Ma, koji je đavo ovim muškarcima…

Volim ja tako da kažem, da sve što sanjaš možeš i da ostvariš. I, nekom lepom prilikom izgovorih ja to pred jednim mladićem, a on se trže, sav zapanjen, i reče: „Ne može baš uvek“! Vidim ja, čovek uplašen, mislio da sam njega sanjala i da sad hoću njega. Baš njega! Ja mu rekoh, jao, bre, pa ti si se baš uplašio, neće teta tako male slatke dečake da dira.. Dobra teta..

E, a on se onda još više uplašio. Ja ne znam koji je đavo ovim muškarcima, što se oni mene plaše, na koga li ja njima ličim…. Hmmm.. Ajd da sam plavuša sa velikim sisama, pa da čovek nešto i kaže…. Nego, nisam… I, šta je posle bilo.. Kažem ja Njemu, pušiš li, ne pušim, jel ti žena puši, nemam ženu… Pa, kakav si bre to ti kad nemaš ženu.. Zato se ti i plašiš mene, nema ko da te čuva…

I, kaže on meni, onako uvređeno, pravićeš ti mene od blata… Malo se ja tu počešala po glavi, ostadoše mi masni prsti, zaboravila da sam namazala kosu kokosovim uljem, za lepši sjaj. Ne znam šta mu ga to znači… od blata… Ali zvučalo nekako uvređeno.. pa i preteći. Ajd da izguglam, o čemu se tu radi! I, bi mi sve jasno. Joj, tako već viđeno.. To je nešto što ti već roditelji počnu da „nabijaju na nos“, ako nisi poslušan, ako ne pojedeš svu supu za ručak, ako ne ljubiš babu u ruku, ako tati ne očistiš cipele, ako tetki ne odneseš lek, ako.. I onda stalno ide priča u stilu: ne poštuješ me, a živiš pod mojim krovom, ne trebam ti, eto, neka ti bude, budi sam, pravićeš ti mene od blata, ali onda kada više ne budem tu, kada odem, videćeš kako će ti biti bez mene….

Joj, pa nemoj da odeš, ostani tu i budi normalan. Ne zbog mene, no zbog sebe. Valjda trebaš sebi. Što moraš baš meni da se dopadaš, ili ja tebi. Naći će se neko i za naše napaćene duše..

A, sad da se vratim na snove.

Sanjala ja, tako, da putujem za Manhajm. Muzika svira, u srce me dira, a moj, Zvoncara team, na svom novom Putu. Pobudim se, i sve tako realno. Kažem Goranu, ja te noćas sanjala. Spremao si bicikle i pizdio kako sam opet previše kočila i izlizali se paknovi, a ja ti kažem, dobro, izdržaće još ovu vožnju za vikend u Osečini, „Kroz šljivike i livade“, a posle ćeš doterivati ove druge bicikle, za drum. Moja Crnka, Merrie Elsa, je nestrpljiva da krene na dalek put. Nikako da na ovim prostorima nađe nekog dečka ravnog sebi, Konstantin KTM Veličanstveni joj je samo dobar drug. Premda Konstantin ne misli tako. On je sve vreme zaljubljen u Merrie Elsu, ali čeka da se luda glava opameti i shvati ko je zaslužio njenu ljubav.

Elem, šta će Zvoncara team u Manhajmu?.. Kao i svakog avgusta, otišla ja malo da se brčkam u moru. Obično se tamo zaista samo i brčkam, pa imam dovoljno vremena za smišljanje raznih psina. Uhvatim na plaži neki jadni wi fi, ali uspem da vidim poziv Ciklomotive za prijavu na konkurs za Biciklističku turu Evropom 2017. Zadatak je da „pokažemo svima da smo ekološka lokomotiva na biciklu, da baš naš tim treba da ode na put u Manhajm, u posetu muzeju prvog bicikla“. I, šta još kažu: „Ove godine Ciklomotiva te vodi tamo gde je sve počelo. Od starta do cilja, mi smo uz vas, navijamo i bodrimo, pratimo vas i podržavamo, jer to je Ciklomotiva“. Konkurs traje od 01.08. do 31.08.2017. Jooooj, bi mi tad nešto teško da se time bavim, a dopalo mi se, nije da nije. Pa, ja sam prilično ekološki osvešćena, volim prirodu, njene bratske narode sve… Nešto sam tu sad pomešala.

