Ne volim te nesvršene radnje. To iščekivanje, to voli-ne voli, otkidanje latica koje nosi prolećni vetar…

Ne volim ukopavanje u mestu, batrganje i sve veće tonjenje. Kažu, pritisnuto jače, više odskače.
Zato, bez pritisaka, molim. Sloboda je ono što nas najviše vezuje.
Ah. Ko bi meni udovoljio.

Nego, da krenem ispočetka.
Nedelja, poslednja zimska, već sutra je proleće. Kiša pljušti. Neće dugo. Kombi, i meni nepoznat vozač. Malo je zalizan, taj nije okusio planinski vetar. Eventualno promaju, kroz prozor otvoren ne bi li se dim cigarete što manje osetio. Hladnjikavo je, ali pre no što sam počela da kukam Majstore pojačaj grejanje, odlučim da čestitam Nati rođendan. Šta da poželiš nekome ko i te kako zna šta hoće, i ko uvek ubode dobru želju. U to ime, lepa šolja, da me se seti i nasmeje kad god je bude koristila… Lepa Nata.

Atmosfera je više nego goruća. Super smo raspoloženi. Blizu smo Divčibarama, seoska idila na sve strane, a ja u trenutku pomislih da se vozim kao na traktorskoj prikolici. Nešto motor ovog našeg kombija čudno mramori i poskakuje. Puf, paf. Stao je. Jbg. Izašli malo pre vremena, Natalija pita da li je glupo što ne prestaje da se smeje. Ma, gde glupo, jedino normalno. Smejte se, ljudi, smeh je lek.

Krenuli tako u još jednu nedeljnu priču. Sitna kišica povremeno zapreti, ali vidi se da joj naše dobro raspoloženje nije bilo saveznik, te je na kraju i odustala. Nebo prošarano režnjevima boja otkinutih od najlepših prirodnih masiva. Tlo pod našim nogama u svim zemljanim tonovima. Trava sačuvana pod do skora poležalom snegu. Mi raspoloženi samo za lepo.

Ispričali smo tih naših 25 km i pogledom i rečju. Družba Radivojevićevih Planinara, iliti DRP, ima još mnogo toga da vam kaže…

Pozdrav, dragi moji, do nekog novog susreta s vama…