Ugledala ZvoNcara svetlost dana na Uskrs 2017. Lep april, Venera je u znaku Ovna; tera nas na promene, posebno ako smo zaspali i prepustili se rutini. Ona ne podnosi dosadu i učmalost, unosi strast i novu energiju, elan i entuzijazam. Pa, stvarno, ne podnosim rutinu, ne volim žabokrečinu… Volim da se zatalasa, da se u te nove životne nabore ubaci pojačana doza kiseonika, da sve pršti izazovnim kapljicama. Da – ovo je još jedan izazov i novi početak.

Venera u Ovnu je uporna, stroga, traži hrabrost, odlučnost, tera na odmeravanje snaga. Ona hoće da radi na sebi, hirovita je, drska, ali, biće od nje nešto. Udružiće snage s onima koji je vole, koji su uvek tu negde uz nju, s kojima će se naći u zanosnom vrtlogu hrabrosti i odvažnosti.

Krenula ZvoNcara da pronosi dobar glas šume i planine i da nas povezuje u našim zajedničkim ljubavima prema bicikliranju i planinarenju. ZvoNcalo se na sve strane – odzvanjale su Sokolske planine, Valjevske, Homolje, Vršački breg, Fruška gora,.. Za veselu četu ljudi koji u prirodi traže izlaz iz stresne svakodnevice mnogi su čuli. Osnaženi smo, srećniji, družimo se sa sebi sličnima i širimo polje pozitivne energije oko sebe. Uvek s najboljima!

U to energetsko polje privukli smo i „Kotu 84“, putnički kafe smešten na najvišem vrhu Novog Sada. Vrhu, kažete… Dakle, lepo su nas sa te kote osmotrili i ja dobih poziv od Maje za lepo druženje u planinarskim cipelama, a malo više na dva točka. Joj, kažem ja, pa ja to nikada nisam radila! I, brže-bolje, pozovem moje prijatelje da mi se pridruže u toj priči, da zajedno održimo jedno lepo putopisno predavanje. Mudri ljudi, neće oni mnogo da se petljaju sa mnom, ko vele – ko zna šta će ova posle da nam zvoNca.. Neću, majke mi… No, dobro… To smo već čuli, to Neću, pa smo i naučili nešto: ne veruj ženi koja laže! I, setih se jednog mog komšije koji se bavi numerologijom, i koji se, kada je malo moje brojke proučavao, baš od srca nasmejao. Pa mi reče nešto u stilu: ne vredi ti to što bi da da se sakriješ iza nekoga, nije ti to karma. Ti si pokretač, odlučna i odgovorna, kreativna i zahvalna. Ali si i tvrdoglava, nestrpljiva, … I tako, izbaciše me u prvi plan, i rekoše: Spemaj predavanje o svojim putovanjima po lepoj nam zemlji Srbiji!

Popričala ja malo s ljudima kojima verujem, i dobih silnu podršku i pomoć. Htela sam da vidim prostor u kojem ću biti taj „prvi plan“, i da upoznam ljude koji ga vode. Odosmo, zato, Lepa Tina i ja, do Kote 84, u samom srcu Novog Sada. Dočekali nas divni mladi ljudi, Maja, Bane, Nemanja, i Istok, koji je puzao oko naših nogu. Svi srdačni, druželjubivi. Popismo crno točeno, zavirile Tina i ja u sve kutke, oduševile se bojama. Kao kod kuće. Boje. Sve me više raduju i zaokupljaju. Ne mogu da zamislim svet bez boja, bez tih talasa, vidljivih i nevidljivih, koji prenose energiju i stimulišu energetske centre našeg tela. Do pre neku godinu nisam o tome tako razmišljala, i sada sam srećna što se to promenilo.

Vratila se ja kući, a srce i glava puni ideja. Jedna ideja rađa drugu, pa treću, … uh… Biću u problemu, treba to svesti na jednu razumnu meru. U toku su i završne pripreme pred Čiker maraton, nije šala. Osam dana pedalanja po šumama i planinama Srbije i Crne Gore.. Dakle, kako sve to da uobličim? Brzo, treba mi ideja, kako, šta, odakle krenuti?! Od početka. To je to! Izabran je datum za moj prvi nastup i predavanje, 22. jun 2017. Dan ranije je najduži dan u godini, letnji solsticij. Sunce ulazi u sazvežđe raka, doći će i do moje kuće, i ja ću, kao pravi rak, konačno moći da pokažem svoju dvostruku prirodu! Pa da, dobro ste pročitali, svi mi, u potrazi za svojim pravim Ja, menjamo svoje obličje, na razne načine reagujemo na promene, i tako se transformišemo. Dakle, ko smo to mi, zapravo? Ko sam, zapravo, ja? Ulaskom Sunca u znak Raka dolazi nova energija, ali i vreme za vraćanje u prošlost, za retrospektivu. Zato sam i odlučila da nit koja će da me vodi kroz ovo puto-predavanje, nosi duh prošlosti, i zato sam ga nazvala: Svi moji počeci. I, kao što već rekoh „U jednom sam trenutku prestala da se plašim i odlučila da život živim. U punoj snazi, otvoren duha, srca i uma“. Pa, šta onda čekamo… Krećemo!

