Grupa na watsapu se zove Porodična, a glavna tema prvih dana marta bila je – kada će se roditi Sofija?? Sofija je moja mlađa, tada još nerođena unuka, i moja predviđanja su bila da će u ovaj naš veseli i zbunjivi svet stići u nedelju 5. marta 2023., kada budem trčala peto izdanje Inđija trejla u organizaciji PK “Železničar – Inđija”, nazvanog „Mečki na rupu“. Ujedno će to biti i Prvo kolo Treking i trejl lige Srbije. Želja mi je bila da u momentu kad istrčim tzv. zelenu stazu, dugu 17.8 km, stigne i radosna vest da se Sofija rodila, da su mama i beba super, i da možemo da se prepustimo čarima radovanja!

Paaaa… Reče mi neko – Ne može to kad vi hoćete, već kad Sofija odluči, njena je reč najvažnija! Istina, istina… I tako je mala slatka devojčica odlučila da nam se pridruži u petak, 3. marta, a to je značiilo samo jedno – da će finišerska medelja u nedelju biti njena! Ako zaslužim i medalju za dobru poziciju među prve tri takmičarke, tim bolje!

Okupljanje i start trke je u Jarkovcima, naselju u opštini Inđija, na jugoistočnim obroncima Fruške gore. Iskreno, Inđija trejl je učinio da prvi put čujem za Jarkovce i Jarkovačko jezero, i drago mi je što sad svi mi koj smo učesnici ove trke možemo da dobar glas o ovom vojvođanskom selu širimo dalje.

Atmosfera ispred doma lovačkog društva “Lane” je vesela, već je mnogo trkača koji se lagano zagrevaju i pripremaju za trku. Prilično je hladno, nema više od 2-3 stepena, ali sunčano je i obećava lepo vreme. Preuzimam svoj startni broj, obilazim okolinu doma i istrčavam pred zapušten, ali ipak prelep dvorac, koji i sada govori o svojim najlepšim danima. Malo usporavam, fotkam, potom nastavljam uskom zemljanom stazicom i spuštam se kroz šiblje sve do jezera. Ovuda ćemo trčati u cilju trke, ali dvorac je toliko zanimljiv i na fenomenalnom mestu da sam iskoristila što ima još dosta vremena do starta, te došla da ga obiđem. Građen je u drugoj polovini XIX veka, u vreme Austro-Ugarske, i bio je vlasništvo grofa Petra Pejačevića, jednog od braće koji su svojevremeno vladali Sremom. Dvorac je ovde izgrađen po volji njegove bolesne ćerke, i, tako kažu neki zapisi, po tome je dobio ime „Moja volja“.

Ostala bih ja još ispred dvorca, ali približava se vreme za start trke. Na startnoj poziciji je blizu 400 trkača i hodača, a ima i mnogo pasa, jer je Inđija trejl prošle godine promovisao trku sa psima (Canicross). Zanimljivo i lepo.

Kreće odbrojavanje, a znak za start je dao predsednik Planinarskog saveza Srbije Iso Planić. Tu je bilo važno zauzeti što bolju poziciju jer je usledilo dva-tri kilometra terena gde se trčalo uskim zemljanim puteljcima i gde se nije moglo lako zaobilaziti i skretati. Blata je bilo minimalno i podnošljivo, staza je dinamična, raznolika, trči se pored njiva, niz brdašce, uz brdašce, kroz šumu, pored potoka. Sve je odlično obeleženo, reklo bi se – nikad bolje, te ni u jednom trenutku nisam imala dilemu gde da skrenem.

