Ovo je četvrti nastavak priče o MTB manifestaciji Srce Velebita. Ako želite da saznate kako nam je bilo u prva dva dana, kako smo se proveli na Tulovim gredama, kako smo se spustili do mora preko prevoja Kraljičina vrata, kako…. Evo, ovde su prethodne tri priče: prva je ovde, sledi druga priča koja je ovde , a evo i treće: https://www.zvoncara.com/kraljica-je-i-opet-uz-srce-velebita/

Setih se našeg starog citroena Ami 8 kojim smo porodično išli na more, pa kad se u jednom trenutku iza krivine pojavi srebrnkasti odsjaj, našem oduševljenju nema kraja: moreeeeeee…! Uvek je bilo tako. I sada, kad se biciklom spuštamo niz velebitske padine, koliko god uživala u današnjem danu, u planinskim vrhovima koji me okružuju, u kamenu koje sa svih strana nadire, ja i opet ushićeno zastajem pri prvom susretu s blještavilom mora! Kažu da su ljudi koji žive u kući s pogledom na more daleko zdraviji, opušteniji, smireniji, i da i samo gledanje u vodu dovodi do neke vrste meditativnog stanja. Čak i trenutak kada se pogledom upiješ u nepregledno plavetnilo, celo telo, um, emocije, vodi u jedno posebno raspoloženje, oslobođeno napetosti i stresa.

Još kad svemu tome dodam da sam u mojoj omiljenoj aktivnosti, na biciklu, da sam došla negde gde do sada nisam bila a silno želela i iščekivala, načela još jedan “kolač” svojih želja – sve to i te kako pridonosi mom odličnom raspoloženju!

Ipak, po spustu do Rovanjske na moru moja odluka je bila da se smestim u logistički kombi MTB biciklijade Srce Velebita i vratim se u Sveti Rok. U hostelu je za današnju bici ekipu pripremljen zajednički ručak, a kasnije i prezentacija Via Adriatike, prve hrvatske dugometražne planinarsko-turističke staze duge oko 1100 km, od strane Srećka Vukova, njenog idejnog tvorca. I, nije to sve: u obližnjem izletištu Cvituša će uveče biti tombola, a pre toga i biciklističko takmičenje… Sigurno ću nešto da zaboravim, jer ko može da popamti sve što je Željko Klepić, glavni organizator Srca Velebita, zamislio.

Ručak je protekao u fenomenalnom raspoloženju i druženju. Svi smo na terasi hostela Sveti Rok i prepričavamo doživljaje s današnjih vožnji. Nije bilo tehničkih problema, nije bilo povreda, padova, sve je proteklo u sjajnoj atmosferi, vreme je perfektno, toplo, sunčano. Dakle… Šta još? Pa, ja bih da se takmičim! Zar nije Željko rekao da će biti takmičenje? I, šta je smislio? Na Cvituši je brdašce koje je zimi sanjkalište; ideja je da se trkamo – po dvoje – ko prvi stigne od podnožja do vrha brežuljka, po kup-sistemu. Meni se baaaaš dopala ideja, i naravno da sam se prijavila. Prijavila se još jedna devojka, a ima prijavljenih i među muškarcima, međutim odziv je ipak premali, i sve su prilike da će se od ovog dela večerašnjeg druženja na Cvituši odustati… Videćemo.

Posle perfektne Srećkove prezentacije i definitivno smo saznali da trke neće biti. Eh.. A ja se već videla na pobedničkom postolju, s medaljom i peharom. Požalim se tako Darku, Željkovom burazu, a on – dobra duša, kaže – sad ćemo i to da rešimo, te uze olovku i papir i ja uskoro dobih Diplomu zlatnog sjaja. Kakva je to bila radost, da ste samo videli!!

I tako… Dosta uzbuđenja u jednom danu. Sutra nas čeka i treći dan vožnje, a zatim i rastanak s Velebitom. Razmišljam koju rutu da vozim, odlučujem se za onu nazvanu Suvajski bunari, ali mi Željko predloži Mile Vode. Pa dobro, onda Mile Vode! Ko su vodiči? Zdravko, Bernard, Krešo, Nedjeljko. Onda, dogovoreno! Eto, kako se ja lako odlučujem za najbolje.

Brzo prođe još jedna noć. Nedelja je osvanula lepa, topla. Biciklisti pristižu sa svih strana i očas su se formirale grupe. Ja se javih na prozivku kod Zdravka. On nam daje informacije o ruti, sledi zajedničko fotkanje, a ja tek tada shvatih da sam u ekipi od nas sedamnaest – jedina žena. Nije mi to smetalo, a kome bi da je na mom mestu; ovo su sve sjajni momci, sportisti, ljudi iz prirode i za prirodu, i ne može tu ništa da bude loše. A, oni? Šta kažu oni? Ispočetka ne govore, ali pokušavaju da me se reše. Mislite da je moja uobrazilja? Pa dobro, neka vam bude, ali pazite sad: krećemo u vožnju, dobrih je desetak kilometara uspona, svi jure ko da ih đavo nosi, pas Riki trči uporedo ili čak skoro uleće u točkove. Malo je to nezgodno, ali neka mu bude, valjda će da odustane i vrati se u hostel. Sad kad bolje razmislim rekla bih da je ekipa s kojom sam bila mislila da ću da odustanem i vratim se ja…

