Vetar je poprilično duvao, ali kad smo se spustili skroz do jezera potpuno je utihnuo. Mislim da nam je dao šansu da se susretnemo sa svojim mislima, da oslušnemo ritam srca i disanja, i pogledom uronimo u raskošnu lepotu koja se pred nama prostirala.
Živopisno Bukumirsko jezero po obodima je prekriveno vodenim ljiljanima koji svojom mirnoćom kao da hipnotišu, ali nekako uspevam da odvojim pogled i zagledam se u planinske vrhove koji ga okružuju. Celim ovim područjem svojim neobičnim izgledom dominira jedan od najviših vrhova i simbol Kučkih planina – Pasjak na 2052 mnv. Istog trenutka poželeh da mu se približim, znam da je moguće i popeti se na sam vrh, nije to ništa nedostižno, ali ipak ne danas, jer za danas je plan nešto drugo, i valja ispoštovati organizaciju Čiker-mtb maratona i u ovom, VII maratonskom danu.
Odvajamo se od jezera i polako vraćamo do česme gde konačno i užinamo, sipamo vodu u bidone, i nastavljamo put. Sad je malo jači uspon, serpentine, nije lako, poprilično je vruće, sunce nemilosrdno prži, okruženi smo kamenom, zaklona nigde nema, tek tu i tamo, dosta udaljeno od puta, po neka vikendica ili katun. Naiđosmo i na stado goveda, prilično nezainteresovanih za naš prolazak; verovatno je i njima dovoljno vrućina da ni o čemu drugo niti ne razmišljaju nego kako preživeti još jedan vreo dan.
Malo se penjemo, malo spuštamo, traje to, žari, pali, vetar vruć, priroda surova ali prelepa. Zastajkujemo, uživamo, fotografišemo, sve je ovo danas samo naše, i ljubomorno to čuvamo. Još jedna krivina, pa još jedna, pa ograda od nanizanog kamena koja deli parcele ispunjene šikarom, pa još jedna kamena kućica a ispred nje drvena kapija i – konačno drvo! Visoko, vitko, izborilo se u sred kamena za svoje mesto pod suncem, a lišće mu na vetru šapuće i doziva. Traži društvo, traži razgovor. Živ stvor. Ne valja ga ućutkivati, živ je, snažan i treba da se čuje. Nikoga ne valja ućutkivati. Poslušajte jedni druge, da ne zažalite kada nas ne bude i kada već bude kasno.
Traje to naše putovanje, ali sada stižemo i do trenutka kada krećemo da se spuštamo prema Podgorici. Ima još dosta da se pedala, nekih 30ak km, ali bez obzira što smo sada na odličnom asfaltu i što bi trebalo da se brzo spuštamo, nije lako jer je užasno vruće i vetrovito. S nama u grupi je dečko koji se dobro zaštitio od sunca, ima i duge nogavice i rukave, ali napravio je i jedan veliki propust – nije stavio rukavice, i sada trpi bolove jer mu šake skoro pa “gore”. Vidim da su mu prsti crveni i otečeni, ali teško da bilo šta može da se uradi u ovom trenutku, osim da po dolasku u Podgoricu odmah ode u apoteku i posavetuje se kako da tretira opekotine.
Stižemo i do predgrađa Podgorice, lepo nam se “namestila” prodavnica, zastajemo da se osvežimo sladoledom, sokom, pivom, kako ko, ali najviše od svega tražimo da se malo sklonimo sa sunca. Vrućina obara s nogu, pritisak pada, spava nam se, i zato bolje da nastavimo put. Još malo i ulazimo u Podgoricu; sa skoro 1500 m nadmorske visine spustili smo se na podgoričkih skromnih 45, i sa planinske svežine “uronismo” u omorinu. Sada samo fiksiramo pogledom strelice koje nas vode u naš smeštaj u ovom danu – studentski dom, ali ne onaj u kojem smo bili prošle godine, već neki drugi. Ne znam koji drugi, kako se zove, zaboravih, ali kad smo stigli do doma odmah nam je pokazana i prostorija u kojoj ćemo smestiti bicikle, stvari su nam već iznete iz kamiona, uzimamo ključeve od soba, idemo prema njima, hodnici su ogromni, nikako stići… I, onda – iznenađenje, ali neprijatno, ružna, prljava soba, kroz prozor sunce nemilice prži, nema zavesa, gde se skloniti.. Sedam na pod iza kreveta, naslanjam se na zid, tu je malo hladnije, gole noge potpuno spajam sa pločicama, parketom, šta već bi, da se što veća površina mog tela što brže rashladi,… Barem malo. Iz torbe vadim vodu, šolje, mleko, kafu, Sneža odlazi po pivo, danas joj je rođendan, živela, Snežo, živela još sto godina, da si zdrava, vesela, snažna, da se smeješ, raduješ životu, da radiš ono što voliš, da voliš ono što radiš, da … Ma, živelaaaaaaaaaa!… I baš nas briga za sve… Mi živimo za naše snove, za naše ljubavi, pratimo svoje želje… I uvek idemo dalje.
Nastaviće se.