A, ja se baš zaigrala! Novembar je i jesen sve više pokazuje svoje pravo lice: jutra su maglovita, dani kratki, prohladni, sunce povremeno uspeva i da dobije neku bitku, svaka se računa, naravno, ali, na kraju se ipak samo pobede broje. Ko će iz ovog „rata“ izaći kao pobednik: sunce ili oblaci? Dug je put, i – taman pomisliš da si gore, kad’li te život istumba, i sad te evo dole.. Pa se grčevito uhvatiš za neku tanku nit, pa se dižeš, sve se više penješ, sunce te sve više obasjava, sve si zadovoljniji, sad ti je već lakše, osećaš slast pobede, povremeno još uvek i slankast ukus znoja i suza… Ali, ipak, pobeda je blizu.. Jer, samo se pobede broje…

 

A, gde sam sada ja? Ostaviću po strani, ali samo na kratko, sve te bitke, neće mi nigde pobeći i niko ih drugi neće vojevati umesto mene. Sada ću da se ušuškam kod mame i tate. Moje je samo da se prepustim nekim prošlim vremenima, da mi tata očisti punu činiju nara, da nestašno srčem maminu čorbu koja „priča sedam jezika“, da … Ali, nema serije o Tarzanu! Nedeljom smo svi zajedno sedeli ispred televizora i uživali u Tarzanovim pustolovinama. A, noću sam pratila sve najvažnije boks-mečeve, košarkaške utakmice, atletska takmičenja.. Šta se sve radi za tatinu ljubav… Sve sam prve postave ondašnjih fudbalskih timova znala na pamet. I išla na utakmice. Auuu… Ko bi me sad na to naterao?!

Ah, da, nikako da kažem, evo me u Zagrebu: dva novembarska dana provešću u lepom gradu podno Medvednice, duž reke Save.

Već spremajući se za put imala sam izvanredan osećaj da ću doživeti nešto novo, nešto lepo. Pa, što da ne, hajde da se igramo! Nekoliko dana ranije, s grupom MTB zaljubljenika vozila sam prostranstvom Južnog Kučaja. Napisah i neku reč o tome, stavih tekst i fotke na blog i pustih da Zvoncara pronosi dobar glas šume, planine i naših doživljaja. Dobro se Ona snalazi, lep trag ostavlja za sobom, te, nije iznenađenje, priziva sebi slične. Ja na putu za Zagreb, dejstvo punog Meseca još me nije napustilo, puna sam elana, dobre energije, razoružavajuće. Stiže reakcija na tekst o Južnom Kučaju od jedne lepe Mirjane, meni tada nepoznate. Lepa Mirjana, lepo zbori, i šalje pozdrave iz Zagreba! Nije trebalo puno, kako sama kaže, Bosna Ponosna je progovorila iz nje, i »kakva bih ja Bosanka bila kad ne bih odmah pozvala na kavu«?!

 

I, evo nas dve, plavuša i crnka, kao u nekom dobrom vicu. Susret, a gde drugde, nego na Trgu bana Jelačića, »kod konja«. Već u narednim minutima šetamo Tkalčićevom. Ovaj deo Zagreba prosto obožavam. Istina, brojne me uspomene vraćaju u prošlost, ali ovde sada nije reč o nostalgiji. Prosto, pričam o lepoti ovih ulica, o istoriji koja nesputano struji gornjogradskom kaldrmom. Pa, čak i pečeni kesten, koji smo malo kasnije kušali sedeći u jednom lepom baru, ima svoju priču. Ispričale se i nas dve i dočekale i ispratile mnoge putnike-namernike, udomaćile se u Oliver Twist-pabu, upoznale se i s konobarima i stalnim gostima, uspele i jednog vrapca koji se u ćošku, pored vrata, šćućurio, da uplašimo. Hajd’, i da se raziđemo, samo da ne bude k’o one dve što su bile 20 godina zajedno u zatvoru, pa kad su izlazile na slobodu i taman da krene svaka svojim putem, jedna se vrati, i kaže: »Čekaj, nisam ti još nešto rekla!«.

Ode Mirjana kod majstora po auto, ja na plavi tramvaj, u tramvaju wi fi, taman malo da »prelistam« događaje u regionu i podelim svoj današnji. Brzo stižem na Jarun, išla bih malo u šetnju pored jezera, ali znam da me mama nestrpljivo čeka, a da je za ručak purica s mlincima. Samo jednom se živi, mogla bih da upotrebim tu devizu, pa i da se najedem purice, ništa mi se neće loše desiti. Mogu samo, kad krenem nazad kući, da ne uspem da zakopčam pantalone. Ali, moja mama i za to ima rešenje, te mi, kao iz topa, reče »Pa, kupi pantalone broj veće, ne vidim ja tu problem?!«

Subotnje je jutro osvanulo maglovito i hladno. Ako budem čekala da sve bude »potaman«, pitanje je da li bih ikad i dočekala da se pokrenem i nešto uradim za sebe. Ne osvrćem se ja na komentare moje familije, njima čudno što ja »bez preke potrebe« izlazim napolje, a pogotovo im čudno što idem »samo tu, iza ćoška, krug oko jezera, nekih 7 kilometara, pa se vraćam«. Ma, dobro, znamo se! Setih se moje mame, kako je letos sedela na terasi i gledala u obližnji parkić, kaže, lepo je i kad se sa terase gleda, ne mora se izlaziti…

A, ja izađoh. Prvo taj »moj« krug, a posle još jedan, malo drugačiji, s mojim prijateljem Željkom, koji se još uvek oporavlja od posledica letošnjeg »bliskog susreta« s autom. Željko je onaj Moj Dobri Duh, što me zimus »terao« da svoje priče s fejsbuka premestim na blog. Naravno, u tome je i uspeo, on i još nekoliko mojih prijatelja koji su me »jurili«, sve dok nije došao trenutak kada mi je lakše bilo da to konačno i uradim, već da »trpim« i dalje to njihovo »maltretiranje«: »Kad ćeš već jednom, šta čekaš, zima prolazi, pojavi se već jednom na ovom našem sajber nebu..«. I, eto, pojavila se, a, za ovih skoro pa 7 meseci, već sam i objavila nekih 90 tekstova: o biciklizmu, planinarenju, a i o nečemu što sam nazvala – senzacije svakodnevice. Senzacija je i ovo što sedim pored mirne vode, u lepom kafiću punom duhom nemirnih ljudi, sa Željkom, a ubrzo i s Mirjanom koja je došla biciklom, i njenom prijateljicom Dijanom.