Stigosmo do mesta gde se put desno odvaja za uspon na Mali Alan pa dalje do Tulovih, a levo ulazi u šumu, na našu rutu. Nedjeljko i ja stižemo poslednji, naravno. Svi gledaju u mene. A u koga će, neće valjda u Nedjeljka, pa nije on ništa kriv, nije on stajao i fotkao… I sledi čuveno Zdravkovo pitanje: “Ideš dalje?” Idem dalje, a zašto ne bih išla?! “Ali sad ulazimo u šumu, biće mnogo blata, teren je vrlo zahtevan, neće biti lako, posle ti nema vraćanja, bolje sada odustani, ovo je najteža tura na ovogodišnjoj Biciklijadi Srce Velebita”… Joooj, što si dosadan, mislim u sebi, da li te neko nagovorao da me oteraš ili me samo isprobavaš koliko sam sigurna u to šta hoću, ili se samo igraš… Ma, idem ja dalje, a vi se “pušite”, nije ovo trkalište, na trke ste trebali doći sinoć na Cvitušu! Gde ste bili sinoć, niste znali da je trka, niko vam nije rekao.. Ccc.. Sad ćete tu praviti neku “veštačku frku” (ovo sam naučila od ljutih Zemunaca – momenat kad hoćeš da izazoveš situaciju koja realno ne postoji, ali ti imaš način da je napraviš…)…

I tako… Ušli smo i u tu čuvenu šumu, ugazili u blato, ali kakvo blato, nekakvo jadno, ništa posebno – po kakvom sam sve blatu vozila, gazila, jedva točkove i noge izvlačila, posle ga ne možeš sastrugati i oprati u hiljadu voda… Ničim ne pokazujem koliko mi je smešna priča o blatu. Ipak ovde mene niko ne poznaje i ne znaju šta znači doći na Goliju u oktobru, prolaziti kroz kilometre baruština i blata, nemaju pojma kakvo je ono “lekovito blato” na Gučevu ili Sokolskim planinama, a o Fruškoj gori da ne pričamo… Ma, kao da je važno, ja sam sada u Srcu Velebita, idemo rutom Mile Vode, zastajem gde god mi je lepo, fotografišem. Vozimo kroz šumu, na izvoru Crveni potoci punimo bidone svežom izvorskom vodom, pedalamo dalje preko pašnjaka i livada, makadamskim i zemljanim putevima. Sve je poprilično divlje, nedirnuto, nenastanjeno. Brzo se vozi, nema mnogo zastajkivanja, osim kad mene ponese trenutak, pa malo uživam i fotografišem. Izlazimo na kratku asfaltnu deonicu, tu nas čeka kombi logistike i još jedan pokušaj da me se “otarase”! Rikija su na prevaru namamili u kombi (verujte da nas je dobrih 30 i nešto km pratio!!) a mene su fino pitali – zar ne mislim da bi ipak bolje bilo da se i ja vratim…!? Ovi ljudi nisu normalni, ne znaju da što su veći gnjaveži i smarači da ću ja biti otpornija na te njihove budalaštine. Baš se zanose.. Izgleda da ne znaju za onu Njegoševu: “Pritisnuto jače, više odskače”. Prema tome…

Vožnju nastavljaju sa mnom, a kako bi drugačije! Stižemo do Štikadskih jezera, vozimo nasipom, mnogo je lepo, ubeđujem Nedjeljka da nije problem ako malo siđemo do obale, malo posedimo, malo meditiramo, malo fotkamo… A onda ponovo sedamo na bicikl, ekipa i opet nestrpljivo čeka, nije im jasno šta ih je to zadesilo. Žena na brodu? Pa to je 100% nesreća, šta bi drugo moglo biti, ipak su njih šestorica došli s Raba, mornari…

Bio je tu i jedan susret s velikim opakim psom, ali i to je srećno prošlo, a pojavio se i gazda. Sve u svemu, dan odličan, vožnja perfektna; Nedjeljko i ja smo uglavnom vozili uporedo i lepo se ispričali, Zdravko i Đuro su nas svako malo sačekivali i onda bi neko vreme zajedno vozili. Bili su mi to posebno lepi trenuci jer sam u njima osetila mirnoću i trpeljivost. Dakle, nije baš tako strašno. Mogu ja to i gore.. I onda se setih da mogu i bolje, pa kad je vetar odjednom s nekih od planinskih vrhova snažno dunuo, ja dadoh gas, pojurih i ubacih se u grupu, da se zaštitim. Mislili ste da to ne znam? Šta ste još mislili? A, sad mi se baš vozilo, te uhvatih fin ritam, pa uzbrdo, pa sve tako, pa baš mi je nešto dobro išlo… U jednom trenutku ostadosmo nas četvoro, ostatak ekipe je zdimio da stignu pre nas do hostela. Zamislite, možda neko vidi da su vozili sa ženom? Ženska vožnja? Biće da je to…

Eto, za kraj dobar, zdrav smeh, a očekujem i poziv s Raba. Za revanš-vožnju.

Dotle, veliki pozdrav i neizmerna zahvalnost celoj ekipi Srca Velebita, hostelu Sveti Rok i svima ostalima s kojima sam provela tri nezaboravna velebitska dana!

I, ko zna, možda se i nastavi… Sećate se – ko jednom dođe na Velebit, taj će sigurno i opet doći..