Da, volim prirodu, uživam u šumi, planini, pored reke. Teško podnosim kad pedalam ili pešačim prelepim i nepreglednim prostranstvima lepe nam zemlje, a pored mene neko glasno, preglasno, pušta mozgorazarajuću muziku „sa nečega“.. Želja mi je da čujem otkucaje svog srca, da iz svojih nedara osluškujem snagu ljubavi prema potoku, cvetu, kamenu, da čujem detlića kako besomučno kljuca drvo, kako žabe krekeću u savršeno dirigovanom orkestru…

Ne kvarite mi ugođaj!

Vratila se ja s mora, vreme je za otrežnjenje. Nema više mirisa borove šume, nema slanih kapljica, a ni izležavanja na oštrim hridima. I, krećem u potragu za novim zadovoljstvima. Tako je! Ciklomotiva! Čitam: zvanični organizator konkursa je Ball pakovanja Evropa Beograd d.o.o. Čitam dalje, čime se oni bave: proizvodnjom ambalaže od lakih metala. Pa, da! Između ostalog, i proizvodnjom limenki, te „male velike stvari“! Ne, ne, nisam ja tu ništa kriva, ta „mala velika stvar“ nije moja verzija nečega. Priča ide dalje. Niz je prednosti korišćenja limenke, u odnosu na staklenu i plastičnu ambalažu.. Svašta sam nešto naučila. Ako si baš sve zapamtio i naučio, dobiješ i sertifikat Ciklomotive LIMENKAdemije za pokazano znanje o recikliranju. Tu diplomu je dobila i moja prijateljica Ksenija, ja sam kod nekog pitanja pogrešila. Nemam diplomu, šta mi se smejete…

Oformili Goran i ja tim, Zvoncara team, uboli i prijavu, poslali fotke, i konačno u ponedeljak 21.08. osvanusmo kao zvanični učesnici konkursa. Eto, već dva dana smo među timovima koji se takmiče za prestižnu nagradu, tj 3000 eura u dinarskoj protivrednosti, a koju treba da upotrebimo za troškove putovanja biciklom u Manhajm. Meni se sve ovo jaaaako dopada, baš bih volela nešto potpuno novo za sebe i svoj Tim! Istina je da mnogi prezaju od tog „novog“ i vraćaju se na ono „staro“, ali to tek nakon što su još mnogo toga iskusili, pa mogu da prave razliku. A, pošto smo već pričali o onome „pravićeš me od blata“, a sad pričamo i o tome novom-starom, a ne samo o malom-velikom, a tema konkursa je ekologija, evo i kratke eko-priče. Priča je o ekološkoj gradnji, o tome kako, kad prolazimo kroz napuštena sela i primetimo stare, oronule kuće od slame i blata, pomislimo: kakva sirotinja! U stvari se radi o kućama od prirodnih materijala, koje se u dosta zemalja sveta uređuju i čuvaju, i sve je više pristalica života u njima. Nekako mi se čini da se i kod nas, doduše stidljivo, takve kuće vraćaju u upotrebu.

Čiča, miča, gotova priča, spavajte gde hoćete, s kim hoćete, i sanjajte koga hoćete. I, ostvarujte svoje snove! A, Zvoncara team će da ide za svojima! Pomozite nam u tome, i dajte nam svoj glas, podržite nas! Za nas je ovaj Put način da se obogatimo za nova iskustva, i da naše priče sa putovanja, ali i one iz samog grada Manhajma, s mnogo ljubavi i maštovitosti prenesemo i vama.

Za Manhajm kažu da je „grad koji pokreće“. Nas je već pokrenuo, želimo da vidimo po čemu je toliko specifičan, kakvi vetrovi tamo duvaju, kad su iznedrili mnoge „pronalazačke glave“. Među njima je i baron Karl von Drais, koji je pre 200 godina, tražeći zamenu za konje izgladnjele tokom hladne zime koja je nastupila posle erupcije vulkana Maunt Tambora 1815., konstruisao dvotočkaša, preteču modernog bicikla. Možda su zato kasnije konstruisani bicikli dobili naziv „gizdavi konji“?

I mi bi da doteramo naše konjiće i krenemo na ovo eko-bike putovanje. Poziv je to, koji se ne odbija!