratko, pa stajemo pored jednog pograničnog kamena, zatim i drugog. Virimo na „drugu stranu“, bugarsku, a tamo, o čuda, nema snega. Kako priroda zna gde je granica? I dalje hodamo, hodamo, spustili smo se sve do Vučjih jama na 1769 m, pa se opet penjemo. Uspon je sve jači, nezgodniji, ima i stena koje zaobilazimo, a između njih proviruje zaleđena trava. Na mestima gde je sunce najjače uprlo sneg se topi, klizavo je, ne baš prijatno. Vetar se opet pojačava. Stajem s grupom planinarki na kratkotrajan predah, gledamo u daljini Dupljak, u magli je, ima još dobrih 200 i nešto metara vertikalnog uspona i približno sat vremena penjanja. Valjalo bi požuriti. Ili se zaustaviti i polako krenuti nazad, bez forsiranja, uživajući. Zajednički odlučujemo da nakon pauze krenemo nazad.

U povratku jednim delom idemo istim putem, ali se onda odvajamo u desno, prema prevoju, i po treku za koji je Bane rekao  da je to letnji trek, a ne zimski. Shvatili smo ubrzo i šta to znači – padina kojom smo hodali je bila pod veoma dubokim snegom u koji smo pošteno upadali, što u korake onih koji su pre nas prošli i prtili stazu, što u potpuno nova mesta gde smo sebi pravili novi put. Treba ostaviti i svoj trag. Sunce je sijalo u punoj snazi, sneg je blještao devičanskom belinom, a snežni kristali su ceo prizor činili bajkovitim. Dosta dugo smo se tako probijali, povremeno zastajkivali, osluškivali kako planina diše i sa sebe stresa grudvice snega.

Još malo uspona i izlazimo na stazu kojom smo ujutro išli prema Midžoru, ali za koju i nismo znali kakva je i šta je okružuje. Sada je vidljivost fantastična, ogromno je prostranstvo oko nas i nastavljamo našu današnju instant-priču. Zašto – instant? Pa, tako je današnju akciju nazvao naš vodič Vlada, jer smo u jednom dahu došli iz Beograda do podnožja Babinog zuba, popeli se na Midžor, neki i na Dupljak, i vratili se nazad u Beograd. Sve u nekih 22 sata. Pa, zar nije instant? Brzo mi to radimo, ali ćemo po dolasku kući natenane vraćati slike uzbudljive Stare.

Sretosmo na ovom našem današnjem putešestviju i neke nepoznate nam prilike, bez planinarske opreme. Možda su samo malo došli da prošetaju, a možda su upravo oni ti koji traže pop Martinovo blago. Možemo da verujemo ili ne, ali jedna od legendi ovog kraja kaže da je pop, nakon što su mu Turci pobili porodicu, svoj život proveo sveteći se: otimao je blago, davao ga sirotinji ili ga krio u jami koju je čuvao veliki smuk i ubijao one koji su u jamu ulazili. Nije tu kraj legendama o sakrivenom blagu na Staroj planini. Pominje se i bogato pleme Čerkezi, koje je nekad naseljavalo ove krajeve. Ipak, meni jedna od omiljenih priča je ona o Atili, čije se zlatne kočije i blago još uvek traže, a neki od pronađenih spisa kažu da se na svom putu prema sadašnjoj Sofiji razboleo i umro baš negde ovde, na teritoriji današnjeg juga Srbije. Uglavnom, kome je šta važno i za čime traga, neka i nađe, Mi smo svoje blago u današnjem danu našli. Kući se vraćamo jako bogati.