Ispred mene ima dosta trkača, a iza mene još više. Ove ispred sasvim fino držim na oku, distanca se ne povećava, ali zato iza sebe vremenom čujem sve manje glasova i lomljavu grančica. Povremeno me neko pretekne u punom gasu, ali po teškom i isprekidanom disanju znam da taj neće daleko stići, jer se precenio i previše ubrzao tempo. Sigurno će uskoro zadihan i zajapuren u licu zastati da predahne, a posle se ritam disanja i koraka teže uspostavlja. To sam već puno puta do sada videla, a sama sam to doživela još u osnovnoj školi kada sam učestvovala na kros-trci i skoro kolabirala. Lekciju koju sam tada dobila sam odlično zapamtila, nije trebalo da mi se dva puta kaže, a kamoli da se ponovi.

Na puteljcima ima dosta izdžikljalog granja i korenja i jedan deo treka kroz šumu je trebalo posebno paziti, ali kad smo izašli na čistinu bilo je lakše. Tu je staza išla desnom stranom potoka, preko zelene livade, kroz lokalitet Leje. Nailazimo na stada ovaca i njihove verne čuvare koje smo malo uznemirili i koji su se nezadovoljno vrpoljili dok smo mi prolazili. Sunce škiljavo proviruje, srećom da nije u punom zamahu jer bi sigurno bilo vruće. Prolazimo pored jednog lesnog brda, pa drugog, a to je znak da uskoro izlazimo na kratku asfaltnu deonicu, pravo pred ZOO-park „Koki“. Na ulazu u park stoji čovek, verovatno iz organizacije trke, ali nisam sigurna jer nije imao nikakvo obeležje na sebi. Prolazim pored njega, rukom pokazujem prema ulazu, on klimanjem glave odobrava, ulazim u park, trčim pored kaveza sa životinjama, pa i onog sa medom, po kojem je i ova trka dobila naziv „Mečki na rupu“. Ako nekoga interesuje – meda je budan!

Pred sami izlaz je prva kontrolna tačka (KT1), što znači da smo prešli 6.8 km. Iza mene trči mlad čovek koji isprekidanim dahom razgovara telefonom i nekoga s druge strane obaveštava da je sada upravo na 12. kilometru trčanja. Kh, kh, malo sam se zakašljala, prišla da overim takmičarski karton, osvežila se vodom i sokom, pojela zalogaj-dva banane, u ruku uzela tri slana štapića i nastavila sa trčanjem. Sledi zanimljiva, raznolika staza, dva-tri žešća uspona, prelazak preko močvarnog tla, sve pored jezera i belih patkica. Ni tu nisam mogla da odolim već sam izvadila telefon iz džepića na trejl-rančiću i napravila dve-tri fotografije. Ovo je zaista potpuno neuobičajeno za mene, da tokom trke fotografišem. Nisam osećala nikakvu presiju, bilo mi je jako lepo i dala sam sebi oduška.

Slede još dve kontrolne tačke – KT3 i KT5, a zatim još samo 1100 m. Jezero mi je s desne strane, staza ide ulevo, to skretanje je odlično obeleženo, ulazim u šipražje, krećem u kratko penjanje, gledam prema gore, a odozgo ide kvad. Pa, šta ćemo sad, pitam vozača, jer svuda oko stazice je šiblje i ako siđem sa staze sigurno ću se izgrebati. Vozač kvada uspeva rukom da mi prokrči put, a usput mi kaže da je krenuo po momka kojem je na stazi pozlilo i ne može da nastavi trku.

Izlazim pred dvorac, još stotinjak metara i evo me na cilju! Još da se prijavim zapisničkom stolu (jedva nađoh gde je), i da dobijem željenu informaciju – postigla sam odličan rezultat i osvojila drugo mesto u kategoriji, sedmo od svih žena koje su danas trčale zelenu stazu (tzv apsolutna kategorija)! Odličnih 17.8 km, oko 200 m uspona, sve u super-raspoloženju, bez ikakvih problema, pa još i finišerska i medalja za drugo mesto! Jedna je Sofijina, neka izabere!

Hvala svima na izuzetno lepom danu, super-trejl stazi, odličnim okrepama na svim kontrolnim tačkama, na divnom društvu i perfektnom vremenu! Zaslužili smo! Vidimo se i opet!

Emira Miličević, mart 2023.