Posle mi je Željko rekao da je bio fasciniran kako nas tri pričamo u isto vreme, ukrštamo reči, poglede, emocije, sve lepe vibracije, a pritom se savršeno razumemo, i ništa nismo propustile! Nakon nekog vremena, mnogo smeha, dobrih saveta, pojedenih ćevapa, popijenih kafa, čajeva, dogovora oko zajedničkih vožnji i planinarskih akcija, valjalo se i razići, jer se dan baš »izmicao«. Prethodno sam se sa Ksenijom (evo još jednog imena iz sveta biciklizma, a radi se o ženi koja je glavni urednik sajta www.biciklijade.com) dogovorila da idemo na prezentaciju knjige »Biciklistički vodič« , a na poziv jednog od autora, Lidije Vrečar Mišćin. Taj događaj na Zagrebačkom Velesajmu, tj Međunarodnom sajmu knjiga, nikako nisam htela da propustim. Radi se o knjizi koja nudi iscrtane biciklističke rute i mnoštvo informacija od značaja za biciklizam, a vezano za regije središnje Hrvatske, Slavonije, Baranje i zapadnog Srema. Sve to tako deluje »blizu«, i tako zove…

Kako smo ušle u prostor Velesajma, tako Kseniji stiže poziv i za jednu rođendansku žurku u blizini; slavi ekipa koja »neguje« dobra stara vremena, tamo neke osamdesete. Ksenija kaže: »Tu mi je frendica iz Beograda«, odgovor sam i ja čula, bez obzira na buku u sred koje smo bili: »Jeeeeee…. Obavezno da dođe i frendica!«. Posle, kad smo se pojavile na vratima kluba gde se slavilo, prvo pitanje Kseniji upućeno je bilo »Gdje je frendica iz Beograda?«.. Izronila ja iz mraka, a ono stvarno oduševljenje… Baš mi je bilo lepo…

Nego, da se vratimo na Sajam knjiga. Prošetali malo izložbenim prostorom, osetim na leđima nečiji pogled, isprva se nisam osvrtala, ali nisam mogla dugo ni da odolevam. Okrenuh se, i nađoh »oči u oči« sa Zagorom, »Duhom sa sekirom«! E, baš sam se obradovala tom »susretu«! Za-Gor Te-Nej je bio jedan od mojih omiljenih strip-junaka, a već je i jasno da me prate Dobri Duhovi, tako da je ovo bio još jedan prst sudbine. Malo fotkanja, pa idemo dalje.

Bliži se početak prezentacije, zbog čega smo najviše i došli, te krenusmo prema tom prostoru. Usledio je vrlo srdačan susret s Lidijom, nakon čega smo se Ksenija i ja smestile u prvi red publike, da fino sve to odslušamo i odgledamo, kao pravi štreberi. Tematika nas je zaista interesovala, i vreme je brzo prošlo. S obzirom da je taj dan, 11. novembar, bilo Martinje, odnosno praznik svetog Martina, kojim se neguje tradicionalni narodni običaj simboličnog prevođenja mošta u mlado vino („krštenje vina“), Lidija je odlučila da nas iznenadi tombolom. Pokloni su bili izvorni, francuski: vina i slatkiši. Usledilo je izvlačenje i ja rekoh Kseniji da i te kako ima smisla da jedna od nas dobije neku od nagrada, jer nam je trebao poklon za rođendansku žurku. Da ne dužim mnogo, i moj broj 18 je bio među dobitnim, te ja izađoh da primim poklon. Lidija me je predstavila kao gošću iz Beograda, naravno, ništa bez Zvoncare, ona nas spaja, i izrazila svoje zadovoljstvo što sam došla na prezentaciju njene knjige. Ovo mi je još jedna prilika da se zahvalim svima što su me  vrlo prijateljski i blagonaklono pozdravili i što sam sve vreme osećala dobrodošlicu.

A, Ksenija i ja smo napravile „još jedan krug“ po sajamskom prostoru, još se malo družile sa strip-junacima, prelistavale izložene knjige i dogovarale naše naredne susrete i druženja. Prolazeći, tako, između štandova, ispred jednog smo i zastale, zbog reda koji se napravio: tu su devojke sa Konfučijevog instituta Sveučilišta u Zagrebu, zainteresovanim posetiocima, kineskim znakovnim simbolima ispisivale njihova lična imena. U tom smo se redu našle i nas dve, a što da ne! Došle smo da se igramo, i ovo je bio naš način. Uskoro smo, s našim lepo ispisanim „papirićima“, hitale ka izlazu sajamske hale. Pod okriljem noći, po izlasku na ulice grada, čarolija igre se nije prekinula.

„Otvori vrata, već se vidi planina!“, kaže jedna narodna izreka. Mi smo spremni  da iskoristimo još jednu priliku koja nam se nudi, i pretvorimo je u nešto veliko.
Jer, ko igra, taj i dobija!