O, moj Dobri Duše, reci mi, reci, kako još da obeležim svoj nastup u Novom Sadu? „Ti si Mary Poppins, ti dolaziš iznenada, na krilima vetra, i pričaš priče. Nosi te tvoja mašta, a pomažeš se veeelikim kišobranom. Kroz gradsku se vrevu, dok sanjariš otvorenih očiju, probijaš na svom biciklu“. Mary Poppins!!! Istina! Pričaću vam priče. Stižem na biciklu, s kišobranom obojenim intuicijom i maštom. Ljubičasta je to.

Ispred „Kote 84“ već me čekaju prijatelji. Svima sam se mnogo obradovala! Dirnula me pažnja koju su mi ukazali. Upoznali smo se, nekih tamo godina, u šumi, na planini, ili pored potoka. To su ljudi koji ti se iskreno raduju i koji su od prirode mnogo naučili, a najviše o sebi. Imamo mi tu još mnogo posla, od sebe ne odustajemo.

Smestili se mi, tako, u lepom putničkom kafeu koji okuplja putnike, istraživače, radoznalce, sanjare, skitače. Kafe koji širi ljubav prema živom razgovoru. Krenula ja sa svojom pričom, dotakla se svih svojih početaka. Bilo ih je podosta, i ja ih i dalje negujem, mazim i pazim, razvijam u svim pravcima. Oni i dalje napreduju, rastu, više to nisu počeci, sada su to ozbiljne igre za odrasle. 

Mnogih sam se tema u toj svojoj priči dotakla, mnogo toga nisam ni započela. Kad je Maja napomenula da predavanje traje već više od dva sata, zaista sam se u neverici trgla! Ali, ja ništa nisam rekla o ovome… pa o onome.. pa o tome kako žene sve više uživaju u vožnji bicikla, kako nisu u onakvoj manjini kao pre nekoliko godina, kako vode brigu o svom telu, o svom zdravlju, vole da se doteraju i kad su na biciklu, nose lepe šnale u kosi, čarapice im u najlepšim bojama duge.. Lepe, senzualne dame, sada sa sve više snage i volje učestvuju u svojim životima.

A, o čemu smo pričali? O mom prvom Plavom Dečku, koji je mnogo obećavao… Ali mi je onda malo i dosadio. Možda je bio previše dobar prema meni, pa mi više nije ni bio interesantan? Ne, nije to. Pročitajte, pa ćete saznati… O tome kako sam prvi put, na putu za Taru, „izravnala“ Debelo Brdo, kako sam upoznala freebikere i postala deo te MTB družine, kako sam se prvi put popela na Rtanj, pa na Trem, pa… U svemu tome upoznala predivne, skrovite kutke ove divne nam zemlje i ljude čije se bogastvo duha i mudrosti ne mogu ničim meriti. Dosta toga doživljenog utkala sam u jednu lepu priču. Sad bi moja mama pomislila da sam počela da vezem, pletem, tkam… Jesam pre 30 godina započela jedan džemper, pa ga tako nezavršenog i ostavila. Još nije vreme za to.

Lepo je to veče bilo u „Koti“, u sred Novog Sada. Izađosmo u dvorište, da se malo fotkama i zabeležimo neke trenutke, kadli nas obradova vatromet! I opet boje! Divno! Divan završetak, ali samo za ovaj put! Vidimo se mi i opet! 

Za dva dana ponovo Čiker-MTB maraton, od Kraljeva, sve do Kotora i Risna. Sada zaista moram da počnem da se pakujem. Ili, možda, malo da odmorim? Jer, setih se reči našeg prijatelja, Ive Splićanina: kad su ga reporteri pitali kako se pripremao za maraton, on je, kao iz topa, rekao: „Nisam ništa radio nekoliko dana“! Ajd’, u zdravlje!