Izašle smo iz autobusa. Skinula je zaštitnu masku, i tada sam joj prvi put videla lice: obraze, nos, usta, zube, bradu. “Kako si lepa”! Uskliknula sam oduševljeno. Ma, videla se ta lepota već u govoru, mada blago prigušenom, u mudrim rečima, očima, trepavicima, u pokretima ruku, ali sada je nekako “kompletirana”.
Stojimo s grupom planinara pored puta koji od Pirota vodi prema Rsovcima, i pripremamo se za uspon na Kozji kamen, jedan od vrhova Vidlič-planine. Celu akciju je osmislilo Planinarsko društvo “Orfej” iz Zemuna, i vodiči Aleksandar i Petar Cvetković. Iz Beograda smo krenuli u 6 h, put je prilično dug, 300 km do Pirota, pa od Pirota uspon na Vidlič, nekih 15ak km do polazne tačke za pešačenje. “Svaka vam čast, putujete satima u jednom pravcu, pa u drugom, da bi proveli nekoliko sati u planini!” Reči su to jednog mog poznanika. Da li mi je teško? Ne, nikako! Bilo bi mi teško kad bih znala da za sebe i svoja zadovoljstva ništa ne radim. A, ko će onda da uradi nešto za mene? Od koga to mogu da očekujem? I, zašto bih?!
Ivana i ja smo se upoznale u autobusu. Sedele smo jedna pored druge, od starta započele priču, pronašle jedna u drugoj još neko “parčence” sebe, nadopunjavale se u razgovoru, učile. I, kažem joj da volim da fotkam i da sam zato na ovakvim akcijama često među poslednjima. A, Ivana kaže da se ona baš i ne zadržava mnogo, već samo ide napred, i uglavnom je među prvima. “Pa, dobro”, rekoh, “onda se vidimo na vrhu, ili, u krajnjem slučaju, u busu“. Jer, logično je da svako ide svojim ritmom i bude zadovoljan. Bez toga nema sreće na kraju dana.
I, pre nego što odlično obeleženom pešačkom stazom krenemo prema Kozjem kamenu, da prozborim neku reč o planini na kojoj sam danas prvi put. Dakle, Vidlič se velikim delom prostire u Bugarskoj, ali zahvata i deo venca Stare planine u Srbiji. Dinamičan, nagnutih padina, ograničen tokovima Nišave i Visočice, i ukrašen predivnim vrhovima i vidikovcima; dobrim delom obešumljen i neplodan, samo jednim delom nastanjen. Sve je to Vidlič. Najviši vrh u Srbiji mu je Guvnište na 1413 mnv, a drugi po visini je Basarski kamen, na koji ćemo se danas popeti.
Ali, prvo na Kozji kamen. I, kako baš Kozji, zašto baš Kozji, pa nismo mi koze, ali, evo, vešto se penjemo šumskom stazom, pa preko livada, uglavnom utabanim zemljanim puteljcima ili širokim prostranim pašnjacima prošaranim izdžikljalim kamenicama.
Sve je zanimljivije, nagib je veći, kamenja je više, i ja uživam. “Ti voliš kamen, sigurno si srećna što ga ovde ima baš dosta”. Osvrnem se i iznenadim – pored mene je Ivana, ipak nije “odjurila” napred, već me je sačekala da zajedno nastavimo do vrha. Nasmejane smo i izuzetno dobro raspoložene. Divan je dan.
I, ubrzo stižemo na vrh i uređeni vidikovac Kozji kamen, na 1180 m nadmorske visine; već je dosta izletnika okupljeno ispod “pečurke”, oko drvenog stola i klupa, a mnogi su naši prijatelji “načičkani” uz ogradu preko koje se pruža fenomenalan pogled na meandre reke Visočice, Zavojsko jezero, Belski most koji prelazi preko rukavca, na Paklešticu i vrhove Stare. I gladna sam, i žedna, i presvukla bih majicu mokru od znoja, velika je vlaga i preteća kiša, ali sve sam to zanemarila, odbacila ranac i štapove i “naoružana” fotoaparatom krenula u izviđanje. Da li ću pre levo, desno, do uređenog vidikovca, ili onih drugih, potpuno prirodnih, neuređenih… Ipak, lepši su i zanimljiviji ti neuređeni, odnosno stene koje se nadvijaju nad jezerom. Trebalo je biti pažljiv na tim mestima, ali to nam nije strano, uglavnom se mi planinari krećemo po mnogo neuređenijim terenima i navikli smo na mnoge (relativno) opasne situacije.
I, promatram tu lepotu koja se pruža podno Vidliča, i u misli prizivam priču o nastanku jezera: bilo je to u proleće 1963., kada je nakon obilnih padavina lavina zemlje i kamenja sa padina Stare planine zasula selo Zavoj, pregradila reku Visočicu, napravila prirodnu branu i formirala jezero. Ubrzo je na tom mestu izgrađena veštačka brana i na 595 mnv obrazovalo se veštačko jezero, po poplavljenom selu nazvano Zavoj jezero. Sada smo tu, nakon 57 godina, da se divimo svemu što je priroda započela, a čovek pomogao da se trenutno veliko zlo i nesreća pretvori u dobrobit za mnoge stanovnike ovog kraja, a i za nas, koji sada uživamo u ovoj lepoti.
Vreme brzo prolazi, još bih malo da upijam mirise zemlje i kamena, boje jezera. Ipak, idemo dalje; i treba nešto da ostane obavijeno velom tajne, možda baš kao pod maskom, da ne otkrijemo odmah svu lepotu i dobrotu.
Naši nas vodiči požuruju i brižljivo okupljaju da se neko, zanesen veličanstvenim prizorima, ne odvoji od grupe i ostane među stenama i drvećem, zagledan u daljine. Uskoro ćemo i na drugi vrh, Basarski kamen, pa ćemo se i vratiti nazad, kući, i ponovo osmeh prekriti maskom. Ipak, o tome ću razmišljati sutra.
P.S. Napomena u vezi zaštitne maske, jer, čitaće se ovo i za mnogo godina: epidemija koronavirusne bolesti 2019 (COVID-19) izbila je u Vuhanu u Kini decembra 2019. godine. Prenos virusa sa čoveka na čoveka potvrdila je SZO 23. januara 2020., i 11. marta proglasila pandemiju virusa korona – COVID-19.