Dug dan, beskrajno dug. Mi na železničkoj stanici “Lastra”, na pruzi Beograd-Bar, polaznoj tački za naše današnje pešačenje. Lica su nam ozarena, okupana kasnojanuarskim planinskim suncem, a glasovi vibriraju pod naletom nesputanih emocija. Krećemo se padinama Maglješa, planine u blizini Valjeva, a na putu ka vrhu svaki korak nosi svoju priču.
Pauzu pravimo na jednom od obronaka. Namestili smo se okrenuti prema suncu. Raskvašen se sneg, pod silom teže, lenjo spušta u ogromnu mračnu vrtaču i za sobom povlači moju nemarno spuštenu torbicu s fotoaparatom. Torbica dobija na ubrzanju, ja trčim, samo što se ne otkotrljam, i Canon je ponovo u mojim rukama! Ali.. Zašto mi je pogled prema dubini vrtače bio tako nespokojan, i zašto su mi grane okolnog drveća tako slutile na zlo?! Ne, ne dam teškim mislima da me zarobe!! Otresem glavom i podignem ruke kao da se branim. Pauza je završena, uzela sam još jedan zalogaj zeljanice i pogledom pratim drugare koji su već krenuli. Među njima je i Mihajlo, pošao je među prvima, veselo dovikujuću: Hajde, idemo, šta čekate?! Mihajla nisam dugo videla, kaže da je dosta putovao po belom svetu i da se sad mnogo raduje što je ponovo sa svojim prijateljima planinarima.
Nastavljamo stazicom, snažno se oslanjajući na štapove, izbegavajući rizična mesta koja niz klizajući sneg vuku u tamu. Zadovoljno mrmoljimo, idemo jedno iza drugog, mnogo se kolona otegla. Odjednom, krik! Krik koji niko od nas neće zaboraviti, koji je plavetni dan prepolovio, promenio ga i izdao… Svi kao bez duše trčimo, uplašeni, i dolazimo do napuštenog zaseoka; tu je, između dva ogoljena drveta, pored kuće krova prekrivenog snegom, na prtini netom probijenoj, u plavo nebo i neznanu daljinu zagledan, napustio ovozemaljski život naš prijatelj Mihajlo Dangubić.
Mi nastavljamo kako nam je suđeno za današnji dan. Sada su emocije zaleđene, pogledi su setni. Iz prirode smo nastali, u prirodu se vraćamo.
U nas se ponovo uvlači dobri duh planine i pokazuje nam pravi put.
Dug dan. Beskrajno dug…